Novinarstvo na Kosovu i Metohiji: Jedni pritiskaju, drugi trpe

Ali, tu nije kraj umešnosti pomenute novinarke. Sticajem okolnosti, i sama sam, zajedno sa još troje kolega, imala priliku da je sretnem i da „budem počastvovana“ da se pojavim u njenom prilogu. Ništa neobično, da smo kolege, novinari i snimatelji redakcija na srpskom jeziku, znali da nas snima ekipa pomenute televizije. Razgovarali smo sa njima, kao što inače rade sve kolege na terenu za bilo koju redakciju da rade, razmenjivali informacije, ali se, ni krivi ni dužni, a još manje obavešteni, nađosmo u prilogu kao neprijatelji većinske zajednice na Kosovu i Metohiji. Naravno da to nismo, ali smo Srbi, pa je valjda normalno da u Đakovici budemo neprijatelji. Za to što nas je neko snimao bez našeg znanja, požalili smo se, ali reakcije Nezavisne komisije za medije na KiM nije bilo. Nisu hteli ili nisu smeli da podrže kodeks koji je obaveza svih koji se bave novinarskim poslom. Međunarodne organizacije su nas podržale, ali u privatnim telefonskim razgovorima. Javne osude neprofesionalnog odnosa ekipe TV Siri prema kolegama koji izveštavaju na srpskom jeziku nije bilo, a neće je ni biti, čini se.

Događaj u Đakovici je, nažalost, samo deo problema sa kojima se sreću koleginice i kolege, novinari redakcija na srpskom koje rade na Kosovu i Metohiji. U svakom gradu, gde Srba skoro da i nema ili su na nivou statističke greške, nije loše da dva puta pogledaju oko sebe, pre nego što se jave svojoj redakciji uživo ili nešto snimaju. Što je sigurno, sigurno je.

A ako žele da proprate sve događaje koje organizuju kosovske institucije, često nema prevoda na srpski, koji je inače službeni jezik. I to nije iznenađenje, ali kada se desi da na konferenciji za medije Miroslava Lajčaka i Metjua Palmera, nema dovoljno opreme za prevođenje, a od predstavnika Kancelarije Evropske unije na Kosovu čujete opravdanje da nisu očekivali „toliko srpskih novinara“ i ostanete bez teksta. Koleginice i kolege se onda dovijaju kako znaju i umeju da naprave tačan izveštaj i uglavnom uspevaju da prenesu informaciju, tačno i na vreme, ako se ne nađe neki urednik ili direktor i naredi da se to ne može pustiti, iz ovog ili onog razloga, najčešće političkih. Ali, to je već problem većine medija, i u centralnoj Srbiji, kao što su i niske plate. Ono što odvaja medije koji rade na KiM, kada je finansiranje u pitanju, jeste da za njih ne vredi obaveza projektnog finansiranja lokalnih samouprava, iako imaju po dve opštine, i u srpskom i kosovskom sistemu.

To je možda neka viša politika, kao što je i finansiranje medija sa sedištem na KiM od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Na spisku dobitnika grantova, bude i medija koji se zaista bave svojim poslom i zaslužuju svaki dinar koji im je dodeljen, ali ima često i organizacija koje nisu mediji i koje se medijskim poslom bave samo u okviru projekta koji dobiju, ako se to može nazvati novinarstvom. Da li ima neko ko vodi evidenciju medija na Kosovu i Metohiji, ne znam, ali svi mi koji tu radimo i ove godine smo bili iznenađeni što za deo dobitnika vladinih grantova nikada nismo čuli.

I pored svih teškoća, sreća je što se mladi ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji, ipak opredeljuju za rad u medijima, pa mladih medijskih radnika ima, kale se i uče. A mi stariji činimo sve da ih izvedemo na pravi put, da shvate da njihov posao nije da bilo koga „pritiskaju“, tajno snimaju ili se lažno predstavljaju, i da rad u medijima nije rad od projekta do projekta, već svakodnevno izveštavanje o svemu što se događa, dobro ili loše, kao i edukacija publike.

Novinarka iz Gračanice, član Uprave UNS-a i dopisnica Juronjuz Srbija (Euronews Srbija)