O etici i drugim demonima: Dosta više o Kosti K!

KOSTA

Iako je Kosta K, počinilac masovnog ubistva u školi ”Vladislav Ribnikar”, već skoro tri meseca u psihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa, ima novinara koji nekako znaju sve o njegovoj svakodnevici. I još važnije, ne libe se da ta svoja saznanja živopisno ispričaju – kao da je u najmanju ruku reč o geniju koji je smislio kako da zaustavi globalno otopljavanje ili prevazišao Teslu, a ne o detetu koje je pobilo pola svog odeljenja. Saznali smo tako gde šeta, šta ga zanima, ko ga je posetio, kako je raspoložen, šta je i kada rekao.

Među svim tim malo verovatnim pričama, izdvojila se ona u kojoj Kosta po ceo dan šparta svojom sobom, ponavljajući kako će da napiše knjigu i zgrne milione.

Čak i da je tako, otkud to novinar zna? S njim u sobi nije, a malo je verovatno da čak i tabloidi imaju izvore na licu mesta 24 sata. No, ako je to nekim čudom i istina, čemu sve to? Čemu feljtoni o Kostinom životu? To nije u javnom interesu, protivno je dostojanstvu žrtava (koje su raspoređene po gradskim grobljima, dok mi iz dan u dan čitamo šta njihov ubica čita, jede, izgovara), ne doprinosi kolektivnom izlečenju, vređa zauvek osakaćene porodice.

Zato, dosta više o Kosti. Dosta.

NAD SANDUKOM

Skoro sve porodice dece ubijene u ”Ribnikaru” imale su privatno obezbeđenje koje je medije sprečavalo da izveštavaju sa sahrana. Sasvim razumljiv potez, koji bi trebalo da slede svi koji imaju mogućnosti, a sahranjuju svog bližnjeg stradalog pod neobičnim okolnostima.

Jer groblja – u sadejstvu s nekim zločinom, nasiljem u porodici, tragedijom – mesta su koja magnetski privlače medije željne krvi, suza i ljudske muke; one koji se nesrećom hrane i za koje ne postoje mere ni granice.

Više tragičnih stradanja učinila su da ovog jula u domaćoj štampi nije moglo da se diše od posmrtnih govora, opisa stanja ožalošćenih, priča o bakama koje su se bacale u raku za pokojnikom, majkama koje grle sanduke, pa i opisima sanduka.

Sve to nije ni od kakvog javnog interesa. Za javni interes potpuno je nevažno da li je u sanduku raskomadano dete ili stogodišnjak preminuo u snu; da li je na sahrani troje ljudi ili čitavo selo; da li su na odru bele ruže ili crveni karanfili. Poslednji ispraćaj jedan je od najintimnijih činova svake porodice i medijima – bez obzira na okolnosti – tu jednostavno nije mesto.

Još samo da neko objasni zašto mediji to nikako da shvate.

KEVIN

Holivudski glumac Kevin Spejsi pravosnažno je oslobođen svih optužbi za seksualno zlostavljanje.

Šestogodišnja sudska drama je završena, ali život ovog čoveka nepovratno je, ako ne baš uništen, ono barem iz korena transformisan. Umesto karijere, njemu zauvek ostaju skečevi, parodije, crtani filmovi, tekstovi, feljtoni u kojima je unapred osuđen, ponižen i ismejan.

Da imaju i malo obraza, urednici i novinari svih svetskih medija koji su se tom pričom bavili, trebalo je – da barem forme radi – napišu izvinjenje zbog onoga što su učinili.

Ovde nije reč o tome da je slučaj Spejsi ”najklimaviji” slučaj pokreta ”Me Too”, baš kao ni o tome da on možda i jeste kriv ili da je žeđ za informacijama bila takva da su se od medija mogla očekivati ”proklizavanja”.

Nije, naime, stvar u povremenim greškama, već u višegodišnjem, sistemskom progonu jedne osobe, optužene na bazi, u najmanju ruku, čudnih argumenata. Čovek je suđen i osuđen pre nego što je nogom kročio u sudnicu, bez i trunke sumnje, kritičkog sagledavanja, glasa protiv.

Moglo se i moralo pisati drugačije jer lov na ljude nije posao medija. To je bruka i sramota za sve nas.