Iz zbornika „Svakodnevica i društveni odgovori na epidemijske krize 1914-2020“, u okviru projekta „Čovek i društvo u vremenu krize“, urednik zbornika Milan Ristović, izdavač Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu 2021.
„Plandemija“: od pandemije do infodemije i teorija zavere
U decembru 2019. godine, prvi neobični slučajevi pneumonije registrovani su u Kini, u Vuhanu, a već u februaru 2020. zaraženih osoba je bilo u 45 država širom sveta; 11. marta 2020. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) proglasila je pandemiju kovida-19.
Činjenica da je gotovo preko noći ceo svet stao vodila je i rapidnom širenju (dez)informacija u vezi sa pandemijom. Vodeće međunarodne organizacije poput Ujedinjenih nacija i Svetske zdravstvene organizacije već krajem marta 2020. počele su da govore i o infodemiji. Takav obim i brzinu pristizanja (dez)informacija svet ne pamti, čemu je svakako pridonela činjenica da je pandemija ubrzo dovela do zaključavanja, to jest do izolacije ljudi u doslovnom smislu, te su društvene mreže postale važan instrument smanjivanja socijalne distance, a (in)direktno i informisanja. Svetska zdravstvena organizacija je u oktobru 2020. pozivala na to da se zaravni infodemijska kriva deleći preporuke o tome kako plivati u moru (dez)informacija.
Paralelno sa širenjem virusa širile su se, međutim, i razne teorije zavere, čemu su pogodovale mnoge okolnosti. U naletu pandemije, ljudi su se osećali bespomoćno, suočeni sa nevidljivim neprijateljem i nejasnim krivcima za novonastalu situaciju što je, kako istraživanja pokazuju, povezano sa uvećanom spremnošću za prihvatanje teorija zavere (Franks et al., 2013). Popularnosti teorija zavere doprineli su i nepoverenje u institucije države (Freeman et al., 2020) i epistemičke/naučne autoritete (Uscinski et al., 2020). Sve i da poverenja u državne autoritete i struku nije manjkalo, njihove poruke su često bile nejasne i suprotstavljene, bez naučnog konsenzusa.
Pored toga, od samog početka (i do trenutka pisanja ovog rada) postojale su realne nepoznanice u vezi sa pandemijom i to ne samo one koje traže vreme da bi se na njih dali pouzdani odgovori (na primer trajanje imuniteta), već i one koje se tiču samog porekla virusa. U takvim okolnostima, olakšanost komunikacije i uvezivanja istomišljenika preko društvenih mreža, vinule su u nebesa raznorazne teorije o tome šta „stoji iza svega“. Stoga, ma kako bile manjkave, razne teorije zavere nudile su pokušaje objašnjenja događaja kao posledice tajnog plana moćnih ljudi za ostvarenje nekih, uglavnom malevolentnih ciljeva, što teorije zavere po definiciji i jesu (Douglas et al., 2019).
Psihološka istraživanja dosledno pokazuju da brojni razlozi vode prihvatanju teorija zavere, od karakteristika ličnosti do zadovoljavanja važnih potreba: epistemičkih (objašnjenje okolnosti), egzistencijalnih (povratak osećaja sigurnosti) i socijalnih (očuvanje pozitivne slike o sopstvenoj grupi) (Douglas et al., 2019). Veoma ozbiljne posledice teorije zavere ostavljaju i na javno zdravlje. U aktuelnom kontekstu povezane su sa manjim poštovanjem mera i većim protivljenjem vakcinaciji (Van Mulukom et al., 2021). Teorije zavere, međutim, su nešto više od individualne iracionalnosti. One nisu pale s neba već su to odgovori na realne životne probleme u kontekstu pandemije, a društvena kriza ih gotovo po definiciji podstiče (Van Prooijen & Douglas, 2017). U tom smislu, teorije zavere predstavljaju proizvod društva. Njihova priroda je duboko narativna i dijaloška (Lukić, 2020).
Teorije zavere često imaju političku svrhu koja se ogleda u diskreditaciji političkih pozicija (Saopuntzis & Condor, 2013). Mogu biti i taktički propagirane, korišćene kao retoričko sredstvo za recimo odlaganje neophodnih državnih mera (Lewandowski & Cook, 2020). Može se stoga reći da imaju ne samo argumentativnu, već i ulogu kritike različitih društvenih aktera, koja je kodirana u argumentovanju uzroka nekog događaja (Miller, 2002). Često se mogu čuti i od onih generalno ciničnijih i anomičnijih građana (Turjačanin et al., 2018). Upravo taj aspekt fenomena teorija zavere biće u posebnom fokusu u ovom radu.
***
Prvi slučaj zaraze u Srbiji zvanično je registrovan 6. marta 2020, a već 15. marta proglašeno je vanredno stanje. Put od „najsmešnijeg virusa u istoriji“ do „nedovoljno mesta za sahranjivanje“ bio je kratak, a godinu dana pandemije obeležile su i brojne promene u svakodnevnim praksama ljudi (videti poglavlje I. Erdei u ovoj knjizi), zbunjujuće mere, gotovo na dnevnom nivou ažurirane (videti poglavlje D. Popadića), netransparentnost vlasti u vezi sa nabavkom medicinske opreme, ali i promocija raznih nadrilekarskih praksi iz medija sa nacionalnom frekvencijom, kao i teorija zavere, uglavnom u tabloidnoj štampi. Čitav period prate i sumnje u verodostojnost zvaničnih podataka (o broju preminulih, broju respiratora), uglavnom od opoziciono nastrojenih građana, ali i lekara okupljenih u organizaciju Ujedinjeni protiv kovida. Vlast skoro pa da je optuživana da planira pandemiju za neke ciljeve nepoznate javnosti. Sve to išlo je na ruku zavereničkim narativima.
„Da nema zavere ne bi bilo ni teorija zavere“. Teorije zavere o korona virusu
„Korona virus“ bio je na visokom drugom mestu najpretraživanijih pojmova u toku 2020. u Srbiji. Građani/ke imali su izraženu potrebu za informacijama i objašnjenjima, koju su donekle mogle zadovoljiti i teorije zavere. U istraživanju u koje je bilo uključeno više balkanskih država (Bieber et al., 2020) pokazalo se da skoro 80 posto stanovništva veruje u neku od teorija zavere.
Društvene mreže bile su glavni kanal za debatovanje o svemu u vezi sa pandemijom, te su i naši napori ka identifikaciji glavnih narativa bili usmereni na nekoliko glavnih društvenih mreža: Fejsbuk, Tviter i Jutjub. U nekoj vrsti „netnografije“ (Kozinets, 2002), praćene su interakcije ljudi na društvenim mrežama, kao i reakcije na različite vesti u internet izdanjima glavnih medija u periodu od marta 2020. do kraja aprila 2021.
Količina obrađenog materijala je bila obimna (≈60.000 reči), ali prikupljena prigodno i obrađena kombinacijom kvalitativne analize sadržaja, sa elementima tematske analize i analize narativa (Popadić et al., 2018). Analiza podataka vođena je (po potrebi proširenim) tipologizacijama različitih teorija zavere koje su se u literaturi u međuvremenu pojavile (Van Mulukom et al., 2020). U fokusu je bila deskripcija njihovih glavnih elemenata – ko su glavni akteri, šta su njihovi ciljevi, kako se oni ostvaruju – u najvećoj mogućoj meri govoreći jezikom građana/ki Srbije, to jest potkrepljujući narative citatima preuzetim sa društvenih mreža.1
U najopštijem smislu, mogli bismo govoriti o dve velike grupe (isprepletanih) narativa, onih koji se tiču raznih aspekata prirode i porekla virusa korona i onih koji se tiču vakcine. Na isti način će biti organizovan i naš prikaz.
Ceo tekst pročitajte na sajtu Peščanika
Vučić i Tramp: Netrpeljivost prema medijima i podrugljivo odbacivanje drugačijeg mišljenja
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.