Poštovana voditeljka, niste morali da pročitate taj tekst

U redu, ne znamo ko je autor, ali znamo ko je tekst pročitao. Poznato nam je lice voditeljke koja je te večeri gledala u oči milionima gledalaca čitajući redove nadahnute dubokom mržnjom i prezirom.

Neko bi mogao reći da je samo radila svoj posao, a posao joj je bio da tekst pročita. Ako je tako, na njenom mestu mogao je sedeti i robot – mašina koja savršeno ispunjava zadatke mašinerije, one sa čuvenog studentskog transparenta. Glas mašini ne bi zadrhtao šta god bude čitala, doduše, ni glas voditeljke nije zavibrirao kada je reč „nacisti“ prilepila studentima. Opet, neko bi mogao reći da je samo profesionalna, a ko zna kako joj je u duši.

E, to takođe ne znamo. Ne znamo kako joj je u duši. I ne znamo kako joj je izgledao ostatak te večeri. Stigla je kući, večerala, smestila se u postelju, i onda?

Poštovana voditeljka, niste nikako smeli da pročitate takav tekst, ako ni zbog čega drugog, onda zbog onolikih suza koje ovaj narod proliva skoro pola godine gledajući i grleći studente dok pešače kroz celu zemlju, ili pedalaju kroz Evropu sve do Strazbura, šireći ljubav i nadu. Tražeći istinu i pravdu. Izbrisali su i fizičke i mentalne granice.

Više nije važno koje si nacije i vere, kojim jezikom i narečjem govoriš. Važno je da si čovek. Makar da studenti i nisu savršeni, jer to nije niko a sve ovo predugo traje – iako viču „niko nije umoran“, znamo dobro da jesu, kao što smo i svi mi – makar i da ponekad pogreše, i dalje su najbolji deo našeg društva. A nacisti su najgori deo ljudske civilizacije, zar treba na to podsećati?

Poštovana voditeljka, niste morali da pročitate taj tekst. Svaki čovek u svakom trenutku ima mogućnost izbora, zato što smo slobodna bića. Po cenu otkaza, mogli ste odbiti da ga pročitate i tako sebi obezbedite posao u novom, profesionalnom i objektivnom javnom medijskom servisu, koji samo što nije. Samo kratkovidi i prestrašeni ljudi ne vide da su sadašnji RTS i postojeća vlast – već prošlost. A prošlost jesu zato što su ih ljudi koji vide ispred svog vremena, u svojim umovima tu već smestili. Kada će u bukvalnom smislu postati prošlost – tehničko je pitanje.

Poštovana voditeljka, mogli ste i nešto drugo. Nešto još bolje. Mogli ste kao vaš kolega sa Radio Beograda onog nedeljnog jutra, 2. februara, da sramno saopštenje ipak pročitate, a onda ga pred milionskim gledalištem pocepate i bacite u kantu za smeće, jer tamo mu je i mesto. Makar da zbog takvog gesta budete optuženi za državni udar i završite u policiji na saslušanju. Nije to tako strašno. Privođeni su i hapšeni toliki studenti, novinari, eno nedavno i rektor Beogradskog univerziteta.

Propustili ste šansu da jednog dana vaše ime bude na istoj stranici istorije sa imenom jednog rektora koji je hrabro stao uz svoje studente braneći ugled institucije stare više od dvesta godina. A propustili ste i šansu da vam posle tog saslušanja hiljade ljudi pruži podršku i da doživite onih Vorholovih 15 minuta slave. Prija to parče slave svakom ljudskom biću.

Umesto te dve mogućnosti koje ste IMALI na raspolaganju – da tekst ne pročitate ili ga pročitate i pocepate, opredelili ste se za onu zbog koje ostajete u kategoriji bezličnih instrumenata vladajuće mašinerije. I naravno, niste uvredili samo studente.

Uvredili ste ogroman deo naroda koji podržava studentsku borbu, prema istraživanjima, to je 64 odsto građana Srbije. A prema najnovijem istraživanju Instituta društvenih nauka, više od 72 odsto ispitanika „učestvuje fizički na protestima, na različite načine – potpisujući peticije, donirajući fakultetima“. Ako verujemo RTS-u, to znači da je u Srbiji zavladala prava epidemija nacizma.

Autorka je književnica i slobodna novinarka