Poništen čovek

To poništavanje ljudi je ozbiljno, ne može se o tome pisati u ova dva reda, ono je s jedne strane možda razumljivo, s druge je i vrsta društvene likvidacije, bez prilike za iskupljenje, a posebno bez posledica za one koji su izgredniku do tada pružali podršku, davali prostor i stvorili mu temelj moći.

Drugim rečima, pojedinac biva odstranjen, a mašinerija ostaje, svi oni koji su poništenog stvorili i upotrebili, ostaju netaknuti, poništeni ostaje ostrakizovan i gnevan, opasno pozledjen sa namerom da, kada već pada, u ambis sa sobom povuče sve.

Zoran Ćirjaković je radno mesto predavača na fakultetu izgubio, kada je, nakon godina uticaja, publikovanja napada na odredjene žene sa javne scene, koje su u centru moći oko Ljiljane Smajlović, njenog UNS-a, nekada i Politike i NIN-a, bile označavane kao nositeljke nedozvoljenih vrednosti (“autošovinizma”), otišao predaleko. Bilo je potpuno normalno i ok intelektualno nepošteno tumačiti i krivotvoriti stavove i dela targetiranih žena, sve dok se odvijalo u granicama malogradjanske pristojnosti. Medjutim, kada se, sa tih prilično podmuklih napada prešlo na otvoreno šenlučenje mahom po mrežama, na psovke, kradju identiteta, otimanje profilnih fotografija, slanje poruka i lažno predstavljanje u ime targetiranih žrtava, stvar je, za Ćirjakovićevo okruženje otišla predaleko i oni su ga “kanselovali”. Iako je to bila suštinski potpuno ista vrsta napada kao i do tada, samo “nepristojnim” sredstvima, Ćirjakoviću je forma izražavanja bila transgresija koju pristojniti elita nije želela da prihvati.

On je pušten niz vodu, poništen je, dobio je otkaz i ispao iz elitnog i moćnog kruga mejnstrim šovinizma, okupljenih oko već pomenute moćne novinarke i urednice. On je, posebno divljačkim napadima na drugu novinarku i urednicu, Jovanu Gligorijević, zaista i zaslužio mnogo toga, ali pitanje šta su zaslužili oni koji su se opet provukli, ostali neokrznuti, opranih ruku, sasvim nekažnjeni za svoju ulogu u trasiranju puta tom zlu, ostalo je bez odgovora.

Od te tačke, poništeni ljudi mogu da idu samo jednim putem: jurišom na dole u nekoj vrsti groznice, karakteristične za osramoćene, za ljude koji više nemaju kud.

Ćirjaković je ostao bez primanja i prostora za rad, žigosan i odbačen, podigao je ulog opet se ostrvivši na još jednu novinarku i urednicu – Vesnu Mališić, te na mrežama pozvao na njeno ubistvo.

Da budemo pošteni, on nikada nije rekao da će je lično ubiti, niti da neko treba da je ubije, nego je, lukavo i mnogo opasnije, zapravo “samo” napisao da bi mogao da razume da je neko ubije, čime je pružio prostor svojim manje inteligentnim pristalicama da ga shvate bukvalno. Tako je i bilo, komentari i fantazije o “kažnjavanju” Mališić množili su se podstaknuti ovim razmišljanjem, redakcija NIN-a je onda s pravom reagovala i slučaj prijavila policiji. Onda je policija izvela pokaznu vežbu, upala u stan publiciste, pretresla ga u potrazi za oružjem (za koje su znali da ga neće pronaći) Ćirjakovića povela na informativni razgovor, što je on u realnom toku vremena objavljivao na Tviteru, napisavši na kraju kako planira da se ubije i ostavio satima da to tako stoji, da se žrtva pita da li će biti kriva za smrt nasilnika, ako on odluči da ovu pretnju zaista i sprovede u delo.

Treba reći da je Čirjaković već više puta, a pred potpuno nedoraslim sagovornicima koji su se samo keserili, govorio o svojim pokušajima suicida, nonšalantno i neodgovorno, a opet delovao iskreno i da uopšte ne laže, da ne “skreće pažnju” već da suštinski pati nošen svojim demonima. I najgori čovek, i najpodmuklije zlo, zaslužuje pomoć i zaštitu od te opasnosti. Oni koji su ga stvorili – ćute i peru ruke. Oni koji su ga podržali, nisu mu dorasli, samo ga tapšu i govore, ne sekiraj se, care. Oni koji su mu žrtve – strahuju i za sebe i za njega. Jer se, od ovoga duboko zapuštenog društva sada zaista može očekivati sve. Sve, samo milost ne.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.