Novinari navijači

U poslednjih desetak dana dobio sam više telefonskih poziva nego za proteklih pet – šest meseci. Zvali su me prijatelji, kolege, poznanici… Nisam ni znao da me se još uvek sećaju, još manje da njih toliko čita Danas (još kad bi ga i kupovali). Svi su me posle formalnog „Kako si?“, i ne čekajući odgovor pitali „Da li si ti normalan?“.

Povod je bila kolumna o Moci Vukotiću u kojoj sam (opet) „priznao“ da sam navijač Partizana.

Nisam imao živaca da baš svima objašnjavam pa ću (zlo)upotrebiti ovaj prostor da (ne samo njima) pojasnim da sam novinarstvo kao profesiju odabrao tek posle srednje škole, tj. dok sam još studirao.

Kao i većini klinaca ljubav prema sportu, dakle i navijanje za neki klub preneli su nam očevi, stričevi … Meni su tata, stric i deda pričali „bajke“ o Zvezdi i naravno i ja sam postao pristalica crveno-beih.

Onda sam naučio da čitam i tako saznao za Šoškića, Vasovića, Galića, Kovačevića… i – počeo da navijam za Partizan.

Novinarstvom sam, slučajno, počeo da se bavim tek u 21. godini. Dakle, prvo sam bio navijač pa tek onda sam postao novinar.

Desetak godina sam bio urednik sportske rubrike u Danasu i u tom periodu prošlo je nekoliko desetina mladih koji su želeli da se oprobaju u sportskom novinarstvu.

Jedno od prvih pitanja koje sam im postavljao bilo je za koga navijaju. Po pravilu svi su odgovarali „ni za koga“.

Kada bih im rekao da ili lažu, ili nisu za sportsko novinarstvo, većina bi priznala koji im je omiljen klub, one druge bih poslao u beogradsku, ekonomsku, kulturnu…

Da mi je crno-bela boja draža od crveno-bele znali su Cvetković, Džajić, Stojković… odnosno Zečević, Bjeković, Vukotić…

I, interesantno, imao sam korektniju komunikaciju sa zvezdašima.

Kada sam njih kritikovao znali su da to nije iz zle namere, dok su u Humskoj 1 očekivali da im „progledam kroz prste“ jer sam „njihov“.

Naravno, i najpoznatijima se desi kiks, kao recimo Milojku Pantiću, TV komentatoru ( „Zagrevaju se fudbaleri Partizana, a evo izlaze i naši“), ali to mora da bude izuzetak od pravila, a ono je jednostavno – kada se krene na posao, pogotovo na stadion, emocije se ostavljaju kod kuće.

Za ovih skoro četvrt veka kroz sportsku redakciju Danasa prošlo je stotinak „klinceza“ i „klinaca“ i umreću u uverenju da sam ih naučio bar jednu stvar – na utakmici sa koje izveštavaju oni su službena lica.

Ako hoće da idu na stadion da navijaju onda da idu na „sever“ ili „jug“, nikako u novinarsku ložu.