Politika cenzurisala profesora Univerziteta Stenford Branislava Jakovljevića

Dnevni list Politika, uz kratke predahe, decenijama neguje uređivačku cenzuru i autocenzuru svojih novinara i saradnika, istovremeno se predstavljajući kao jedan od najuticajnijih listova na ovim prostorima. Poznati su „kritički“ napori ovog lista u vreme SFRJ, ali vrhunci cenzorskog pogleda Politike na svet bili su devedesetih, kada su onemogućavanje slobodnog govora i kritičkog mišljenja bili još i manji problem u odnosu na entuzijazam koji su pokazivali prema huškanju na rat i obračunima sa političkim protivnicima Miloševićevog režima, te na opravdavanje i slavljenje zločina.

Sadašnji glavni urednik Žarko Rakić najpre je vratio na veliku scenu neka od najmračnijih uredničkih imena ove kuće iz vremena Odjeka i reagovanja, da bi se, izgleda, uspostavilo još jedno pravilo uređivačke politike kada su u pitanju sagovornici ovog lista – da „neko ko pristane da govori za Politiku treba da zna šta može da kaže“.

Upravo je to čuo Branislav Jakovljević, redovni profesor Univerziteta Stenford (Kalifornija, SAD), pokušavajući da sazna zašto je 19. oktobra iz subotnjeg dodatka posvećenog kulturi izbačen deo intervjua, koji je dao ovom listu.

I to baš onaj deo u kome je kritički govorio o uspostavljanju hegemonije u društvenom i kulturnom životu u Srbiji, o „najcrnjem primitivnom nacionalizmu bivših radikala“, te pomenuo neke od najistaknutijih predstavnika vlasti.

Cenzolovka: Kako je došlo do toga da date intervju Politici?

U feudalnim demokratijama, kakva je ova u Srbiji, vlasti grade oko sebe živi zid poslušnika koji pristaju na ucene i poniženja u zamenu za kakvu-takvu sigurnost

Branislav Jakovljević: Premda se trudim da pratim medije u Srbiji koliko mogu, Politika nije jedan od listova koje redovno čitam. To je donekle zbog reputacije koju je ovaj list stekao tokom osamdesetih i devedesetih, a delom zbog nekonzistentne uređivačke politike u periodu posle 5. oktobra.

Intervju sam dao na predlog Dragorada Kovačevića, urednika izdavačke kuće Orion art, kod koje je izašao prevod moje knjige Umetnost odluke: performans i samoupravljanje u Jugoslaviji, 1945–1991. Imao sam rezerve prema ideji da radim intervju za list koji je blizak vlastima, a kontraargument urednika Orion arta bio je da je važno razgovarati sa neistomišljenicima. Mislim da je to jedno vrlo zdravo načelo, tako da sam prihvatio.

Cenzolovka: Da li ste tokom dogovaranja i davanja intervjua mogli da naslutite da u Politici postoje neke zabranjene teme?

Jakovljević: Intervju smo radili putem elektronske pošte uoči mog dolaska u Beograd, i novinarka koja je vodila razgovor bila je vrlo korektna i profesionalna. Nije bilo pomena da postoje bilo kakve zabranjene teme. Zahtevao sam autorizaciju intervjua, na šta je novinarka pristala bez problema.

Cenzolovka: Kako ste reagovali kada ste primetili da u verziji intervjua koja je objavljena nema delova teksta u kojima ste kritički govorili o vlastima u Srbiji?

Jakovljević: Primetio sam to tek kada je intervju objavljen. Profesionalne omaške su krenule, čini mi se, od trenutka kada je intervju prešao u ruke urednika. Niko mi nije javio kada će tačno intervju biti objavljen. Nisam dobio obaveštenje da je tekst izašao, niti dobio primerak (PDF ili štampani) krajnje verzije.

Pošto sam upravo u to vreme putovao, nisam bio u prilici da kupim broj Politike od 19. oktobra, u kome je intervju objavljen. Dobio sam ga od prijatelja tek nedelju dana posle izlaska tog broja Kulturnog dodatka.

Pišu o cenzuri u Rusiji, a cenzurišu sopstvene sagovornike

Cenzolovka: Da li ste se posle toga obratili Politici zahtevajući objašnjenje?

Jakovljević: Javio sam se putem elektronske pošte novinarki, koja mi je odgovorila da je ona predala autorizovani tekst urednici Kulturnog dodatka, i da od tog trenutka nije imala uticaja na krajnji izgled teksta.

Zatražio sam da se objavi ispravka intervjua uz javno izvinjenje. Nepunih 20 minuta kasnije javila mi se urednica Kulturnog dodatka. To je bio jedan od najmučnijih razgovora koji sam ikada imao. Privatno mi se izvinila što nije kontaktirala sa mnom u vezi sa izmenama intervjua, i ja sam njeno izvinjenje prihvatio da bih okončao razgovor.

Po povratku u Kaliforniju uputio sam na i-mejl redakcije zahtev glavnom uredniku Žarku Rakiću da Politika objavi ispravku u Kulturnom dodatku, dakle na mestu gde je cenzurisani intervju objavljen. Nisam od njega ili bilo koga drugog dobio bilo kakav odgovor.

Onda je sledećeg vikenda u istoj rubrici objavljen intervju sa umetnicom Tanjom Ostojić, u kome je u antrfile izvučena njena izjava o cenzuri i samocenzuri u Rusiji. Ta hipokrizija je zaista bila previše, tako da sam se ponovo javio urednici, koja mi je odgovorila da ne namerava da objavi ispravku. Mislim da je tim stavom nanela štetu ne samo meni već i Tanji Ostojić pošto je njenu izjavu učinila ništavnom.

Jedna stvar koja me je apsolutno zaledila bila je primedba da „neko ko pristane da govori za Politiku treba da zna šta može da kaže“. To nedvosmisleno i potpuno svesno pristajanje na samocenzuru je ono što naviše poražava. Takva izjava otkriva jednu mentalnu tehniku koja vodi ka nebrojenoj količini malih, gotovo neprimetnih odluka, kojima ljudi ograničavaju i sputavaju svoje mišljenje, i smatraju da im to daje za pravo da sputavaju druge, a sve u korist vlasti

Cenzolovka: Da pojasnimo, Politika je u izdanju u kome ste zahtevali da se objavi vaše reagovanje zbog cenzure vašeg intervjua, objavila intervju sa Tanjom Ostojić, u kome ona govori o cenzurisanju umetnika u Rusiji ili Izraelu.

Jakovljević: To zapravo ukazuje na pravu prirodu cenzure u tom listu. Dakle, o cenzuri se može govoriti, ali uopšteno. U jednom kvazibrehtijanskom odmaku, sama činjenica da govorimo o cenzuri nas pravi liberalnim.

Cenzolovka: Cenzurisan je deo koji govori o hegemoniji koju je uspostavio Vučićev režim u društvenom životu Srbije. Tu ističete da je kultura ranije bila „jedina zona koja je bar simbolično osujećivala uspostavljanje jedne takve hegemonije“, kao i da je „sa premijerkom Anom Brnabić, potpuna hegemonija uspostavljena i u tom području“. Da li biste pojasnili šta ste pod tim mislili?

Jakovljević: Očigledno, uredništvu Politike najviše je smetao moj ad hominem osvrt na današnju vlast. Izbačeni deo intervjua glasi, u potpunosti:

Međutim, ono što je ovoj vlasti važno, i to naglašavam, jeste uspostavljanje potpune hegemonije u društvenom životu Srbije. Koaliciji na vlasti je vrlo važno da pokrije čitav ideološki spektar, od najcrnjeg primitivnog nacionalizma bivših radikala, preko menadžerskog tehnokratizma Malog i Vesića, do deklarativnog antifašizma jednog Ivice Dačića, i vašarske socijale nekog ko se zove Palma. Hegemonija jednostavno ne ostavlja prostora alternativnim pozicijama, koje mogu da postanu tlo za jednu smislenu kritiku. Jedina zona koja je bar simbolično osujećivala uspostavljanje jedne takve hegemonije bila je kultura. Sa premijerkom Anom Brnabić, potpuna hegemonija uspostavljena je i u tom području. 

Upadljivo je da u objavljenom tekstu nije ostalo nijedno pominjanje reči „hegemonija“, što samo po sebi ukazuje da je to jedan izuzetno važan pojam za analizu režima na vlasti.

Budimo jasni: ovde se ne radi samo o osetljivosti na određen pojam, već o uklanjanju čak i najmanjeg pokušaja kritike vlasti u Srbiji sa levih, u ovom slučaju gramšijevskih, pozicija. U odnosu na devedesete, danas je nacionalizam postao sine qua non politike u Srbiji, nešto što se podrazumeva samo po sebi, i nešto o čemu se ne raspravlja.

Dakle, mislim upravo ono što sam rekao: kultura je čak i u najcrnjim danima devedesetih prestavljala jednu pukotinu na ideološkoj fasadi režima koja je uvek pretila da se raspara i otkrije njegovu pravu prirodu, a ona se sastojala od pljačke, korupcije, nasilja, i izdaje upravo onih u koje se ta vlast zaklinjala. To je turbo-folk mogao da zagluši, ali ne da potpuno potisne.

I svakom ko je imao imalo stida ili soli u glavi bilo je jasno da je sav taj kič služio kao dimna zavesa iza koje se skrivala jedna zločinačka politika. Sa stupanjem Ane Brnabić na veliku političku scenu u Srbiji, ova vlast, čiji pedigre seže direktno u moralni i politički mulj devedesetih, sebe legitimizuje kao emancipatorsku i liberalnu.

Ali ni tu nije kraj: osnivanjem premijerkinog Saveta za kreativne industrije, vlast je istupila iz svog vašarskog ambijenta i krenula da osvaja visoku i alternativnu kulturu. Ana Brnabić je Nada Popović Perišić 2.0: umesto da se deklarativno bori protiv kiča, dok zapravo živi od njega, ona koristi platformu politike identiteta da se iznad njega izdigne. I to joj uspeva. Cilj je u isisavanju vazduha iz javnog prostora.

U isto vreme, nasilje se sublimira iz onog batinanja građana devedesetih u čitav sistem poniženja, pre svega ucenom golim opstankom.

Ova vlast zna odakle je došla, i da je populistički nacionalizam njen jedini izvor legitimiteta. Stoga ona jasno vidi svoj zadatak u tome da ovu ideološku osnovu proširi van svojih početnih okvira, a to je, prema Gramšiju, suština svakog uspostavljanja hegemonije.

Politika zaboravlja da njeni sagovornici govore u svoje ime

Cenzolovka: Šta mislite da je motiv Politike da u rečenici u intervjuu sa Vama „Politički performans dovodi u opasnost druge, i to se vrlo jasno vidi u postupcima nitkova koji je zaposeo Belu kuću“ reč „nitkova“ zameni sa rečju „onoga“?

Jakovljević: To je, po meni, još veće narušavanje integriteta sagovornika od jednostavnog izbacivanja teksta. Ovom zamenom reči uredništvo mi je stavilo u usta nešto što ja nikada ne bih rekao.

Reč „nitkov“ mi se nije slučajno otela, kao ni reč „hegemonija“. Njih sam upotrebio namerno, kao što je bila promišljena odluka Politike da postavi pitanje o Trampu (Donald, predsednik SAD, prim.nov). To je suština slobodnog razgovora: ja pristajem da me pitaju šta hoće ukoliko i sam imam pravo da odgovorim onako kako mislim. Ja pitanja nisam odbijao ili menjao. Hteo sam jasno da stavim do znanja moj odnos prema toj hulji u Beloj kući, i to pravo iskazivanja sopstvenog mišljenja mi je oduzeto na najgrublji moguću način.

Ovde se ne radi samo o samocenzuri, već o jednoj vrsti samouređivanja kakva u ovoj meri nije postojala nikada u istoriji. Pod tim mislim da svako ima priliku da bude svoj urednik: dakle, da sklapa svoj informativni, zabavni, obrazovni i svaki drugi program. Od samoizolacije do radikalizacije samo je jedan korak. Jednostavno, da bi formirao mišljenje, moraš da čuješ i ono sa čim se ne slažeš. Upravo sam taj pristup imao na umu kad sam pristao na intervju za Politiku

Politika zaboravlja da njeni sagovornici govore pre svega u svoje ime. Time ona pokazuje svoj posednički odnos prema svemu i svakome ko uđe u njihovu diskurzivnu sferu. Problem je, dakle, daleko dublji od promene jedne reči.

Cenzolovka: Da li je moguće da se ovako nešto dogodi u nekom uticajnom mediju u SAD danas, čak i u eri Trampa? Kakva bi bila reakcija novinara i javnosti na tu vrstu cenzure?

Jakovljević: Ja objavljujem u akademskim časopisima, i tu ne može biti ni pomena o cenzuri. Postoji provera standarda, takozvani peer revew, ali tu se radi o potvrđivanju naučnih standarda, a ne političke podobnosti.

Jedina naznaka pokušaja ograničavanja slobode govora koje mogu da se setim desila se odmah po izboru Trampa. Izbori su izazvali buru nezadovoljstva i izlive frustracija na univerzitetima u SAD, koji važe za žarišta liberalnog mišljenja u SAD. U jednom trenutku, na mom univerzitetu pojavili su se pozivi iz dekanata studentima i profesorima da ne koriste univerzitetske medije za širenje ličnih političkih pogleda. Ovi pozivi su vrlo brzo nestali jer bi se bilo kakvo ograničavanje slobode govora kosilo sa Prvim amandmanom. Ja sam kao šef katedre koristio svoje zvanične komunikacije da jasno i glasno kažem šta mislim. Takođe, pozivao sam na gostovanja umetnike koji su izuzetno kritični prema američkim vlastima. Naravno, niko mi nikad nije prigovorio, niti je pokušao da me osujeti.

Ako je moguće garantovati slobodu govora, to ne znači da se može nametnuti sloboda informisanja. Mediji u SAD nalaze se na jednom važnom raskršću koje su stvorile digitalne tehnologije. Sa jedne strane, Prvi amandman koji garantuje slobodu govora predstavlja osnovu liberalne tradicije u SAD. Sa druge, ono što se dešava na potpuno isti način u SAD i u Srbiji jeste mogućnost samozatvaranja u informativne zabrane. Ja sebe teško mogu da nateram da gledam Foks njuz, kao što mnogi građani Srbije ne mogu sebe da prisile da gledaju Pink. Danas svako ima prilike da kreira svoj sopstveni informativni mikro-ambijent u kome će čuti samo ono što želi da čuje.

Ovde se ne radi samo o samocenzuri, već o jednoj vrsti samouređivanja kakva u ovoj meri nije postojala nikada u istoriji. Pod tim mislim da svako ima priliku da bude svoj urednik: dakle, da sklapa svoj informativni, zabavni, obrazovni i svaki drugi program. Od samoizolacije do radikalizacije samo je jedan korak. Jednostavno, da bi formirao mišljenje moraš da čuješ i ono sa čim se ne slažeš. Upravo sam taj pristup imao na umu kad sam pristao na intervju za Politiku.

Čitaocima se ne dozvoljava da se suoče sa drugačijim mišljenjem

Cenzolovka: Da li ste se tokom istraživanja različitih kultura susretali sa primerima cenzure? Kako biste ovu najnoviju, u vreme  pokušaja uspostavljanja liberalnog kapitalizma u Srbiji, poredili sa cenzurom u vreme SFRJ?

Jakovljević: Vrlo je važno razumeti da se cenzura, kakva je ova koja se desila u Politici, dešava upravo u ovom novom medijskom ambijentu. Čitaocima se ne dopušta da se suoče sa drugačijim mišljenjem ne o „vlasti“ uopšte, već o konkretnim političarima prema kojima ovaj medij, očigledno, retko (ili nikada) izražava bilo kakvu skepsu. Čak i Foks njuz ponekad dopušta kritiku Trampa.

Po povratku u Kaliforniju uputio sam na i-mejl redakcije zahtev glavnom uredniku Žarku Rakiću da Politika objavi ispravku u Kulturnom dodatku, dakle na mestu gde je cenzurisani intervju objavljen. Nisam od njega ili bilo koga drugog dobio bilo kakav odgovor

SFRJ koje se seća moja generacija, dakle SFRJ osamdesetih, bila je jedna ideološka tvorevina puna rupa i naprslina. U tim poznim danima Jugoslavije, zabrane su predstavljale najbolji vid reklame. Izgleda da neki od urednika Politike još uvek razmišljaju na taj način. Kada sam im predočio da ću izneti u javnost informacije o cenzuri mog intervjua, dobio sam odgovor da to radim zbog promocije moje knjige. Meni zaista ni intervju u Politici ni ova vrsta negativnog publiciteta uopšte nisu potrebni. Ta vrsta racionalizacije govori upravo o jednom zatvorenom načinu mišljenja u toj redakciji.

Cenzolovka: Da li ste imali iskustva sa cenzurom ili autocenzurom u drugim javnim nastupima u Srbiji? Pošto ste bili predavač u Muzeju savremene umetnosti povodom izložbe Marine Abramović, čiji je pokrovitelj Vlada Srbije, da li su organizatori na bilo koji način pokušali da utiču na to šta ćete tamo govoriti?

Jakovljević: Nikako. Kustos MSU Dejan Sretenović, koji me je pozvao da održim predavanje, jedan je ozbiljan čovek i odličan istoričar umetnosti. On je organizovao seriju predavanja o performansu ne da bi opravdao i objasnio izložbu Marine Abramović, već da bi publici pružio više informacija o performansu kao umetničkoj formi o kojoj bi kod nas trebalo mnogo više da se zna, pošto je Jugoslavija početkom sedamdesetih bila jedno od svetskih žarišta novih umetničkih praksi, uključujući body art, koji je preteča performansa.

Cenzolovka: Kako vidite problem sa (auto)cenzurom u medijima u Srbiji? Verovatno ste primetili zastrašujuće kampanje udvoričkih medija i tzv. analitičara protiv svakog ko nešto zucne protiv vlasti?

Jakovljević: Formulacija „informativni zabran“, koju sam maločas upotrebio, zapravo nije dovoljno precizna. Mnogo je tačnije govoriti o „digitalnoj palanci“. Upravo sam priveo kraju pripreme za objavljivanje engleskog prevoda Konstantinovićeve Filosofije palanke. Ono što je zaista upečatljivo kada čitamo ovaj tekst na pragu treće decenije 21. veka jeste to što se duh zatvorenosti kao jedna od glavnih odlika palanke tako brzo i lako odomaćio na internetu, koji je najavljivan i slavljen upravo kao ostvarenje jednog ideala otvorenosti. Cenzura sa kojom sam se susreo u Politici utemeljena je na tom duhu zatvorenosti.

Danas, cenzura više ne može da bude ono što je bila pre pojave interneta, sve i da hoće. Mediji koji danas u Srbiji pribegavaju cenzuri predstavljaju kanal koji povezuje duhovnu i digitalnu palanku.

NAPOMENA: Cenzolovka je imala uvid u odgovor koji Jakovljević dobio iz Politike kada je protestovao zbog cenzure i najavio da će o tome javno govoriti i pisati