Poligraf etike

Jesu.

Da li su istraživačka mreža Krik i mediji iz antirežimskog korpusa prekršili Kodeks novinarske profesije, medijske i krivične zakone objavljivanjem delova iskaza Belivuka i Marka Miljkovića datih u istrazi?

Jesu.

Potrebno je gledati baš razroko i imati različite metre da bi se na ova dva upita odgovorilo drugačije. Uostalom i oprečne reakcije, možemo slobodno reći, dve medijske publike to pokazuju. U prvom slučaju glasno odobravanje „edukativnog sadržaja“, kako je članica REM Olivera Zekić nazvala sporne fotografije, pretežnog dela prorežinskih gledalaca i čitalaca, a u drugom drvlje i kamenje.

U slučaju iskaza situacija je obrnuta. Kako je to moguće? Zar i profesionalna etika mora da prolazi onaj čuveni Vučićev poligraf, koji je postao mera istine koju priopagira režim.

Ne da ne mora, već ne bi smela da bude na tom tasu ne/prava i ne/pravde, koji se nameće kao krunski izlaz iz ćorsokaka u koji je uvedena, dobrim delom svesno, medijska scena, a posebno medijska industrija Srbije. Kao i čitava javost, uostalom.

U društvu koje iole čuva mukom dosezane standarde novinarske profesije i striktno se drže podele vlasti na tri grane, nezamislivo je da mediji ulaze u istragu grlom u jagode, posebno u slučajevima od velikog interesa za javnost kao što je ovaj. Još je manje zamislivo da najviši državni funkcioneri iz izvršne vlasti ulaze na teren sudske i miniraju istrage.

Slučaj Belivuk i u ovom segmentu pokazuje da je Srbija daleko od uređenog društva.

Upravo ta činjenica otvara i važnu dimenziju koja se pomalja ispod močvarnih naslaga koje pritiskaju – zvuči ironično! – moderno srpsko društvo, a naziva se sintagmom javni interes. Treba li reći da će i najveći laik kao iz topa izvaliti „znam“ ako ga priupitate šta je to javni interes, a o medijskim i političkim zverkama da ne govorimo. No, uistinu je malo onih koji će zaista moći da objasne šta je to zaista javni interes. (Otuda, valjda, nema ni precizne definicije!)

Šta je, dakle, javni interes u sličaju objavljivanja fotografija i snimaka, pa još sa monstroznim „objašnjenjima“ tipa „mama, koljemo ti sina“. Odgovor je jasan – sem miniranja istrage, na delu je klasično uznemiravanje, pa i zastrašivanje ljudi, uz nimalo suptile poruke usmerene na jedan poseban segment društva, u ovom slučaju navijače Partizana. Uz to, je i mogući poguban uticaj na decu, sasvim suprotan od onog na koji je, ostaje nam bar da nada, mislila Zekić.

U slučaju delova iskaza osumnjičenih koji su postali dostupni javnosti, sem etičkih i zakonskih dilema, postavlja se pitanje efekta – u tom smislu javni interes igra ulogu. Da li je obelodanjivanjem navodne direktne veze predsednika Srbije, ministra unutrašnjih poslova i jednog od ključnih funkcionera vladajućeg SNS-a, otvaren javni interes? Ili je samo deo javnosti već uveren u zločinačku prirodu režima potvrdio svoje uverenje, a onaj drugi „overio“ saznanja o navodnoj zaveri protiv svega Vučićevog i njega samog?

Svakom sa iole medijskog iskustva reakcije su bile očekivane, posebno besomučna kampanja koja je usledila protiv nerežimskih medija i nasilno vezivanje osumnjičenih sa istaknutim opozicionarima. Dakle u tom smislu je u javnu orbitu ubačen još jedan otrovni meteor koji duboko polarizuje i onako polarizovano društvo. Što u uređenom društvu nije svrha medija i novinarstva.

O eventualnoj komprimitaciji istražnog materijala, sa svim mogućim posledicama po postupak – kao i o očitom upadu u komunikaciju adokata sa branjenicima – sud treba da daju pravni eksperti. Laičko javnosti, među kojima su i sami novinari, ostaje pitanje zar nije bilo bolje i u slučaju snimaka i u slučaju iskaza, sačekati početak suđenja i onda javnosti izneti, na primeren način, sve bitne činjenice? Uz podsećanje na ranije već poznate kontakte kriminogene i političke sfere.

Jer je nesumnjivo ključni interes javnosti da do suđenja dođe, da postupak bude zakonit i kazne primerene. Svim učesnicima. Bez stavljalja etike, pravne i medijske, na poligraf.