Petar Jeremić, menadžer za etiku u AMG: Smanjili smo prekršaje Kodeksa u Kuriru

Poštovanje etičkih standarda utisnutih u Kodeks novinara Srbije nije jača strana srpskih tabloida. Prema monitoringu Saveta za štampu iz perioda jul-septembar 2019, koji obuhvata dnevne novine Alo, Blic, Večernje novosti, Danas, Informer, Kurir, Srpski Telegraf i Politiku, kodeks profesije prekršen je u ukupno 2.286 tekstova. Kurir je bio među onima koji su najviše kršili Kodeks jer su prekršaji uočeni u 582 njegova teksta. Ipak, kompanija Adria Media Group, u čijem je vlasništvu Kurir, od aprila je jedina medijska kuća koja je u svom timu ima osobu čiji je posao da unapređuje etičke standarde njihovih izdanja.

Petar Jeremić, nekadašnji predsednik Izvršnog odbora Udruženja novinara Srbije i bivši član Saveta za štampu, a sada menadžer zadužen za etiku u Adria Media Group, za Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) priča o razlozima zbog kojih je prihvatio ovaj posao, tome kako ga je raditi u jednom tabloidu i da li je uopšte moguće etički ga usavršiti.

Kako ste odlučili da nakon rada u Savetu za štampu počnete da radite kao menadžer za etiku u kompaniji čiji je tabloid, prema Savetovim monitorinzima, jedan od onih koji najviše krše Kodeks?

Kada sam dobio ponudu Adria Media Group da im pomognem u procesu unapređenja poštovanja etičkih pravila ni ja ni oni nismo imali konkretnu ideju kako ćemo to da sprovedemo. U početku sam i sam imao nedoumice, dugo se premišljao, ali nakon nekoliko razgovora u tri meseca, koliko nam je trebalo da od početne ideje dođemo do modela kako ćemo to početi da sprovodimo, video sam to kao šansu da pomognem da jedan medij unapredi poštovanje etičkih standarda. Osetio sam i profesionalni izazov, ali i prepoznao šansu da nakon osam godina rada na uspostavljanju Saveta za štampu, unapređenju i njegovom svakodnevnom radu, stvari sagledam i iz drugog ugla, da mi pojedini procesi u funkcionisanju jednog takvog medija budu jasniji i da svojim iskustvom pomognem koliko god mogu. Za mene je to, na kraju, ispao profesionalni izazov, ali i prilika da konkretnim radom pomognem unapređenju medijske scene i većem poštovanju Kodeksa novinara Srbije u medijima.

Šta su ciljevi, odnosno šta želite da postignete i do kada?

Ciljevi su jasni – unapređenje poštovanja etičkih standarda u izdanjima Adria Media Group kod kojih je to potrebno. Počeli smo sa štampanim izdanjem Kurira koji je odlučio da ostane tabloid, ali da unapredi poštovanje etičkih standarda. Analiziramo i druga izdanja i u skladu sa tim pravimo planove. Roka nema. Etika nije lako merljiva, kao što je to kilogram brašna. Na ovom poslu se uvek radi i čak i da pravite najbolji medij na svetu uvek možete doći u nedoumicu, napraviti grešku, ali je važno uvek raditi na tome da se greške, ako ih ima, poprave i da se etika unapređuje. Uvek ima prostora za poboljšanje, a brojni su indikatori koji nam pokazuju da li napredujemo. U nekim izdanjima, kao što je recimo National Geographic, posla za mene praktično i nema.

Koji su to brojni indikatori?

Osnovni indikator je broj nespornih prekršaja Kodeksa novinara. Takođe, pratimo i ukupno poboljšanje, težimo da smanjimo i broj sadržaja koji bi potencijalno mogli biti problematični. Izbacili smo vulgarne reči koje su bile sastavni deo izveštaja iz rijalitija, mnogo više se vodi računa o zaštiti privatnosti i poštovanju pretpostavke nevinosti.

Na osnovu čega mislite da ćete tabloid, koji po prirodi teži senzacionalističkim sadržajima, uspeti da promenite i usmerite ka poštovanju Kodeksa?

Prvo, ne mislim da ću ga ja promeniti. Kao što sam rekao, vidim profesionalni izazov u tome da kolegama objasnim značaj etike i njenog poštovanja i da oni to prihvate. Ja sam ne mogu ništa da uradim, niti mislim, niti želim. Ovo je timski rad. Cela redakcija učestvuje u tome, a samim tim što je inicijativa potekla od menadžmenta Adria Media Group i što su me ubedili da zajedno ovo radimo verujem da ćemo značajno napredovati. Kurir je tabloid, on neće postati druga Politika niti to želi, a meni će biti izuzetno drago da ću moći da kažem da smo dosta toga popravili i da je moguće i tabloid praviti uz značajno poštovanje etičkih standarda. Naše interne evidencije, koje vodimo po vrlo strogim kriterijumima, pokazuju da smo prilično smanjili broj prekršaja u odnosu na prethodne godine.

Koje su to interne evidencije – šta sadrže i kakvi su kriterijumi?

To je svakodnevna evidencija prekršaja Kodeksa i potencijalnih prekršaja. Kroz evidenciju analiziramo podatke, a na osnovu analize dalje sa novinarima radimo na konkretnom poboljšanju i unapređenju. Mislimo da je ovaj sistem bolji jer je lakše učiti na konkretnim primerima. Kolege će tako lakše prepoznavati potencijalne probleme.

Kako objašnjavate naslovnicu Kurira od 24. avgusta (vidi fotografiju) uz postojanje menadžera za etiku?

Ja sam menadžer za etiku, nisam urednik, što je značajna razlika, i ne mogu da uređujem šta će biti, a šta neće biti objavljeno. To je isključivo stvar uređivačkog kolegijuma. Ipak, postoje i naslovnice, pa i tekstovi vrlo slične tematike, koji su urađeni apsolutno u skladu sa etičkim pravilima. Već sam rekao, mi smo tek na početku jednog srednjeročnog projekta koji malim, ali sigurnim koracima, po mom mišljenju, ide u dobrom pravcu. Greške se događaju i uvek će ih biti, ali tek kada one budu u značajno manjem obimu moći ću da budem relativno zadovoljan.

Kako izgleda proces od kada dobijete tekst pa do njegove objave?

Morate da razumete da ja ne dobijam tekstove i ne odlučujem šta ide, a šta ne. Moja uloga je edukativna i više savetnička, a na urednicima je da procene šta će i kako će. Ja često tekstove prvi put vidim tek u novinama, a često sam i u prelomu (faza u pripremanju novinskog broja, prim.nov) i reagujem kada primetim nešto što može da se izbegne ili ublaži. U poslednje vreme se dešava da novinari sami prepoznaju šta bi moglo biti problematično pa se konsultujemo još od početka pisanja teksta jer nekad je kasno da reagujete u prelomu. S obzirom da sam ja jedan, a njih nekoliko desetina, prosto je nemoguće da se sve iskontroliše. Uostalom, to i nije ideja. Ideja je da sami novinari i urednici prepoznaju problematične sadržaje i da ih predupredimo. Ja sam 24 sata, sedam dana u nedelji, dostupan za svaku konsultaciju i bukvalno na primerima koji nam se svakodnevno dešavaju postavljamo standarde za dalje delovanje u sličnim situacijama. Otežavajuća okolnost je što je početak mog delovanja bio u sred vanrednog stanja, sredinom aprila, kada je cela redakcija bila izmeštena tako da je komunikacija sa svim novinarima i urednicima bila znatno otežana. Tek se nedavno to vratilo u normalu, u smislu da su svi u zgradi, da je mnogo lakše komunicirati i da se mnoge stvari rešavaju u hodu, tako da je sve manje grešaka. To je ono što se ne vidi kada otvorite novine, ali ja vidim i imam razlog da budem zadovoljan onim što je do sada učinjeno.

Kako rešavate etički problematične stvari koje pronađete u tekstovima ili etičke dileme na koje novinari naiđu u svom radu?

Pre svega edukativno. Svaki dan radim analizu objavljenog sadržaja, beležim greške i objašnjavam kako da se izbegnu u budućnosti. Šaljem te izveštaje kolegijumu, a oni novinarima. Uveli smo i sastanke, a novinari i urednici kada prepoznaju potencijalno problematičan sadržaj pre objavljivanja mogu da me konsultuju.

Ko na kraju odlučuje o tome da li će ono što primetite da je problematično da se promeni i koliko se novinar pita?

Urednik uvek odlučuje, vrlo često uz kosultaciju sa novinarima.

Kako novinari i urednici tabloida reaguju na Vaše sugestije i to što Vi radite?

U šali me zovu cenzor. Vrlo se interesuju za moje primedbe koje su zabeležene u izveštajima. Često im objašnjavam zbog čega je to tako i kako bi to trebalo da se izbegne.

Da li radite sami ili imate neki tim koji radi sa Vama?

Sam sam na ovoj poziciji, ali svi smo tim. Ništa ne vredi ako ono što ja radim ne prihvate i drugi članovi tima.

Kome odgovarate za svoj rad, da li postoji neki urednik iznad Vas ili ste odgovorni direktoru, vlasniku?

Imam apsolutnu nezavisnost u svom radu i niko ne utiče na moj rad. U tom smislu je moja pozicija slična urednicima za etičke standarde ili ombudsmanima u velikim svetskim redakcijama. Naravno, moram da se pridržavam nekih opštih pravila koja uopšte ne utiču na suštinu mog posla. Dokumentujem svoje aktivnosti kako bih imao izveštaj za top menadžment sa kojim sam i razgovarao kada sam došao u kompaniju.

Prema Vašem dosadašnjem iskustvu, koju etičke norme najčešće krše novinari?

Nesumnjivo je to pretpostavka nevinosti. Vrlo je često i kršenje prava na privatnost kao i objavljivanje pretpostavki koje su predstavljene kao činjenice.

Šta ste uočili kao problem u Kuriru u slučajevima kada se krši Kodeks, to što novinari nisu dovoljno edukovani u pogledu etike ili što se takvi sadržaji „traže” na tržištu?

Moram da kažem da pre samo 15 godina u Srbiji nije ni postojao jedinstveni Kodeks novinara. Za to vreme stasala je čitava generacija novinara, okruženje i tehnologija se značajno promenila, a tabloidna uređivačka politika, koja je apsolutno legitimna, postala je dominantna. U takvim uslovima neosetno je došlo do pomeranja granica, a jedan od razloga je i „glad” tržišta za takvim informacijama. Čitavo društvo je pomerilo granice do tada opšteprihvaćenih standarda i u toj sinergiji neminovno je bilo da i novinarska etika zapadne u problem.

Jeste li vi jedini menadžer za etičke standarde na medijskoj sceni Srbije?

Da, koliko mi je poznato. Po mom mišljenju treba dosta zrelosti i hrabrosti oformiti takvu poziciju u nekom mediju.

Zašto po Vašem mišljenju nema više ovakvih menadžera?

Zato što se to još ne prepoznaje kao apsolutno neophodna potreba, a jedan od razloga je verovatno i to što su mediji u sve težoj ekonomskoj situaciji te im je teško da plaćaju osobu koja bi taj posao obavljala. U kompaniji u kojoj radim, srećom, postoji procena da ulaganje u unapređenje nije nepotreban trošak.

Postoji li neki trenutak kad pomislite da je to uzaludan posao i poželite da odustanete od svega?

Relativno sam kratko ovde da bih na taj način odustao. Još mi se to nije desilo a poznajući sebe, ako mi se desi da ne verujem u ono što radim, sasvim sigurno to neću ni raditi. Naravno, uvek postoji mogućnost i da menadžment ne bude zadovoljan mojim radom, kao što možemo i zajedno da konstatujemo da nismo više jedno za drugo.