Odgovorno izveštavanje o samoubistvu može spasiti živote, neodgovorno i senzacionalističko ih ugrožava

„Zbog nesrećne ljubavi” Verter, glavni lik Geteovog romana „Jadi mladog Vertera” iz 1774. godine, oduzima sebi život. 

Ubrzo nakon objavljivanja knjige, pojavljuju se vesti o mladićima koji su izvršili samobistvo na isti način kao fiktivni lik iz romana.

Oponašanje samoubistva naučno je prepoznato kao „Verterov efekat”, koji na osobe sa suicidalnim mislima i mentalnim poteškoćama proizvode mediji pogrešnim izveštavanjem.

„Eksplicitni prikaz i detaljan opis čina samoubistva, naročito kada je praćen romantizovanim prikazom žrtve kao heroja, može podstaći identifikaciju sa žrtvom i imitativna ponašanja, tj. pokušaj suicida kod gledaoca, čitaoca ili slušaoca. Ovaj efekat značajno se povećava u situacijama kada je u pitanju suicid javne ličnosti”, objašnjava se u Smernicama za etičko medijsko izveštavanje o samoubistvu (Smernice), koju je objavio Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).

Gligorijević: Izveštavajmo o fenomenu, ne pojedinačnom slučaju

Istraživanja pokazuju da mediji mogu imati i pozitivan uticaj, te spasiti živote, ukoliko o samoubistvu izveštavaju na odgovoran način. 

To „podrazumeva opise slučajeva u kojima su osobe svoje suicidne misli zamenile adaptivnim strategijama prevladavanja, rukovodeći se smernicama koje nije teško slediti”, navodi se u Smernicama.

Ključno je, dodaje se, da se izveštavanje o samoubistvima i mentalnom zdravlju tretira kao izveštavanje o pitanjima javnog zdravlja, te da „način na koji se izveštava, rečnik koji se koristi, kao i prostor koji se pridaje ovim vestima mogu imati ključnu ulogu na to kako ćemo percipirati mentalne poteškoće i naša osećanja”.

Novinarka Jovana Gligorijević, jedna od autorki Smernica, kaže da samoubistvo izdvaja kao jedini tip nasilne smrti o kom ne treba izveštavati.

„Kad neko pogine u ratu, nesreći, i slično – to je jedno. Kad se dogodi samoubistvo, ne postoji dobar razlog da se piše o tom pojedinačnom slučaju. Postoji samo jedan izuzetak – kad samoubistvo počine oni koju su pre toga nekoga ubili.”

Zbog toga ona poručuje da treba prestati s izveštavanjem o pojedinačnim slučajevima i izveštavati o fenomenu. 

Cilj etičkog izveštavanja o ovoj temi, prema Smernicama, jeste da se zaštiti dostojanstvo osobe koja je preminula, njeno bliže okruženje, ali i javnost, te da se menjaju predrasude o suicidu koje otežavaju njegovu prevenciju i utiču na dugoročnu prevenciju.

Kako izveštavati?

Prvo pitanje koje bi novinar trebalo sebi da postavi jeste – kakvu korist će publika imati od plasiranog sadržaja.

U tom smislu, sledeći Smernice, kao interes javnosti ističu se rušenje mitova i neistina o fenomenu samoubistva, korišćenje naučnih, dokazanih i proverenih činjenica da samoubistvo može biti sprečeno. Ako se izveštava o konkretnom slučaju – prilog treba postaviti u širi kontekst: objaviti podatke o kretanju stope samoubistava, problemima mentalnog zdravlja, razgovarati sa stručnjacima za ove oblasti…

U Smernicama se upozorava da je potrebno voditi računa o uopštavanju na osnovu malih brojeva – izbegavati izraze poput „epidemija samoubistava”, „mesto sa najvišom stopom samoubistava” itd. 

Preporučuje se korišćenje autentičnih i pouzdanih izvora informacija (instituti za mentalno zdravlje, psihijatri, psiholozi), kao i izbegavanje spontanih komentara (poput određivanja uzroka: „do samoubistva najčešće dolazi zbog…” i slično).

Trebalo bi odolevati izveštavanju o samoubistvu kao razumljivom odgovoru na društvene i kulturne promene ili krizne situacije (u njima tražiti uzrok), navodi se u Smernicama. Posebnu pažnju, naime, privlače samoubistva povezana sa aktuelnim društveno-političkim temama ili samoubistva poznatih ličnosti:

„Emotivna povezanost velikog broja ljudi sa takvim samoubistvima zahteva dodatni oprez i jači naglasak na izvore podrške i pomoći za one kojima je pomoć potrebna.” 

Potrebno je, dodaje se, izveštavati o pozitivnim primerima – ličnim pričama osoba koje su prebrodile izazove i krize – kao i o tačnim i ažuriranim informacijama o mestima za dobijanje pomoći (psihijatrijske klinike, savetovališta, domovi zdravlja, specijalizovane linije za pomoć i podršku).

Šta izbegavati?

Ističe se da se senzacionalizam posebno mora izbegavati, a voditi računa o zaštiti privatnosti preminule osobe i korišćenju primerenog rečnika.

Ne preporučuje se objavljivanje fotografije preminulog, načina na koji je izvršeno i scene samoubistva ili grafičkog prikaza detalja.

Naslovna strana nije mesto za vest o samoubistvu, upozorava se u Smernicama. Takve vesti treba da se svedu na najmanju moguću meru, te ih objavljivati samo ako dođe do novosti značajnih za javnost.

Jovana Gligorijević ukazuje na to da ne treba tražiti izjave ljudi bliskih preminuloj osobi ili „kopati” po njenim društvenim mrežama.

Intervjuisanje osobe koja je pretrpela gubitak ne može biti opravdano. Porodica često prolazi i kroz fazu poricanja da se samoubistvo dogodilo. Dodaje se i da ne treba pojednostavljivati razloge za suicid i ne veličati preminulog kao mučenika ili predmeta javne pohvale.

Kada se dogodi slučaj samoubistva, u medijima se niže pregršt detalja o načinu smrti, ali i životu preminule osobe.

Previše detalja može uticati negativno na osetljive osobe, navodi se u Smernicama. Zato je važno izbegavati detaljan opis upotrebljenog metoda i načina nabavke sredstava.

Često novinari odlaze na mesto gde se samoubistvo dogodilo, što nikako ne treba – upozorava Gligorijević.

„Policija koja vrši uviđaj treba u slučajevima suicida da rasteruje novinare. Nažalost, policija je često ta koja im i javi da se nešto dogodilo. Nama zaista treba saradnja sa MUP-om, ministarstvima zdravlja i pravosuđa, kako bi se sankcionisalo curenje informacija iz institucija koje su u nadležnosti ovih ministarstava”, smatra Gligorijević:

„Ovo je jedna od retkih pojava gde verujem da je sankcija efikasnija od edukacije i podizanja svesti.”