Ranjivim grupama mediji se bave senzacionalistički, hvataju se na prvu loptu i na tome se završi: Tamara Skrozza za Danas

Brojna iskušenja kroz koja prolaze različite stigmatizovane društvene grupe, kako navodi Skroza, postale su joj jasnije u radu na emisiji Stigma, koju za Fonet radi već nekoliko godina koleginica Katarina Tomović.

– Tu smo se bavili različitim aspektima života stigmatizovanih grupa. Tek na tome vidite koliko su i kako stigmatizovane te grupe. Na primer, osobe sa invaliditetom, iako znamo na koje su načine svakodnevno ugrožene, u jednoj našoj emisiji su te osobe pričale kako im je na lekarskim pregledima, i sa kakvim se sve poteškoćama suočavaju u zdravstvenim ustanovama, u kojim nema liftova, u kojima žena ne može da se popne na ginekološki sto, gde je teško ostvariti stomatološke usluge, a to je samo jedna segment njihovog života, priča Tamara Skrozza.

Kada se to slikovito prikaže, ta stigmatizacija postaje jasnija. U jednoj od emisija, navodi Skroza primere, studentkinja sa invaliditetom je uporno pokušavala da pozove taksi adaptiran za osobe sa invaliditetom, i nije ceo dan uspela, iako je sa njom bila obična klijentkinja, koja je dobijala taksi na svaki poziv.

– Na različite načine smo obrađivali na koje sve načine su te grupe stigmatizovane, i tu se jasno vidi koliko mi njihovu stigmu uzimamo zdravo za gotovo, ne znamo koji su sve aspekti te marginalizovanosti, a kada se to uvidi, postane veliko, jako i bolno. Na žalost, time se mediji ne bave. A to su ljudi koji žive među nama a mi o njihovim problemima ne razmišljamo, kaže Skrozza.

Ona dodaje da se emisija bavila i temom maloletničkih brakova u romskoj zajednici, iako takva praksa postoji i u drugim zajednicama, ali je za romsku karakteristična.

– Hiljadu i jedna tema izvire iz te stigmatizacije, ali se mediji time ne bave. Ne bave se zato što je najpre za takvim pričama neophodno tragati, teško je naći sagovornike koji će se otvoriti i ispričati svoju muku, a zatim i mediji su zatrpani dnevnim događajima i veštački konstruisanim temama, i ne bave se suštinom problema ovog društva, navodi razloge naša sagovornica.

A kada mediji počnu da se bave temama koje uključuju marginalizovane grupe, ili se one jednostavno pojave u vestima, često se dešava da se mediji postave neprofesionalno, i izveštavaju nekorektno, čemu Skrozza svedoči kroz rad Saveta za štampu.

– Često smo imali vesti kako je „Rom opljačkao, ubio“, učinio neko kriminalno delo, ali moram da kažem da je takvih vesti sve manje. Do pre nekoliko godina imali smo ih u izobilju, bilo je i nekoliko slučajeva pred Savetom za štampu. Pa su se mediji naučili tome, ali se nažalost nisu naučili nekim drugim stvarima. Pred Savetom za štampu nemamo onoliki broj prekršaja koliko bi moglo u medijima da se pronađe. Organizacije koje štite prava tih grupa se najčešće ne žale, iz različitih razloga, ili su to grupe koje nema ko da predstavlja. Takva je situacija recimo sa osobama u situaciji beskućništva, i onda se postavilo pitanje legitimnosti grupe koja se žalila na tekstove koji se tiču tih osoba. Mi smo usvojili žalbe, ali je bila debata o tome, iako to jeste apsolutno stigmatizovana grupa, koja onda organizacija koja može da zastupa njihova prava, kaže Skrozza.

Ona dodaje da su beskućnici jedna od grupa o čijoj stigmatizaciji ne razmišljamo baš često.

– U Savetu je bilo žalbi na nekoliko vesti kada su u pitanju Romi, imali smo žalbe koje se tiču prava dece kao ranjive grupacije, s obzirom da su deca u različitim medijima zloupotrebljavana i različite organizacije su se žalile na to. Imali smo nekoliko žalbi koje se tiču nasilja nad ženama, najčešće je odlučivano da je u pitanju kršenje Etičkog kodeksa i tačke koja se tiče diskriminacije, dodaje Skrozza.

Ranjivim grupama, kako kaže, mediji se bave senzacionalistički, hvataju se na prvu loptu, i na tome se završi.

– Ne ide se dublje u probleme, ne poštuju se prava tih ljudi o kojima se izveštava, pa se čak ne poštuje ni terminologija. Recimo, pre nekoliko godina se o Romima pričalo kao o ciganima. Mediji su sada, na svu sreću, naučili makar to. Sada imamo LGBT ljude, to pre desetak godina bilo nezamislivo. U tom smislu smo napredovali, ali recimo retko koji medij koristi izraz „osobe u situaciji beskućništva“.

Burne rasprave dešavale su se na sednicama Saveta o nekoliko žalbi koje su se ticale migranata.

– Pojedini članovi Saveta su čak smatrali da nije prekršen Kodeks, mada sam ja smatrala da jeste. O migrantima se sada slabo izveštava, jedino u kontekstu nekih kriminalnih radnji koje oni navodno počine, ali se tome ne pridaje značaj kakav se pridavao 2015, kada je migrantska kriza počela. Posle prvog talasa migranata i kasnije, tome se pridavao veliki značaj, oni su predstavljani kao ljudi koji donose nemir u naše inače mirne živote. Sada su se stvari u tom smislu smirile, ali je to situacija koja može da bukne svakog časa. Čim bude neko ubistvo, pojavi se serijal tekstova u kojima se migranti dodatno diskriminišu. A 2015. smo imali niz stravičnih tekstova, u nekim medijima smo imali prikriveni rasizam, gde se pisalo „eto, mi im pomažemo, donosimo im garderobu tamo u parku kod železničke stanice, a oni plaćaju hiljade za kozmetičke tretmane“. Bili su tekstovi koji su pokazali da su naši mediji potpuno nesenzibilisani za pitanja stigmatizovanih grupa uopšte, da nemaju onu bazičnu empatiju koju bi trebalo da imaju i da gledaju da „omaste brke“ nekom ekskluzivom koja će im doneti nove klikove. Mediji nisu svesni šta sve ta stigmatizacija podrazumeva, novinari ne vide ne vide značaj te tematike. A ne razmišljaju da je polovina stanovništva na različite načine stigmatizovana u društvu. Tako da, zaključak je da se situacija u nekim sitnicama popravlja, ali da su ovo i dalje gorući problemi, od kada se ja bavim novinarstvom, ista pitanja, isti problemi, priča Skrozza.

Kada govorimo o samom pristupu medijima, marginalizovane grupe imaju taj pristup isključivo kada se desi „neki skandal, neka strahota, neki užas“.

– Ili kada se obeležava dan „nečega ili nekoga“, inače pristup nemaju, što je takođe uobičajeno.

Na primer, o samohranim roditeljima se priča kada deca stradaju u požaru, jer nije imao ko da bude sa njima, o toj temi se piše kada otac ubije majku pred Centrom za socijalni rad, i onda se priča zaustavlja i to je to. Tu je niz drugih o kojima niko ne razmišlja osim kada se dogodi nešto strašno. A nešto strašno se događa na dnevnom nivou, samo je pitanje da li će privući medije ili neće.

Međutim, i lična zainteresovanost novinara da piše o nekoj marginalizovanoj grupi, smatra Skrozza, legitiman je način da se takva tema „gurne“ u medije.

– U poslednje vreme imamo niz tema koje se tiču žena, od akušerskog do seksualnog nasilja, što je delom tako i zato što smo djednom dobili ogroman broj mladih novinarki u redakcijama i samim tim su došle teme koje se tiču i njihovih života. I to je onda jedan način da tema dođe u medije. Da se aktuelizuju. To možda zvuči oportuno ali javni interes je veliki. Tu se stvari popravljaju jer su došli neki drugačiji profili novinara. Međutim, ne postoji opšta medijska zainteresovanost za to, zaključuje Skrozza.

Višestruka stigmatizacija

Ono što Skrozza ističe kao izuzetno važno za razumevanje je višestruka stigmatizacija, koje većina nas nije svesna.

– Živimo među ljudima koji pripadaju ne jednoj već u više stigmatizovanih grupa. Primera radi, Romkinje lezbejske seksualne orijentacije i u stanju beskućništva. Ili žene, koje su istovremeno osobe sa invaliditetom i samohrani roditelji. Žene su na hiljadu i jedan način stigmatizovane, a mi smo sada imali emisiju o ženama vlasnicama nekretnina, o upisu u katastar. To je 18. vek, a to je i dalje tema! To se i dalje ženama dešava na terenu. Dalje, imamo priču devojke koja je osoba sa invaliditetom u kontekstu njenih seksualnih odnosa i kako ljudi percipiraju njen ljubavni i seksualni život. To je jedan deo stigmatizacije osoba sa invaliditetom, o kome mi nikad ne razmišljamo. Kako ti ljudi realizuju svoje ljubavne veze i kako na to gleda njihovo okruženje. I tek tu se vidi sva stigma koja prati neke marginalizovane grupe, zaključuje Skrozza.