Rijaliti gladijatori ponovo na nacionalnim televizijama: Ludilo i haos kako bi se zaboravilo na bedu i siromaštvo

Starlete, osuđeni kriminalci, nasilnici… ponovo će biti glavne zvezde nove sezone rijalitija „Zadruga 5”, koja na Televiziji Pink počinje u nedelju, 5. septembra. Prema najavama medija, i od ove sezone tog rijalitija očekuju se „ludilo i haos”, drugim rečima – svađe, tuče, seks, pretnje ubistvom, vitlanje pištoljem i druga „artiljerija“ spremna da udarnom pesnicom „zabavi“ decu i odrasle.

I to sve, razume se, na televiziji sa nacionalnom frekvencijom.

Proces usvajanja zakonskog predloga o ograničenju rijalitija na kasne noćne sate koči i Ministarstvo kulture, koje još nije dalo mišljenje na predlog zakona koji je podržalo više od 36.600 ljudi (Savo Manojlović, UZUZ)

Iako rijaliti kao TV format ne predstavlja medijsku novinu u Srbiji, s obzirom na to da se u kontinuitetu emituje već 15 godina, kontroverze i intrige koje se pletu oko ovih televizijskih formata iz godine u godinu rastu. A to je i cilj vlasnika i urednika ovih televizija, kojima su gledanost i profit važniji od mentalnog zdravlja nacije.

Zato se podiže i zastupljenost rijaliti programa na televizijama Pink i Hepi. Prema istraživanju Regulatornog tela za elektronske medije (REM) iz 2017. godine, pod nazivom „Rijaliti TV programi 2”, najdrastičnija ekspanzija ove vrste programskih sadržaja desila se dve godine ranije.

Na programu TV Hepi rijaliti program je tada dosegao svoj istorijski maksimum, sa udelom od čak 58,42 odsto u ukupnom programu. Naizmeničnim emitovanjem „Parova” i „Hotela Maldivi”, Televizija Hepi uspela je da emituje rijaliti od 8. marta 2015. do 16. oktobra 2016. godine, neprestano, ukupno 19 meseci! I Pink je tada postavio sopstveni rekord emitujući tokom jednog dana, 29. februara 2016. godine, „Farmu” čitavih 17 sati i 13 minuta!

Ni danas nije mnogo drugačije. Kako je pokazao Izveštaj o načinu ispunjavanja zakonskih programskih obaveza komercijalnih medija za 2020. godinu, udeo rijaliti programa na Pinku i Hepiju bio je nešto više od 38 odsto.

Rijaliti kao državni projekat 

U rijalitijima koji se emituju na nacionalnim frekvencijama, poput „Zadruge” i „Parova”, proteklih godina publika je mogla da vidi različite skandalozne i brutalne scene: tuče, silovanje, pretnje ubistvom, golotinju, seks, pretnje pištoljem, davljenje… Šta je sledeće? Ima li uopšte granice? Psiholog Žarko Trebješanin objašnjava za Cenzolovku, poredeći rijaliti programe sa drogom, da vremenom dolazi do navikavanja na sadržaj i da „doza“ stalno mora da se povećava kako bi se doseglo „zadovoljstvo“.

„Ja zbilja ne znam gde je granica. Vi time dižete prag tolerancije na agresiju, što je vrlo opasno, jer agresija bi trebalo da izazove kod nas empatiju prema žrtvi i zgražavanje prema nasilniku, ali ako vi viđate svakodnevno toliko agresije i nasilja, postajete neosetljivi”, naglašava Trebješanin.

Političari se najčešće pojavljuju na televizijama koje emituju najbrutalniji rijaliti program – Pinku i Hepiju. To su oficijelna glasila režima. Odmah nakon obraćanja predsednika države kreće skarednost u rijalitiju. Ta uspešna veza daje rezultat (Zoran Kesić)

On dodaje da se u ovakvim rijaliti programima promovišu ljudi koji zastupaju naopake vrednosti, kao što su nasilje, agresija, netrpeljivost, netolerancija, primitivizam, prostakluk. Upozorava da su posebno ugrožena deca, jer ona uče po modelu, gledajući šta odrasli rade.

„Ako su ti ljudi mafijaši, kriminalci, starlete, ako su im to uzori, onda možemo zamisliti u šta će izrasti ti mladi ljudi”, upozorava Trebješanin i dodaje da rijaliti programi nesumnjivo utiču na porast nasilja i da „gladijatorske borbe” podstiču individualizam i konkurenciju umesto da podstiču timski rad i saosećanje.

Ogoljena stvarnost pred kamerama moralno i društveno neprihvatljivih ljudi sa margine koji se svim sredstvima bore za novac, moć i slavu, „malom čoveku” ipak donosi nadu, jer on zaključuje da je bolji od drugih, smatra Zoran Kesić, autor i voditelj emisije „24 minuta”. Kesić skreće pažnju na povezanost rijalitija i vlasti, napominjući da se političari iz vrha vlasti najčešće pojavljuju na televizijama koje emituju najbrutalniji rijaliti program – na Pinku i Hepiju.

„To su oficijelna glasila ovog režima, i odmah nakon obraćanja predsednika države, na primer, kreće skarednost u rijaliti programima, i to je ta uspešna veza koja daje rezultat”, kaže Kesić.

S tom ocenom slaže se i Žarko Trebješanin, koji kaže da se na taj način kreira javno mnjenje i sistem vrednosti koji vlast želi, a to su građani koji ne razmišljaju i kojima se sve servira, što za posledicu ima potpuno odsustvo kritičke javnosti.

Rijaliti kao babaroga

S druge strane, sociolog Aleksej Kišjuhas kaže za Cenzolovku da fenomen rijalitija treba posmatrati kao izraz ljudske prirode, a ne samo kao ogledalo srpskog ili bilo kog drugog društva. Dodaje da su voajerizam, tračevi o poznatima, kultura slavnih ličnosti, seks i nasilje deo ljudske prirode – eros i tanatos.

On ističe i pozitivnu stranu rijalitija – oni čine da se osećamo bolje u svojoj koži.

Ja zbilja ne znam gde je granica. Vi time dižete prag tolerancije na agresiju, što je vrlo opasno. Agresija bi trebalo da izazove empatiju prema žrtvi i zgražavanje prema nasilniku, ali ako svakodnevno viđate toliko agresije i nasilja, postajete neosetljivi (Žarko Trebješanin)

„Mi se toliko šokiramo, cokćemo, kršimo prste o vaskolikom bludu i nemoralu po TV ekranima – zato što time drugima i samima sebi zapravo poručujemo da smo mi sami oni koji su finiji i pristojniji. I to je jedno zgodno i utešno verovanje, da su svi Oni ili Drugi, nekako nekulturni i prosti, a mi ne. Da budem sasvim ciničan – da nema rijalitija, trebalo bi ih izmisliti”, zaključuje Kišjuhas.

Kišjuhas ide i dalje u oceni rijalitija kao pozitivnog fenomena, napominjući da je rijaliti program „savršena babaroga” ili dežurni krivac, pa se često na druge važnije strukturne probleme u politici, ekonomiji, kulturi, obrazovanju ne obraća pažnja.

Za njega su mnogo veći društveni problem od rijalitija ratni zločinci i huškači koji iz dana u dan gostuju po udarnim jutarnjim i udarnim večernjim programima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i promovišu agresivni, militantni nacionalizam.

Istraživanje IPSOS-a iz 2017. godine pokazalo je da rijaliti programe prati više od 60 odsto građana koji imaju više od 60 godina, koji su među socijalno najugroženijima. Komentarišući ovu činjenicu, Kišjuhas podseća da su kulturni i medijski sadržaji koje konzumiramo određeni našom klasom, te da socijalna ugroženost implicira i niže nivoe obrazovanja, a samim tim i niži takozvani kulturni kapital.

Ko još mari za građane?

Dobrom delu građana ipak smeta brutalnost u rijalitijima. To su potvrdili i oni sami pre dve godine kada je više od 36.600 ljudi potpisalo inicijativu za izmenu Zakona o elektronskim medijima kako bi se vreme emitovanja rijalitija ograničilo na noćne sate, a koju je pokrenulo Udruženje za zaštitu ustavnosti i zakonitosti (UZUZ).

Predložene izmene zakona ušle su u skupštinsku proceduru u decembru 2019, ali se do danas taj dokument nije našao na dnevnom redu Narodne skupštine.

Proces usvajanja zakonskog predloga koči i Ministarstvo kulture i informisanja, koje još nije dalo mišljenje na predlog zakona, kaže za Cenzolovku Savo Manojlović, predsednik UZUZ-a. On dodaje da su svojevremeno na sastanku sa predstavnicima ministarstva dobili obećanje da će predlog zakona imati njihovu formalnu podršku.

Manojlović napominje da ne postoji precizno određen rok koliko zakon može biti u skupštinskoj proceduri, ali da u pravu postoji standard koji se zove odlučivanje u razumnom roku. To podrazumeva, objašnjava on, da određeni, na pravu zasnovan zahtev nadležna vlast ne može neprimereno dugo držati u fioci i da prema Ustavu mora da stavi na glasanje ovaj predlog.

Mnogo veći društveni problem od rijalitija jesu ratni zločinci i huškači koji iz dana u dan gostuju po udarnim jutarnjim i večernjim programima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i promovišu agresivni, militantni nacionalizam (Aleksej Kišjuhas)

„Podnošenjem inicijative građani su iskoristili svoje ustavno pravo da predlože zakon (ako sakupe preko 30.000 potpisa u roku od sedam dana), a političari na vlasti odbijaju da postupe po inicijativi i obesmišljavaju Ustav, te pokazuju bahat odnos prema građanima, kao da oni nisu bitni“, zaključuje Savo Manojlović.

Osim člana po kojem rijaliti programi ne mogu da se emituju uživo, već samo odloženo, i to samo noću od 23 do 6 ujutro, predlog izmena zakona koji su potpisali građana sadrži i odredbe da su emiteri dužni i da svakog dana obezbede po pola sata dečjeg programa i isto toliko vremena za program za maloletnike.

Manojlović podseća da su sporne televizije obavezne da, pored ostalog, imaju i naučno-obrazovni, kulturno-umetnički, dokumentarni, dečji program.

„Udeo ovih programa jednak je integritetu nekih članova REM-a, nema ga ni u tragovima – nula odsto. Zbog toga bi po prirodi stvari trebalo da izgube dozvolu“, ističe Manojlović.

U novembru prošle godine Savet REM-a nije usvojio pravilnik kojim bi se ograničilo emitovanje rijaliti programa posle 23 sata. Poznato je i da REM uglavnom ne reaguje na nasilje, pretnje ubistvom i slične skandalozne situacije u rijaliti programima. I kada dođe do pokretanja postupka za izricanje kazni televizijama koje emituju te sadržaje, one najčešće budu abolirane.

Razlog blokiranja tog predloga, kao i predloga izmena zakona koji su podneli građani, Savo Manojlović vidi upravo u medijsko-političkoj kolaboraciji vlasnika televizija Hepi i Pink sa vlašću.

Naši sagovornici ne dele isti stav o tome da li rijaliti programe treba ograničiti ili čak ukinuti. Dok Kišjuhas kaže da nijedan program ne treba da se ograničava i ukida, Trebješanin smatra da su rijaliti programi štetni po mentalno zdravlje ljudi i da ih treba zabraniti. O tome, ipak, do sada nije bilo reči u REM-u jer pojedini članovi Saveta REM-a tvrde da bi to bila cenzura.

Realnije su nove odredbe Zakona o elektronskim medijima, u okviru Akcionog plana za Medijsku strategiju, čije izmene treba da budu usvojene u drugom kvartalu 2022. godine.

One predviđaju da se propišu jasne obaveze emiterima „da primene adekvatne tehničke mere i rešenja u cilju onemogućavanja da deca i maloletnici imaju pristup medijskim sadržajima koji mogu naškoditi fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju dece i maloletnika, uključujući tu primenu mehanizama uslovnog pristupa za rijalitije prinudnog okruženja, uz obavezno propisivanje sankcija za kršenje ovakvih obaveza”.