Propaganda predstavlja izuzetno složen komunikacijski koncept, koji istovremeno ostavlja varljiv utisak opšte poznatosti, lake prepoznatljivosti i upitne efikasnosti. Retko ćemo i sebi i drugima priznati da smo potpali pod uticaj propagande i to ne nužno zato što mislimo da je nemoguće da se tako nešto desi baš nama, već pre zato što verovatno nećemo biti svesni uticaja koji je na nas izvršen. Mističnost koja prati pojam propagande, zaslužna je za njenu delotvornost. Odnosno, propaganda se oslanja na to da ćemo prihvatiti poruke koje nam se sistemski plasiraju, složiti se s njima i dalje postupati u skladu sa usvojenim stavovima, a da ih prethodno nismo kritički analizirali i zapitali se kako je došlo do toga da su nam stavovi baš takvi i kada su tačno takvima postali. Skidanje vela mističnosti, kao otkrivanje mađioničarskog trika, propagandu pretvara u niz koraka kojima se na precizno postavljenoj pozornici pažnja usmerava ka poželjnim stavovima i uverenjima, dok argumenti ostaju sakriveni duboko u rukavu.
Dva su ključna elementa demistifikacije propagande – poznavanje psiholoških osobina pojedinaca i grupa i poznavanje propagandnih tehnika kojima se eksploatišu date psihološke osobine. Iako danas postoje metode psiholoških istraživanja kojima se može ustanoviti zašto smo nekada skloni da verujemo u, racionalnom umu, neprihvatljive teorije ili da dubokoumnost pripišemo besmislenom sklopu reči u sintaksički ispravnim rečenicama[1], čak i pre potvrde koja je stigla istraživanjima, ranim propagandistima i teoretičarima je polazilo za rukom da ustanove efikasne ubeđivačke tehnike. Danas nam istraživanja mogu pomoći da date tehnike efikasnije dekonstruišemo, međutim, ona takođe dovode do usavršavanja novih tehnika propagande i zbog toga se proces dekonstrukcije nikada ne može smatrati konačnim i sveobuhvatnim.
U nastavku teksta će biti prikazane neke od propagandnih tehnika koje su poznate već vekovima, a koje su danas jasnije zahvaljujući psihološkim istraživanjima koja su potvrdila postojanje određenih obrazaca čovekovog ponašanja koji dovode do lakovernosti.
1.Sklonost verovanju autoritetima
U delu Eristička dijalektika (posthumno objavljenom 1864. godine), Artur Šopenhauer predstavlja trikove uz pomoć kojih se može pobediti u raspravi bez valjanih argumenata. Trik broj 30 objašnjava odnos ljudi prema autoritetima i zašto je poželjno pozvati se na autoritet, ukoliko nemamo ubedljive argumente – „Umesto činjenica potrebni su autoriteti po meri protivnikovog znanja. Svako više voli da veruje nego da prosuđuje, kaže Seneka. Obični ljudi duboko poštuju stručnjake svake vrste.”[2] Sklonost ljudi da se podređuju autoritetima je razmatrana psihološkim istraživanjima tokom XX i XXI veka, a jedan od poznatijih eksperimenata Stenlija Milgrama pokazao je da su ljudi spremni da, pod određenim uslovima koji garantuju kredibilnost autorititeta, zadaju čak i smrtonosne elektrošokove, da bi zadovoljili instrukcije dobijene od eksperimentatora, odnosno vrhovnog autoriteta u datoj situaciji.[3]
2.Autoritet „dubokoumnih besmislica”
Šopenhauerov trik broj 36 glasi „Zaseniti, zapanjiti protivnika besmislenom bujicom reči.” Odnosno, svoju ubedljivost graditi na besmislicama koje oponašaju smislenost, a u suštini nemaju ni logičke koherentnosti, niti činjeničkog uporišta. Ovaj fenomen je postao naročito interesantan istraživačima današnjice, naročito Penikuku (Pennycook), koji proučava pseudo-dubokoumne verbalizme (PDV) i čovekovu sklonost da u njih poveruje. Istraživanja su međutim, pokazala da ubedljivost ovih verbalizama nema svoju intrinsičnu vrednost, već zavisi od autoriteta koji ih saopštava – „Moguće je da znanje o izvoru PDV dovede do većih procena dubokoumnosti ukoliko autora PDV smatramo posebno pouzdanim izvorom informacija, i suprotno, da ukoliko PDV dolazi od osobe u koju (iz bilo kog razloga) nemamo poverenja, budemo motivisani da iskaze te osobe kritički preispitamo.”[4]
3.Ponavljanjem do „istine”
Verovatno najpoznatija dogma propagande je da će se i lažna informacija konstantnim ponavljanjem na kraju pretvoriti u „istinitiu”, dobila je svoju potvrdu u psihološkim istraživanjima. Naime, meta analizom više istraživanja o „efektu istine” potvrđeno je da ponovljeno izlaganje nekoj informaciji doprinosi tome da se ona percepira kao istinita, bez obzira na činjeničkog uporište.[5]
Ovo je tek nekoliko u nepreglednom nizu trikova u mađioničarskoj predstavi propagandista. Međutim, već poznavanje nekoliko tehnika propagande, kao i njihovih uporišta u sklonostima pojedinaca i grupa, pomažu nam da drugačije gledamo na propagandu sa kojom se susrećemo u medijima danas.
Uporno ponavljanje reklama u tom slučaju nije tek „uzaludno bacanje para” koje svakako na nas neće imati efekta, a pitanje je samo prirode autoriteta kom ćemo odlučiti da poverujemo prilikom kupovine sledećeg proizvoda – da li će to biti glumac u belom mantilu ili autentičan stručnjak za tehnologiju koji će nam preporučiti novi model računara.
Jednako je i sa prodavanjem mitova i ideologija. Kolektivna izloženost zajedničkim „istinama” koje smo zaboravili da preispitamo neiscrpan je izvor moći, koji eksploatišu različiti društveni autoriteti. Nama preostaje da preko dekonstrukcije pseudo-dubokoumnih verbalizama, propitivanjem „neupitnih istinina” odredimo vrednost koju smo različitim društvenim autoritetima pripisivali i da li je cena bila previsoka.
[1] https://fakenews.rs/2022/03/20/pingvini-lete-kroz-celovitost-samosazrevanja-suzdrzite-se-od-prvog-odgovora/
[2] Šopenhauer, Eristička dijalektika
[3] https://opentextbc.ca/socialpsychology/chapter/obedience-power-and-leadership/
[4] http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0351-2274/2021/0351-22742101161I.pdf
[5] https://www.researchgate.net/publication/40730710_The_Truth_About_the_Truth_A_Meta-Analytic_Review_of_the_Truth_Effect
Medijski amandmani umiru u skupštinskom mraku: Noćno zasedanje Odbora, u četiri čina
Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?
Filmovi o novinarima i za novinare
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.