Radovan Seratlić: Moje izveštavanje je dokaz da su studenti vozili do Strazbura 15-16 sati dnevno

On je ukazao da nije ni slutio da će se dovoditi u pitanje da li su studenti zaista vozili turu do tog francuskog grada.

Studenti biciklisti vozili ceo dan

Seratlić je serijalu razgovora Kiosk o medijskoj sceni Srbije, istakao da je njegovo izveštavanje na svakih pola sata do sat vremena u toku putovanja dovoljan dokaz da su studenti vozili bicikle između 15 i 16 sati dnevno.

Seratliću nije bio cilj da nekome nešto dokazuje, jer smatra da su to uzaludne borbe, već je samo želeo iskren odgovor studenata biciklista dok su na dvotočkašima, kako bi njihovi roditelji u svakom trenutku znali gde su i da su dobro.

Nisam ni jednog trenutka imao dilemu da li sa njima treba da ulazim na crveni tepih u gradovima gde su im organizovani dočeci, rekao je Seratlić, naglasivši da su ti dočeci bili organizovani za studente, a ne za njega.

“Išao sam tamo, ne da bih ja nosio četiri pisma u Strazbur, ne da bih ja pokazao dijaspori kako se u svoje ili ime svoje generacije borim za bolju Srbiju. To su uradili oni, a meni su dali priliku samo da to ispratim i da izvestim o tome, što je mi je bilo dovoljno”, dodao je Seratlić.

Govoreći o “Turi do Strazbura”, on je istakao da bi voleo da o svakom od 80 biciklista napravi neku širu reportažu.

Video sam kako su dočekali Filipa u Dolovu, mestu kod Pančeva, to mesto nikad nije imalo takav doček, a on je svirao gitaru za svoje sugrađane, opisao je Seratlić, u nadi da priča o studentima biciklistima neće biti zaboravljena.

“Voleo bih da heroje na dva točka upoznajemo kroz naš posao i kroz televizijske emisije”, izjavio je Seratlić.

Tihi heroji ture do Stazbura

Upitan kako je ta biciklistička tura izgledala iza kulisa, on je odgovorio da je imao svoje tihe heroje, među kojima je snimatelj televizije N1 Miloš Rančić.

On je satima sedeo skučen u gepeku automobila i vozio se unazad, bez mogućnosti da se ispravi, ali je izuzetno važna bila i pažnja vozača Ilije Babića, jer nije smeo da ugrozi kolonu.

Seratlić je opisao da su u ekspediciji bili i tehničari koji su se brinuli o ispravnosti bicikala, ali i lekari i psihoterapeuti koji su studentima bili izuzetno važni.

“Psihoterapeutkinju Tanju i njenog muža smo zvali Paja i Jare, jer su bili u kamionu i vozili banane čokoladice i vodu. Ona je svakome, kada posustane volja, bila tu da se nađe, mada se i sama rasplakala nekoliko puta, kada sam samo mogao da je zagrlim i utešim”, ispričao je Seratlić.

RTS snimke studenata potpisivao kao svoje

Seratlić je naglasio da je Radiotelevizija Srbije, koja ima dopisništva širom sveta, tražila od studenata da im pošalju snimke od kojih su pravili televizijske priloge i potpisivali ih kao rad svojih snimatelja.

Kako je objasnio, Javni servis ne košta ništa da svoje dopisništvo u evroskim gradovima angažuje da “presretne studente, uhvati nekoliko kadrova i zabeleži izjavu na pauzi”, jer su za to plaćeni našim novcem.

“Ukoliko im je bilo nezgodno da uhvate tu neuhvatljivu kolonu studenata koja se, možeš misliti, kreće 25 kilometara na sat, ja sam im u programu N1 ponudio da svojim telefonom napravm i pošaljem kadrove i izjave. Nisu mi tražili, što smatram pruženom rukom kolegijalnosti koju nisu prihvatili, a trenutno su u nemogućnosti da naprave program, u šta takođe sumnjam”, zaključio je Seratlić.