Radovanović: Veći deo medija saučesnici u zloupotrebi pandemije

On je u serijalu razgovora Kiosk o medijskoj sceni Srbije, istakao da su na drugoj strani glasila koja informišu i nešto objašnjavaju, ali da ih je ostalo tek toliko da se može govoriti „o nekoj vrsti žrtve“.

Komentarišući ocene Evropske unije (EU) o položaju medija u Srbiji, on je konstatovao da je za Uniju i razne njene institucije stabilokratija do sada toliko bila bitna da misli da će neko nekome nekada „polagati račune u vezi sa investicijama u Vučića“.

On, međutim, smatra da takvom pristupu dolazi kraj i da nedavne poruke i rezolucije govore da dolazi do neke vrste osvešćenja i otrežnjenja da „čovek na koga su računali nije više čovek na koga mogu ili čak smeju da računaju“.

Radovanović za sebe kaže da nije od onih koji čekaju usrećitelja ili osloboditelja koji bi situaciju učinio boljom ili mu našao nekog boljeg, već ga pre svega zanima kako „ovdašnji čovek“ gleda i doživljava ono što se događa.

Kako je precizirao, šta misli o svom predsedniku, „koji mu je ujedno i država, jer predsednik i počiva na tome da je porušio državu i institucije i zgazio sistem“.

Zanima ga i da li je taj „ovdašnji čovek“ zadovoljan takvim predsednikom i državom „ili je spreman da nešto učini, ako ne može već u institucijama, kojih gotovo da više i nema, onda na svakom drugom mestu gde se može zaustaviiti, koristeći sve dozvoljene principe građanskog otpora“.

Upitan zašto deo građana na društvenim mrežama učestvuje u verbalnim napadima na novinare, Radovanović je ukazao da je situacija u Srbiji takva da „ogroman broj pismenih“ živi u nekoj vrsti uslovljenosti.

Kako je protumačio, oni koji su politički vernici ili su egzistencijalno ucenjeni „od strane predsednika i njegovog režima“, svesno ili nesvesno, očekuju da dobiju potvrdu svojih interesa i uverenja.

Oni drugi građani, „kojima je stalo do činjenica i istine“, tražiće činjenice i u skladu sa njima će se informisati „u zna se kakvim i kojim medijima“, objasnio je Radovanović.

Prema njegovom stavu, jedan od razloga uspeha režima, „kakav mi imamo i kakav u ovim dimenzijama i ovoj eskalaciji nismo imali za vreme Slobodana Miloševića“, jeste zloupotreba medija.

Prosečno informisan i obrazovan čovek vrlo teško može da sazna o relevantnim pitanjima i problemima, odnosno „šta jeste, a šta nije“, ukazao je Radovanović i precizirao da onda „i ono što nije biva da jeste, i ono što jeste – nije, u zavisnosti od toga da li je neko uslovljen i spreman da vidi istinu ma kakva bila“.

Generalno, postoje dve vrste ljudi koji se bave „zanatom koji se zove novinarstvo“, rekao je on i predočio da su „izrazita manjina novinari, profesionalci koji u skladu sa pravilima profesije i Kodeksom rade svoj posao“.

Druga, „mnogo masovnija populacija“, ilustrovao je Radovanović, „bavi se propagandom, sivom, crnom, najgorom, u skladu sa onim što zahteva poslodavac kojeg na svojim koncima drži Aleksandar Vučić“.

Pošto se zalaže za što je moguće oštriju „ne granicu, već potpunu distancu“ između novinara i onih koji su iz ovih ili onih razloga „gurnuti da zloupotrebljavaju profesiju“, Radovanović je „energično protiv ma kakve solidarnosti“ sa takvim ljudima.