Odgovor Zorana Radovanovića Branku Klanščeku: Šamar sedefastom rukavicom

Kada začikava građane da pobede na izborima, pa da ga smene, on u svojoj bahatosti ne shvata koliko im nepatvorenog bezobrazluka sasipa u lice. Tako zločesti derani šutiraju nezaštićenu decu dok za ruku drže vođu lokalne nasilničke bande.

Šta je nedolično u Klanščekovom galantnom predlogu da se ide na izbore? Zar zaista nije u stanju da napravi razliku između slobodnih izbora i strogo kontrolisanog glasanja? Može li da se seti koji je evropski diktator ili autokrata za poslednjih stotinak godina izgubio vlast na izborima? Staljin, Franko, Salazar, pa i Tito, vladali su do svoje smrti.

Naravno, izuzeci su ratni gubitnici (Musolini, Hitler, Milošević), ali ni oni nisu maknuti s vlasti na izborima.

„Nedosetljivi“ predlagač izbora kao demokratskog rešenja u nedemokratskoj sredini treba da se zapita šta bi bilo da je recimo Hitler 1935. organizovao „slobodne“ izbore? Optužuje li za „najveće licemerje“ tamošnje komuniste, Jevreje i homoseksualce što, pre stradanja po logorima, nisu tražili promene „onako kako je predviđeno zakonom – na izborima“?

Kada izbora nema ili liče na sprdnju, jedino rešenje je ulica. Tada često strada narod (Mađarska, 1956, Čehoslovačka, 1968), ali desi se da sreća napusti i tiranina (Rumunija, 1989, Srbija, 2000).

Ako je članak u Danasu vrhunac Klanščekove iskrenosti („Zato najiskrenije želim ovim tekstom da apelujem na sve strane da ne koriste ovu tragediju za političke poene.“), kako li tek izgledaju njegova manje iskrena sočinenija, koja nisu ovako ogolićen primer političkog pamfleta? U svojoj otužnoj „naivnosti“ Klanšček impresivnom skupu protiv nasilja odriče politički karakter („Niko na ovaj skup nije došao da podrži levicu ili desnicu, ovu ili onu političku ideju ili ideologiju.“).

Dakle, ne samo da nije prepoznao Draganu Rakić, Srđana Milivojevića, Mikija Lukića i stotine drugih partijskih funkcionera, već sa nadobudnošću bez pokrića tvrdi da baš niko od mnogo desetina hiljada učesnika nije bio svestan da prisustvuje jednom eklatantno političkom skupu sa jasnim (naravno, političkim) zahtevima.

Ostavimo li po strani nivo pismenosti, Klanšček se deklariše kao ovejani protivnik progresa. Ako su pre 2-3 decenije postavljeni loši standardi TV programa, to je sada za njega svetinja. Odlučio nekada Đilas – i tačka! Baška što to uopšte nije istina. Nekadašnji stidljivi prostakluci u Velikom bratu razlikuju se od poslednjih Zadruga skoro koliko ubogi grešnik od Lucifera.

Kada se Klanšček pita: „Nije li licemerno da Borko Stefanović, potpredsednik Stranke slobode i pravde, traži smene na RTS-u dok mu je supruga Olivera Kovačević već osam godina jedan od četiri glavna i odgovorna urednika RTS?“, nama se nameće pitanje da li predsednik UO RTS-a razume suštinu problema.

Malo ko ima primedbe na sposobnost i profesionalnost gospođe Kovačević, pa je u svojoj providnosti ružna zamena teza da nju treba menjati. Ima li osvešćenih građana koji ne razumeju da je sva trulež koncentrisana u informativnom programu Javnog servisa?

Nije li moralni i ljudski imperativ predsednika UO da se, kao najodgovorniji, distancira od organizovanog zaglupljivanja naroda, umesto da toj sramnoj podvali ponizno služi?

Da li su čitaoci Danasa zaslužili ovako plitkouman pokušaj vučenja za nos?