Odlazak Vučićevića u zatvor – simbolični kraj jednog poglavlja u srbijanskom novinarstvu

Njegovo kukanje, pa odlaženje u zatvor, pa izlaženje, pa ispovedanje praćeno je u svim udarnim fokusima naše raspale medijske pijace.

I to se baš, eto, dešava u danima kada pisca i novinara Marka Vidojkovića relociraju zbog ugrožene bezbednosti, kada Nenada Kulačina takođe pokušavaju da spasu od hordi razjarenih manijaka i zlobnika, odnosno u vremenu kada se novinarima pale kuće, ili buše gume na automobilu, ili pak obijaju i preturaju stanovi, a da se pritom ništa ne ukrade.

Naprosto je čoveku žao gospodina Dragana i njegovog žrtvovanja for thing of ours.

Naivni jezici bi rekli da je Dragan J. Vučićević, jedan od udarnih pesnica ovog neoradikalskog režima, konačno dobio priliku da se suoči sa svojim delima u zatvorskoj ćeliji.

Neki bi rekli da je to tek početak katarze za medijsku scenu u Srbiji, pa makar to bio i privid, ali ono što se krije ispod ledenog brega, samo je još jedan pokušaj vlasti da zamuti vodu i da polako otvori vratanca za odlaženje u buvaru za izgovorenu i pisanu reč.

Zar nije sjajno kako se u Srbiji prava sloboda medija svodi na to da propagandisti mogu da lažu i obmanjuju javnost, dok se istovremeno prave žrtve kada se suoče sa posledicama svojih dela?

Nije teško da se zamisli da će to biti korišćeno kao izgovor za progon novinara koji se bave istraživanjem kriminala i korupcije u državi.

Dok je Vučićević kažnjen zbog uvrede, koju on i njegova kamarila na dnevnom nivou ispaljuju ne zna se koliko puta u korist vlasti, pravi novinari i novinarke su suočeni sa pretnjama, pritiscima i uznemiravanjima dok istražuju mračne veze između političkih elita i kriminalnih grupa.

Ako se vratimo unazad, naša profesija je već dala krv za javni interes. Dada Vujasinović, novinarka koja je pisala o vezama vojske, policije i kriminala na ratištima, platila je životom za svoj posao.

Slavko Ćuruvija, vlasnik nedeljnika Dnevni telegraf, izrešetan je ispred svog stana u Beogradu. Milan Pantić, dopisnik Večernjih novosti, pretučen je nasmrt. Sve ove žrtve su imale jedno zajedničko – pisale su o istini.

Činjenica da Miljana Baletić, Ratko Dmitrović, Milorad Komrakov, Milorad Vučelić i ostali koji su devedesetih branili ratnozločinačku politiku Krvi i Tla, sada uživaju u blagodetima Vučićeve sajberpankovske skalamerije, onda nije ništa čudno što u ovoj upside down dimenziji jedan medijski pajac, poput DJV, napravi cirkus od novinarske ugroženosti.

Kada je u pitanju Vučićević, može se reći da je njegov odlazak u zatvor ujedno i simbolični kraj jednog poglavlja u srbijanskom novinarstvu.

Propaganda i laži su definitivno zamenile istinu i objektivnost, a oni pravi novinari su postali mete umesto da budu glas građana. Dotični je odigrao svoju ulogu do kraja.

Hoćemo li sada svi da idemo u zatvor zbog izgovorene reči? Pa, verovatno da hoćemo, samo da se poklope karte još malo.

Jer ako je suditi po DJV, čini se da je to nova norma u Srbiji. Ko se usudi da progovori istinu, da iznese svoje mišljenje ili da se usprotivi vlasti, završiće u marici. Setimo se i Ane Lalić, nismo daleko od toga, a ni taj slučaj nije bio tako davno.

Ali, kada pogledamo unazad, vidimo da je ovo samo nastavak kontinuiteta slavljenja nasilja u Srbiji, ali i ismevanja žrtava.

Rane Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića i dalje krvare u našim sećanjima. Konekcije kriminala i vlasti, decenijama su sve čvršće i čvršće, a njihova smrt kao da postaje time sve uzaludnija, iako se novinarski esnaf trudi da održi sećanje na njih.

Ali mi se nećemo zaustaviti. Nastavićemo da se borimo za istinu i pravdu, bez obzira na pretnje i pritiske.

Ovi hrabri novinari su dali svoje živote, da bismo mi mogli da živimo u slobodnom društvu, a mi im dugujemo da nastavimo nosimo baklju slobode.

I da se borimo protiv nacionalističkih karakondžula, kriminalnih aveti i propagandnih gmizavaca. Do kraja.

Autor je slobodni novinar