Odbrana profesije od tabloida: Smeju li novinari da pričaju sa kriminalcima i advokatima?

Prošle nedelje su protiv KRIK-a hajku poveli provladini mediji, ali i poslanici iz SNS-a, zloupotrebljavajući izjavu oca mladića koji je nestao 2020, tokom kriminalnih obračuna. Otac je tokom jednog intervjua rekao da ga je Belivuk pozvao telefonom krajem prošle godine i pitao zašto se ne obrati medijima u vezi sa nestankom sina. Pošto mu je odgovorio da ga domaći tabloidi ignorišu, Belivuk mu je predložio da se obrati nama.

Ove nedelje se napadi na KRIK nastavljaju jer su tabloidi „otkrili” da komuniciramo sa Dejanom Lazarevićem – advokatom, sada već uhapšenog, Belivuka.

Ovi napadi na nas imaju smisla isto koliko bi imali napadi na lekare zbog toga koga leče ili na advokate zbog toga koga brane. Obe stvari na koje se tabloidi pozivaju kada nas nazivaju saradnicima mafije su deo novinarske svakodnevice i osnova novinarskog posla.

Nama, kao i ostalim medijima, svakodnevno stižu informacije od najrazličitijih izvora – običnih građana, državnih funkcionera, policajaca, kriminalaca, biznismena, dakle od ljudi iz apsolutno svake društvene sfere. Kao novinari nismo „gadljivi“ na informacije, odnosno ako utvrdimo da su one tačne i da su bitne za naše čitaoce i javnost, objavićemo ih bez obzira na to ko je izvor. Kada istražujete kriminal, naravno da će vam informacije stizati i od policajaca i od tužilaštva, ali i od kriminalaca.

A kada dobijete informaciju od nekog, to ne znači, kako tabloidi predstavljaju, da „sarađujete“ s njim. U poštenom novinarstvu se informacije ne plaćaju, niti se obećava neka kontrausluga za njih. Izvor, takođe, ne može da utiče na to da li ćemo i kada ćemo nešto objaviti na našem portalu. Ta odluka je samo naša.

Što se tiče razgovora sa advokatima, to je svakodnevni posao, ali i obaveza novinara. Sa advokatima ljudi koji su optuženi za kriminal se priča kako bi se saznalo više o istragama, sudskim postupcima, ali i čuo njihov ugao gledanja, njihova odbrana.

Novinari su po kodeksu, ali i po zakonu, dužni da razgovaraju sa svim stranama umešanim u događaj o kome izveštavaju. Ako pišemo o nekome i ne damo mu šansu da u tekstu kaže nešto u svoju odbranu, prekršili bismo osnovno pravilo novinarstva i zbog toga bismo mogli čak i na sudu da budemo kažnjeni.

Predsednik Vučić je u svom obraćanju iz Ujedinjenih Arapskih Emirata ispravno rekao da novinari mogu da koriste bilo koje izvore, ali nije bio u pravu kada je rekao i da „mora da se zna ko su izvori”.

Za novinare je jedna od najbitnijih stvari u poslu upravo zaštita izvora. Mi ne možemo javno da govorimo o tome sa kim se sastajemo i šta nam ko kaže, a vlast i tabloidi stalno pokušavaju da nas nateraju da to uradimo. Čak smo i pred sudom zaštićeni od toga da otkrijemo ko su naši izvori.

S tim u vezi da napomenem: danas sam, odgovarajući na pitanje novinara Srpskog telegrafa, rekao da komuniciramo sa advokatom Lazarevićem jer nam je on ranije rekao da to možemo javno da spomenemo.

Sve ovo je nešto što naučite na početku studija novinarstva ili u prvim danima rada u svakoj ozbiljnoj redakciji. Urednici Srpskog telegrafa, Informera, Kurira, Alo-a i drugih provladinih medija to izgleda nisu naučili do danas. Ili to verovatno znaju, ali namerno rade protiv svog posla kako bi se dodvorili predsedniku Srbije i drugim ljudima iz vlasti.

Oni nas napadaju jer radimo posao kako treba – što podrazumeva komunikaciju i sa ljudima koji nisu „čisti“. Sa druge strane, tvrde da informacije koje oni imaju, stižu samo od „čistih“ izvora.

Hajde da vidimo šta je rezultat toga.

KRIK već pet godina o slučaju Belivuk objavljuje samo istinu i proverene podatke. On se u našim tekstovima pojavljuje još od 2016. godine. U više od 100 tekstova objavljenih o njemu na sajtu KRIK-a otkrili smo veze koje je njegova grupa imala sa saradnicima predsednika Vučića, sa ljudima iz vrha policije, kao i precizne i tačne informacije o istrazi koja se vodi protiv njegove grupe.

S druge strane, tabloidi koji imaju „poštene“ izvore su o Belivuku ćutali godinama, a kriminalce iz njegove grupe su predstavljali kao obične navijače i ljude bez dosijea. Ljude iz policije koji su odgovorni što je kriminalna grupa tokom godina narasla, pre svega ministra Nebojšu Stefanovića i nekadašnju državnu sekretarku u MUP-u Dijanu Hrkalović, tabloidi su dizali u nebesa i predstavljali ih herojima obračuna sa kriminalom. Danas ti isti tabloidi objavljuju niz neistina u vezi sa istragom koja se vodi protiv ove kriminalne grupe, a iako imaju listu imena ljudi koji su bili bliski i sa Belivukom, ali i sa vlastima, ne smeju da spomenu u svojim tekstovima (sekretar vlade Novak Nedić, policajac Nenad Vučković zvani Vučko, huligan i prijatelj predsednikovog sina Alesandar Vidojević poznat kao Aca Rošavi, o kojima možete više saznati na našem sajtu).

Ključni razlog zbog čega nas duže od nedelju dana ovako napadaju i „siluju” tekstovima u kojima nas svrstavaju u mafiju, verovatno je taj što se boje da ćemo u daljem radu otkriti još veza predsednika Vučića i njegovih ljudi sa kriminalcima. Verovatno se plaše i mogućnosti da i sami ti kriminalci, koje su sad uhapsili, otkriju kako su ranije sarađivali sa vlastima. Zbog toga nas ovoliko blate – da bi svako naše buduće otkriće mogli da označe kao lažno i nedostojno.

Vlast i njeni tabloidi žele da slažu građane Srbije. Napravili su lažnu sliku stvarnosti po kojoj je, prosto rečeno, Belivuk pao s Marsa 2019. godine i preko noći postao glavni kriminalac u zemlji, a zatim ga je predsednik heroj zaustavio. Ne žele da građani saznaju prošlost, šta se dešavalo pre toga, jer tu leži opasna istina.

Belivuk je na tribini Partizana aktivan od 2013. godine. Od tada do danas, grupa čiji je bio član imala je podršku vlasti Srbije. Čak i u situacijama kada su on ili njegovi saradnici bili uhapšeni ili se vodile istrage protiv njih, misteriozno su nestajali dokazi i onda su bili oslobođeni. Policija, dok su je vodili Stefanović i Hrkalović, pomagala je ovoj grupi tako što je hapsila isključivo kriminalne grupe koje su im konkurencija. Da predsednik Vučić, tužilaštvo i policija nisu godinama štitili Belivukovu grupu ne bi ni toliko ljudi nestalo i bilo pobijeno. Ti mrtvi ljudi su danak plaćen saradnji države sa kriminalom.

Razotkrivanje te saradnje je suština posla koju KRIK radi. Poslednje dve decenije su nas naučile da u Srbiji kriminalci na kraju završe u zatvoru, a da se političari koji su radili sa njima uvek izvuku. Tako je bilo nakon ubistva premijera Zorana Đinđića gde na sudu nije razotkrivena politička pozadina atentata, a jedan od saradnika Zemunskog klana, grupe koja ga je likvidirala, kasnije je postao ministar zdravlja. Ni nakon hapšenja Darka Šarića na sudu nisu završili političari koji su radili sa njim, iako je mnogo informacija i dokaza o ovim vezama objavljeno u medijima, pre svega na sajtu KRIK-a. Sada vlast pokušava da uradi isto u slučaju Belivuk – da se kriminalci zadrže u zatvoru, a političari spasu po svaku cenu.

Zbog toga ispašta i KRIK, jer je suština posla tabloida obrnuta našoj – oni se sad iz petnih žila trude da od javnosti sakriju svakog bitnog iz države ko je radio sa Belivukom.

Napadaju nas jer posao radimo pošteno i čisto, ali mi nećemo odustati. Daćemo sve od sebe da čitaocima otkrijemo što više informacija o tome kako je funkcionisala Belivukova grupa i sa kim je sarađivala. Istraživaćemo i sve ostale kriminalne grupe u našoj zemlji, bilo da se one bave prodajom droge, ubistvima, pranjem novca ili krađom novca iz državnog budžeta.

Zahvaljujem svim čitaocima, NUNS-u i drugim kolegama i udruženjima, kao i međunarodnim institucijama i ambasadama koje su nam dale neskrivenu podršku da nastavimo.