Što sada kukate kao žene…

I dovela sultana na brdašce koje se danas zove “Uzdah moor”, odakle je poslednji put pogledao Alhambru i zelnu dolinu oko nje, duboko uzdahnuo, i zaplakao.

Njegova majka, sultanija Ajša, direktni potomak samog Muhameda, koju su zvali i Aiksa Poštovana, tog trenutka je izgovorila rečenicu koja je i danas simbol prezira prema svakom obliku oplakivanja samog sebe i sopstvene sudbine.

Rekla je, hladno i otmeno:

“Zašto sada plačeš kao žena, za nečim što nisi umeo da braniš, kao muškarac”.

I to je prvo što mi, kao bivšem novinaru, padne na pamet, kada pogledam tu bujicu samosažaljivog kukanja zbog raznih “pritisaka” na profesiju, položaja celokupnog novinastva, pojmova poput “autocenzure” (tokom čitavih devedesetih nisam čuo za to), i svog tog oplakivanja i cmizdrenja nad sopstvenom sudbinom, koje, pri tom, prate i histerični pozivi u pomoć.

I stvarno, zašto sada plačete, kao žene, nad nečim što niste znali da branite, kao muškarci?

I zašto oplakujete nešto što ste sami sahranili?

Zašto patetični žal za nečim što ste sami i oprali, do neprepoznatljivosti, da skroz izbledi, a zatim i beskrupulozno prodali, svakome ko da i mrvicu?

Zašto ste se tek sada setili, svega onoga što treba da čini jednu profesiju?

O kojim principima pričate, a dopustili ste da vam predsednik Nezavisnog udruženja, bude čovek koji piše u predizbornim izdanjima novina jednog kandidata na izborima?

Koji je to princip, osim onog komesarskog, koji od novinara pravi, ponovo, društveno političke radnike, kojima posao nije informacija, nego rad za jednu političku opciju, jednu strukturu i jednu vlast.

Uništili ste zanat – pokažite mi jednog novinara, onog koji zna padeže, da stvori lid bar na pet načina, koji ume da “ne znam” napiše odvojeno, kojeg ste napravili u poslednjih više od dvadeset godina – sveli ga na politički aktivizam, radili za vlast, kukali kada je ona promenjena, i sada se, kao, setili, da ste “novinari”?!

Pa zašto vam to nije bilo u glavi, kada ste, posle 5. oktobra, potrčali da uzmete prvoboračke “spomenice” i naplatite nešto u čemu, mahom niste ni učestvovali.

Zašto, dok danas pretite “lustracijom” svih koji vam nisu po volji, niste prvo lustrirali sebe, na primer za svu onu ćutnju kojom ste, devedesetih, ostavili Slavka Ćuruviju samog, na ledini, da ga mirno ubiju.

I ko je od vas (osim Miloša Vasića), ikada došao do redakcija Dnevnog Telegrafa i Evropljanina, do Slavkovog stana, kada je u njih upadala policija, i ko je, bar na jedan dan prestao da štampa novine kada je Slavko ubijen? A danas pozivate novinare da napuste konferencije za štampu, kada Vučić za par oktava povisi ton?

Da ne pričam da vam je predsednik onaj koji se danas besramno promoviše sa mesta na kojem je Slavko ubijen, a u to vreme je bio jedan od glavnih, kafanskih, sitnih cinkaroša, koji su širili tračeve o tome da je DT debeovski list, da je Slavko ljubavnik Mire Marković, i time dosolili otrovnu atmosferu, u kojoj je onda bilo sasvim prirodno i lako, streljati Slavka, samog.

Kada je 1998. godine, Ćuruvija poslao svog zamenika na Skupštinu NUNS-a, da zamoli za pomoć, nije mu ni dopušteno da govori, nije bilo predviđeno dnevnim redom.

Šta je sa svim tim slatkim epizodama vaše nezavisnosti i hrabrosti, hrabra i nezavisna gospodo?

Šta je sa činjenicom da ste vrh novinarskih organizacija prepustili novinarskom dnu, spremnom da falsifikuje sopstvenu prošlost, da bi, kao, bio slavan u današnjosti.

I šta je sa svim ostalim što su takvi radili? Sa činjenicom, na primer, da su, na odjavnim špicama emisija koje su snimali, ispisivali zahvalnice Tadićevom šefu tajnih službi?

Koji je to princip? Nezavisni, istraživački? Da ti neko iz tajne službe, zbog svojih razloga, dostavi podatke?

I da te još i plati, malo kroz reklame, a malo, bogami u kešu.

A koji je princip ćutanje, svih vas, kada je isti taj, Tadićev režim, uhapsio Slavoljuba Kačarevića, vašeg kolegu?

Kada je privodio Oliveru Zekić, tada glavnu urednicu “Borbe”, a danas vašu glavnu noćnu moru, u REM-u, od koje, doduše, vaši prijatelji i poslodavci, beže i u javi, kada se pojavi ispred njih, tamo, na trgu Nikole Pašića.

Kada ste pričali o saopštenju NUNS-a, njegove šefice, koja je, kada je Dragan Đilas, tada silna vlast, odbio da govori za “Borbu”, jer su to “Canetove novine”, i kada smo mu uputili vrlo pristojno protestno pismo.

A rekla je, da vas podsetim, da smo “bili previše grubi prema Đilasu”.

Za to ste se, tada zalagali? I pravili se ludi na činjenicu da je isti taj Đilas, a da ste svi to znali, bio vlasnik, protiv svakog zakona, dnevnog lista “Press”?

I sada, kukate?

Vi, čiju nezavisnost sam upoznao dok sam, evo, baš sa Đilasom, bio vlasnik PR agencije, a gomila vas dolazila, da mi ponudi da nešto napiše, samo da joj “kupim erkondišn”?!

Bože, kako ste mi se tada smučili, vi koji se prodajete za sitno.

I koji i danas, za učešće u raznim radnim grupama, koje se, kao, bave slobodama, tražite prvo honorar, a tek onda slobode.

I koji dižete revoluciju, kako koju tezgu izgubite.

Koji pravite novine, tv programe, ne za čitaoce i gledaoce, nego za svoja malena kafanska društva, da možete da se tapšete po ramenu i hvalite enormnom pameću i duhovitošću.

Pa direktor vesti na “nezavisnoj televiziji”, javno je rekao, u emisiji, da “ne zna šta je lid, jer je televizijski novinar”?!

Ej! Direktor! Vesti! Koje, uvek, podležu zanatu, njegovim pravilima, bez obizra da li se prave za zidne novine, nedeljnik, ili televiziju.

I taj traži slobodu? Za šta? Da ima pravo da bude neznalica?

I da ima pravo da bude aktivista? Zato što je, novinarstvo, samo to, za vas. Aktivizam. Mogućnost da, pretenciozno, vi određujete šta je javni interes, pošto vam uopšte ne pada na pamet da je jedini javni interes praviti dobre novine, za čitaoce, i imati zanatski jaku profesiju, koja je, samo u tom slučaju, i slobodna.

Da izigravate sveznalice, a da niste u stanju da objavite jedan podatak, fakt, činjenicu.

Samo izlizani stavovi, uvek te isti, i uvek o istom, sa istom tezom, istim rečenicama, koje više niko normalan ne može ni da čita.

I vi sada plačete, kao žene? Za onim što niste znali da odbranite, kao muškarci?

Vi kukate za Alhambrom, a razorili ste je, sami?

Vi izigravate narikače, nad lešom profesije koju ste ubili?

Sram vas bilo.

Zbog vas mi je, ali zaista, žao što sam bio novinar.

Autor je bivši novinar Politike, ratni izveštač “Borbe” i “Vremena”, zamenik i pomoćnik Slavka Ćuruvije u “Evropljaninu” i “Dnevnom Telegrafu”, vlasnik “Borbe”