Otvoreno pismo Vladana Vukosavljevića NIN-u i Vremenu povodom ponovljenih sramnih optužbi

Kada me dva niskotiražna nedeljnika, jedan nekada davno ugledan, sada ni senka svoje nekadašnje senke, školski primer neuspešne privatizacije i protraćenog ugleda, a drugi tugaljivi medijski mehur naduvavan i sponzorisan iz inostranstva, na skoro identičan način kleveću i neprestano na apsurdno neistinit i pogan način manipulišu pojmovima nacizam i sličnim, onda zaslužuju da dobiju i primeren odgovor.

Tokom dugog vremena, iz Zagreba u Beograd, mnogo češće tim putem a skoro nikada suprotnim smerom, dolazila je čitava galerija različitih ličnosti. Od tzv. običnog sveta, najčešće prognanih ili begunaca od Pokolja pa do ljudi različitih profesija, pesnika, pisaca, glumaca, političara, itd. Kao što to uvek biva, prihvatani su kao rod rođeni, sa gostoprimstvom i ljubaznošću a uzvraćali su svojoj novoj sredini uglavnom na isti način, kako je ko znao, umeo i mogao.

Jedan od najkoloritnijih dublova koji je iz Zagreba stigao u Beograd devedesetih godina je novinarski kentaur koga čine Teofil Pančić i Damir Kalember (koji iz nekog razloga voli da se predstavlja kao Filip Švarm). Bezmalo trodecenijski novinarski rad ovog nerazdvojnog dueta, predstavlja pravu malu istoriju jeftinog, revolveraškog, polupismenog, patetičnog, često autošovinističkog i neretko srbofobičnog žurnalizma, obilato naručivanog i plaćanog sa različitih a sličnih adresa iz inostranstva, uglavnom poznatih domaćoj javnosti. Nikada niko u novinama nije sa manje znanja, talenta i nadahnuća a toliko nepismeno, neobavešteno i pretenciozno pisao o politici i književnosti kao što su to činili Pančić i Kalember/Švarm.

Šampioni u naduvavanju, a često i tendencioznom prikazivanju srpske uloge u ratovima devedesetih, ova dva agramerska drugarića su, čašćavana sponzorskim novcem poput kafanskih pevaljki, postali neka vrsta medijskog džuboksa sa jednom te istom melodijom u različitim, trapavim ali otrovom natopljenim aranžmanima. Ubacite nešto sitniša i naručite pesmičuljke u kojima se Srbi predstavljaju kao glavni krivci za sva zla ovog sveta.

I u novom broju svog sponzorisanog nedeljnika, ovi Zagrepčani duhom i shvatanjem sveta a Beograđani i Novosađani adresom nastavili su da me vređaju u svom starom, jadnom skribomanskom stilu, brbljajući poput narkomana na lošem heroinu o „nacizmu“ i sličnim glupostima. Lako ali s gađenjem bih mogao da se spustim u kanalizaciju njihovog stila i da im odgovorim na sličan način. Kalember/Švarmu na bolesnom maštom vođenu opservaciju o tome da bi saopštenja Ministarstva na nekakvom mitingu slušali „raspomamljeni smeđekošuljaši“ i slično, na primer primedbom, uz samo malo kreativnosti, da bi njegove članke pisane tokom trideset godina najradije slušali oduševljeni crnokošuljaši na Jelačić placu 1942., pre nego krenu u svoje, tih tragičnih godina omiljene aktivnosti.

A nesrećnom Pančiću koji me je u dobrom primeru svog nenadahnutog i prizemno-pijačarskog smisla za humor nazvao Her Flikom, mogao bih da odgovorim da je Pera Ždera sumnjivog higijenskog statusa ili možda da je, kako ga je zaista duhoviti i iskričavi Momo Kapor nazivao, „netalentovano groblje hamburgera“. I da stvar u njihovom stilu dovedem do paroksizma, ako smo moje kolege iz Ministarstva kulture i informisanja i ja nacisti ili naši stavovi podsećaju na „nacističke“, onda svi oni koji tako govore, za mene mogu biti ustaše i njihovi postupci me mogu podsećati na ustaške.

Naravno, ja to neću učiniti, ovo je bila samo ilustracija kako bi mogli da izgledaju ludilo i profesionalno beščašće dubla Pančić/Kalember-Švarm u iskrivljenom ogledalu stvarnosti.

Dovoljno je što ću ponoviti da su obojica, već decenijama sitnim novcem sponzorisani, zlonamerni a netalentovani kvazinovinari, skloni izgovaranju ogavnih kleveta i besmislica, te da tiraž i ugled njihovog nedeljnika uglavnom jesu njihova slika, prilika i zasluga.

Što se tiče NIN-a, Sandre Petrušić, Ćulibrka i njihovih sagovornika, teško je išta novo reći. Pisac kome je žiri na čijem je čelu Teofil Pančić, dodelio u prašinu skrhanu Ninovu nagradu, pokušava da iskoristi pet minuta svoje lažne slave, ne bi li govorio još besmislenije i tupavije nego što piše, što je uprkos teško ostvarivom cilju i uspeo, na čemu mu čestitam.

Ono što je ostalo od nekada veoma važnog i uglednog NIN-a jeste samo logotip. Ostatak je nestao u vihoru privatizacije i očajne kadrovske politike, iz inostranstva vođene i naručivane uređivačke politike i retko loše selektovanih urednika, toliko loše da to podseća na plan nekog namernog uništenja nekada najuglednijeg nedeljnika na čitavom Balkanu. List kome su najveća kreativna dostignuća bile dve grozomorne naslovne strane, jedna sa zloupotrebom Aušvica u bedne dnevnopolitičke svrhe a druga sa slikom snajperske puške uperene u predsednika, ima i tiraž i pažnju publike koji mu pripadaju. Dakle, bliske nuli.

I da zaključim. Kada i Ministarstvo kulture i informisanja i mene, ovakav tip novina i autora povezuju sa nacizmom, najstrašnijom pojavom dvadesetog veka, ili na bilo koji način naše/moje aktivnosti upoređuju s tim, onda je, osim prizora bede ljudskog duha i sunovrata novinarske profesije, jasno da posla imamo s jednim poraženim i široko prezrenim profesionalnim i ukupnim pogledom na svet. Biti kvalitetan, pismen, stručan, intelektualno potkovan, častan i dobronameran novinar, očigledno je prevelik zalogaj za lica pomenuta u ovom tekstu.

I ja im to, sa razočarenjem i nevoljno, ali iznuđeno, ovom prilikom i u svoje ime saopštavam.

Vladan Vukosavljević