Šta ste pomislili kada ste videli naslovnu stranu najnovijeg NIN-a na kojoj je fotografija nacističkog logora sa natpisom Arbeit macht frei (Rad oslobađa) i naslov „Radni logor Srbija“? Zašto je u moru skarednih poruka i slika koje vidimo na kioscima, naslovnica ovog ozbiljnog nedeljnika izazvala tako burnu polemiku? Možda baš zato što od NIN-a očekujemo da bude drugačiji.
Šta su hteli da kažu?
Sudeći prema prvim reakcijama na društvenim mrežama, gde je polemika najpre pokrenuta, sukobili su se stavovi da je neprimereno koristiti holokaust kao metaforu života radnika u Srbiji, a s druge strane – da je takva kritika neosnovana i banalna jer tema NIN-a nije genocid već svakodnevica u srpskim fabrikama.
Tačno, tema NIN-a nije ubijanje miliona ljudi, pre više decenija, daleko od Srbije, ljudi sa kojima malo ko ovde ima neke rodbinske ili prijateljske veze i uspomene. Nije ni potpisano odakle je fotografija objavljena na naslovnoj strani. Prema izgledu prikazane kapije i slova na njoj, reklo bi se da je reč o logoru Sachsenhausen (Zahsenhausen), nadomak Berlina, gde je do kraja Drugog svetskog rata ubijeno oko 30.000 civila i streljano oko 10.000 sovjetskih vojnika. Urednicima NIN-a to, dakle, nije bila tema, ova fotografija je za njih bila jedino zgodna, jaka metafora koja će prodati novine.
[povezaneprice]Jer da su zaista razmišljali o poruci koju šalju i stali iza nje, ne bi se obazirali na kritike, branili bi do kraja svoju odluku. Ne bi se, pre nego što se NIN pojavio na kioscima, glavni urednik Milan Ćulibrk javno izvinio, doduše – samo delu čitalaca.
„Apsolutno nam nije bila namera da uvredimo žrtve holokausta, već isključivo da kritikujemo Vladu Srbije za nepoštovanje važećih zakona o radu i štrajku, koje je sama predložila. Svejedno, očito je da postoje čitaoci koje je povredila provokativna ilustracija na naslovnoj strani i njima se izvinjavamo“, napisao je Ćulibrk objašnjavajući šta su hteli da kažu.
Šta se krije iza te kapije
Najstariji nedeljnik na Balkanu, sa tradicijom ozbiljnog analitičkog novinarstva, nije časopis od kojeg se očekuje da provocira senzacionalnim tabloidnim naslovima, već da jasno, tačno i kritički piše o aktuelnim temama.
Jedna od njih svakako su radnici poniženi radnim uslovima i bednim platama. Sećamo se nedavnog samoubistva na fabričkoj traci, radnika koji su se sakatili, sramnog postupanja prema bolesnima, brojnih posledica Zakona o radu koji je pravljen prema meri poslodavaca, a ne zaposlenih.
U trenutku izlaska NIN-a, štrajkači koji nedeljama protestuju su u pregovorima sa vlastima, očekuje se ishod. „Tema broja“ koja prati naslovnu stranu NIN-a bavi se pogrešnim odlukama vlasti u poslednjih deset godina, Fijatom, životom radnika u Kragujevcu, koncesijom za Aerodrom „Nikola Tesla“ i poreskim mukama Aleksandra Rodića.
Sve su to legitimne teme kojima mediji moraju da se bave, ali je urednicima NIN-a bila potrebna provokacija, jaka poruka kojom bi privukli čitaoce. Našli su je u simbolu holokausta, koncentracionom logoru na čijoj kapiji piše „Rad oslobađa“.
U logoru Sachsenhausen ubijeno je oko 30.000 ljudi i streljano oko 10.000 sovjetskih vojnika. Urednicima NIN-a to nije bila tema, već samo zgodna, jaka metafora koja će prodati novine
Ova parola, nastala pre nacizma, postala je simbol ciničnog „obrazloženja“ iza koga sledi prinudni rad i zlostavljanje do smrti. Često se koristi kao metafora, zgodna je za parafraze, za citate i opise obespravljenih i poniženih građana.
„Radni logor“ je još jedan opaki eufemizam za masovno ubijanje, korišćen od Aušvica do Jasenovca ne bi li prikrio stvarni cilj – „konačno rešenje“ rasističke ideologije.
Iza kapije nacističkog logora sa naslovne strane NIN-a, međutim, nema građana, nema radnika koji imaju izbor da tu ostanu ili ne, da rade ili ne, da možda pregovaraju o nekakvim uslovima ili da se pobune. Iza te kapije bili su ljudi koji su tu nasilno dovedeni da bi bili izrabljeni, a potom ubijeni. Oni koji su se srećom spasli teško da bi mogli da shvate, pa i prihvate ovakvo poređenje.
Ne verujem da je iko u NIN-u pomislio da poredi Aleksandra Vučića sa Hitlerom ili Srbiju sa nacističkom Nemačkom. Ne verujem ni da zaista misle da je Srbija „radni logor“. Verovatno nikome od njih nije palo na pamet da istraži šta se krije iza te kapije i šta je Sachsenhausen.
Čini se kao da su želeli da podiđu čitaocima koji se osećaju kao da žive u takvom logoru, kojim komanduje vlast, sa predsednikom Aleksandrom Vučićem na čelu, koji im stalno govori kako je važno samo raditi, kako pada deficit, raste suficit, jer se on budi u pet ujutro i radi do ponoći, tragajući za stranim investitorima koji će nam doneti blagostanje.
Važan je samo tiraž
Od NIN-a se, kao i od svakog ozbiljnog medija, ne očekuje da podilazi bilo kome. Brojne su metafore i simboli kojima se život u Srbiji može nedvosmisleno opisati. Umeće urednika jeste u tome da precizno fokusira temu, jasno da kontekst i jakom porukom pogodi u centar problema.
Iza kapije nacističkog logora sa naslovne strane NIN-a nisu bili radnici koji imaju izbor da tu ostanu ili ne, da rade ili ne, da možda pregovaraju o nekakvim uslovima ili da se pobune
Urednici NIN-a su u ovom slučaju taj centar promašili. Time što su relativizovali zločine nacističkog režima poredeći logoraše sa obespravljenim i osiromašenim radnicima, obesmislili su sopstvenu nameru – opravdanu kritiku vlasti koja svojim odlukama građane pretvara u jeftinu radnu snagu, pokornu i nemoćnu da se odupre.
Tema je preusmerena na holokaust i radne logore, a građani podeljeni u osudi ili podršci, bilo da bespogovorno podržavaju vlast ili da se raduju svakoj kritici Aleksandra Vučića.
I pre nego što se sve zaboravi i neka druga naslovna raspali društvene mreže, Vučić će imati još jedan povod da se prenemaže kako je žrtva „slobodne štampe“, a NIN će prodati koji primerak više. Uostalom, šta je to Sachsenhausen? Gde je to? Ko to uopšte ume i da izgovori?
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Saragusti: Niko sada nije bezbedan. Zločini su jezivi. Novinari su ubijeni dok obavljaju svoj posao
Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?
Cenim komentare Antonele Rihe, ali ovog puta mogla je da se uzdrzi od pisanja o Ninu, jer je pre godinu-dve od kolegijuma koji sada kritikuje dobila otkaz, i u javnosti polemisala s njima. Zbog toga pada sumnja na njenu objektivnost, a u javni prostor unosi se sum…
@nevena Antonela Riha je zaista, kako kazete, trebalo da se uzdrzi od komentara.Misljenje gospodina Ivanjija je najdobronamernije i najistinitije.Takodje je i profesorka Snjezana Milivojevic u opsirnom intervjuu na Radiju Slobodna Evropa /danas/ lepo objasnila naslovnu stranu NIN-a, ali i druge probleme u Srbiji.Treba se pridrzavati pravila, da kada Maja Preletacevic Gojkovic /kao i AV/, nekoga ili nesto kritikuje /ili hvali/ sigurno je losa namera, zamena teza ili cinizam.Vreme AV i SNS je VREME LAZI.Bravo za NIN i gospodina Culibrka.
Tadic je od NIN-a, ne samo nedeljnika, vec kulturne institucije, napravio trecerazrednu novinu. Gde su Ljiljana Smajlovic, Batic Bacevic, Gorislav Papic, Slobodan Reljic i drugi? Sta na kraju ispadne od povredjene sujete jednog trecerazrednog politicara…Bojim se, da ce sa ovakvim opozicionim medijima, ovaj rezim trajati duze od Milosevicevog
Poštovana Antonela,
Iako se donekle slažem sa Vama i u potpunosti razumem Vaš stav, plašim se da je ovaj Vaš tekst mnogo više za našeg velikog vodju „još jedan povod da se prenemaže“ nego sama naslovna strana NIN-a.
Mislim da je tekst Antonele Rihe profesionalan i dobar, a sve je rećčeno onim da se od NIN-a očekuje da bude drugačiji i onim da je time „obesmišljena sopstvena nameru – opravdana kritiku vlasti koja svojim odlukama građane pretvara u jeftinu radnu snagu, pokornu i nemoćnu da se odupre“. A što se tiče zamerke da je tekst napisala osoba koja je u NIN-u dobila otkaz kao tehnološki višak, te da je iz tog razloga trebala da se uzdrži od ovog teksta, to me samo navodi na razmišljanje – Ako je tako vrsni novinar dobio otkaz kao tehnološki višak, kakvi li su tek oni ostali. Vau – što bi deca rekla.
„Ako je tako vrsni novinar dobio otkaz kao tehnološki višak, kakvi li su tek oni ostali.“ Valjda bolji? Elementarno, zar ne?
Pored teksta Antonele Rihe na ovom sajtu stoji tekst Ivana Ivanjija… i nedvosmisleno pokazuje (nenamerno) da novinarka samo „pateticno moralise“.
Sjajan tekst, nazalost istinit. Ova naslovna samo daje materijala Vucicu da prikrije cenzuru. NIN je postao tabloid, mora ovakvim naslovnicama da proda koju stotinu vise, iako mu je tiraz kao i ostalim nedeljnicima mizeran. Nekoliko hiljada prodatih primeraka i to je Srbija. Ko ce da kupi novine od 200 dinara kad ima na tragici nesto za 20 a kao novine su
„Umeće urednika jeste u tome da precizno fokusira temu, jasno da kontekst i jakom porukom pogodi u centar problema.
Urednici NIN-a su u ovom slučaju taj centar promašili.“
Kad je Antonela Riha pogodila u centar ovog problema?
„Time što su relativizovali zločine nacističkog režima poredeći logoraše sa obespravljenim i osiromašenim radnicima,…“
Neistina, nisu ništa relativizovali niti poredili.
Citav ovaj teks zasluzuje kritiku. Mozemo polemisati o svakoj reci, ali posebno mi je paznju privukao sledeci deo:“Iza kapije nacističkog logora sa naslovne strane NIN-a, međutim, nema građana, nema radnika koji imaju izbor da tu ostanu ili ne, da rade ili ne, da možda pregovaraju o nekakvim uslovima ili da se pobune“. Vidite, ne mozete govoriti na taj nacin. Gde cemo otici? Ovde nam je mesto. Ovde smo rodjeni. Ovde su nam preci, porodice. Ovde radimo. Nije cilj da odavde odemo vec da tu gde smo zivimo normalno. Jel mislite da svi treba da odemo? Ko ce da nas primi sve? A s kim da pregovaramo? Ko da pregovara. Pod plastom pregovora kriju se veze vlasti i sindikata. I nista nema veze. Vise niko nikome ne govori istinu. Sve smo sveli na pritvornost jer ne znamo ko iza koga stoji, niti koga cemo da uvredimo otvorenom kritikom i kakve cemo ppsledi e trpeti zbog toga. Nisu svi spremni za borbu. Ne vise. Taj duh je unisten sistematski. U skolskim knjigama nemate ni jedan tekst koji je posvecen ljubavi prema zemlji koji razvija patriotizam. Da na lep nacin naucite sta znaci voleti svoju zemlju. Ovde vas tome uce mediji iz kojih pre naucite da mrzite druge. A sto se ne bunimo? Kako? Mozda mozete reci da ja spadam u tu grupu koja se raduje svakoj kritici. Ali ne zbog same radosti vec zato sto nam je svima lose i sto se nadam da ce ovakvim naslovima bar mediji doci do mozga ovih koji glasaju za ovu vlast. Jer i njima je lose, ali odlucuju da zbog svog sitnog licnog interesa ili iz straha od progona ili iz kog god drugog razloga prodaju buducnost. Spali smo na najnize grane i stvarno smo se pretvorili u radni logor. Pobuna, ali kako pojedinacnim akcijama? Ko je ta snaga koja ce povesti radnike u zeljenom pravcu kad mimo strajkova na izborima i sami glasaju za ovu vlast iz straha da ne ostanu bez posla? Razumem da se ne slazete sa naslovnom stranom. Ja se slazem i osecam se kao u logoru. Ali nemojte govoriti o tome sta radnici mogu, a sta ne na ovaj nacin. Vi tako obesmisljavate njihovu borbu i majusno podizanje glave u ovom vremenu pokornosti. Gledajuci ovako spolja i povrsno, NIN je podrzao radnike, a vi vlast, koliko god se ogradili. Koji je Vas razlog, ne znam.
Razlog je verovatno što je gospođa Riha radila u medijima koji su miljenici zapada, pa nezgodno „poređenje“ vladajućeg sistema sa Nemačkim logorima treba da realativizuje i neutrališe.