„Redigovanje“ dlačica (2)

Ivan pak Radovanović zgražava se nad nečim drugim:

„Koji je to princip, osim onog komesarskog, koji od novinara (ponovo) pravi društveno-političke radnike kojima posao nije informacija nego rad za jednu političku opciju, jednu strukturu i jednu vlast“.

Ivan?!

Radovanović?!

Zgražava se nad novinarima „kojima posao nije informacija nego rad za jednu političku opciju, jednu strukturu i jednu vlast“?!

Ivan?! Radovanović!?

Lik koji je s podjednakim žarom radio za Žiku Minovića i Slavka Ćuruviju, za Gorana Vesića i Vojislava Koštunicu, za Stanka Subotića Caneta i Slobodana Petrovića ili za Dragana Đilasa i Aleksandra Vučića, i svakoga od njih zavrnuo, od Srđana Đurića do Miloša Jevtovića, napisao je pamflet „Što sad kukate kao žene…?“, koji su uredno objavili svi opskurni portali u Srbiji: od onlajn izdanja Ekspresa, Informera i Večernjih novosti do Telegrafa i Cenzolovke.

U ovom štivu, očito namenjenom članstvu NUNS-a („Dopustili ste da vam predsednik Nezavisnog udruženja bude čovek koji piše u predizbornim izdanjima novina jednog kandidata na izborima“; „predsednik /vam je/ … bio jedan od glavnih kafanskih, sitnih cinkaroša koji su širili tračeve o tome da je DT debeovski list, da je Slavko/Ćuruvija/ ljubavnik Mire Marković i time dosolili otrovnu atmosferu u kojoj je onda bilo sasvim prirodno i lako streljati Slavka, samog“; „kada je 1998. godine Ćuruvija poslao svog zamenika na Skupštinu NUNS-a da zamoli za pomoć nije mu ni dopušteno da govori, nije bilo predviđeno dnevnim redom“, etc.), ova čuvena karijatida etike & morala poentira sa tri „zašto“, bez i jednog „zato“:

1) „Zašto oplakujete nešto što ste sami sahranili?

2) Zašto patetični žal za nečim što ste sami i oprali do neprepoznatljivosti, da skroz izbledi, a zatim i beskrupulozno prodali svakome ko da i mrvicu?

3) Zašto ste se tek sada setili, svega onoga što treba da čini jednu profesiju?“

Ima tu, naravno, malo i Đilasa i Tadića, ali i efendi Vučića („Pozivate novinare da napuste konferencije za štampu kada Vučić za par oktava povisi ton“) i evetefendijice Olivere Zekić (koju sam naziva „glavnom noćnom morom“ od koje naši „prijatelji i poslodavci beže i u javi kada se pojavi ispred njih, tamo, na trgu Nikole Pašića“).

U razumnim okolnostima štivo nevredno bilo kakve pažnje.

Kad vas dotakne takav energičan i ambiciozan mediokritet, osoba za koju ne znate je li trgovac ugljem na veliko, reketaš ili pisac političkih govora, vazda svačiji, a ni u snu svoj, prostodušan kad vas gleda u oči, nabusit u pričama iza leđa, najbolje je … uskočiti u karavan koji prolazi.

E, ali šta ako ničim izazvan u katakombe nesuvislih optužbi zaluta i Čedomir Jovanović, pa po društvenim mrežama deli Radovanovićev tekst uz preporuku: „…Retko iskren, pošten i tačan stav“!

Voleo bih da znam šta je to „retko iskreno, pošteno i tačno“ Čedomir prepoznao: da je NUNS takav kakvim ga ekskomunicirani novinar IR opisuje, da sam ja „dosolio otrovnu atmosferu u kojoj je onda bilo sasvim prirodno i lako streljati Slavka, samog“ ili da su mi „poslodavci“ Đilas & ostali koji tobože „beže i u javi“ od Zekićeve?!

U čemu je suštinska razlika između Radovanovićevih optužbi i Jovanovićeve fenovske podrške?! Nema je, zapravo: i Čeda bi, poštujući olimpijsko botovsko pravilo „Važno je učestvovati“, da uskoči u poslednji vagon odlazećeg voza takmičara u nadmetanju pljuvanja po NUNS-u, priključi se poteri čopora zbog toga što je Medija centar, firma koju je OSNOVAO NUNS, od čoveka čije su firme sa preko šest miliona evra pomogle raznim sportskim organizacijama, bolnicama, školama, vrtićima i pojedincima, POZAJMILA (dakle, ne UZELA), uz ugovor, bez kamate – šest miliona dinara.

Hoću da kažem da mi je, u okolnostima hajke, Radovanovićevo pisanije i Čedino „fejvovanje“ bezazleno koliko i javna inicijativa Marka Atlagića, poslanika SNS-a, da Javno tužilaštvo Srbije proveri ima li elemenata krivičnog dela u „medijskim napadima“ moje malenkosti (uz dvadesetak drugih arheneprijatelja & redakcija) na Aleksandra Vučića. I u istoj ravni sa „đilasovanjem“ NUNS-a od Vladimira SNS Orlića, Čedinog skupštinskog ortaka i doktora za otimanje plata od ćuprijskih žena.

Statistički gledano, etiketiranje moje malenkosti u zbiru onih koji su popili slične šamarčine ne znači mnogo više od nule. U mojoj ličnoj statistici, međutim, i to je previše. Štaviše – nedozvoljivo!

Ne spadam baš u tip ljudi koji se olako mire sa okolnostima! Neću vam zato dozvoliti da se ponašate poput golubova: seruckate mi pod nosom, uljuljkani verom da niko ne sme da vas dira.

Ne znam kako bih vam drugačije rekao – to vam kod mene neće proći!

Neću ćutati, sigurno!

P.S. Ovaj tekst pisan je šest meseci posle izjave Olivere Zekić: „Tužila sam Lekića, a novac ću uplatiti u Sigurnu kuću“. Lagala je!