„RTS-ova genijalna matrica dezinformisanja javnosti Srbije ima novu dimenziju“

„Javni servis je tačka oslonca srpskog javnog mnjenja“, saopštio je nedavno Kolegijum RTS-a, tvrdeći da „redovno izveštava sa protesta ‘Srbija protiv nasilja'“. Dodaju i da javni servis neće izveštavati sa tog skupa „kao druge televizije, sa učestvovanjem i podstrekivanjem“ i da iza pritisaka da RTS informiše javnost Srbije stoji „pokušaj da se na RTS gleda kao na polugu, ili batinu, putem čega se, mimo ustavnih i regularnih puteva, dolazi na vlast“.

U ovom saopštenju ima nekoliko problema, ali svi imaju jedan zajednički imenitelj – ne počivaju na istini. Izveštavanje RTS-a je oduvek bilo takvo da gledalac savršeno dobro može znati šta se dešava u svetu i koliko je u tom dalekom svetu navodno užasno loše, ali nikako tačno i istinito o onome što se dešava u Srbiji. Recimo, RTS je tek na petom jednog od najmasovnijih protesta u istoriji Srbije, dakle 3. juna, primetio i (možda) shvatio da se dešavaju protesti koji su počeli još pre mesec dana – 8. maja.

Ali kako izgleda to „profesionalno“ izveštavanje RTS-a najbolje se videlo baš tokom tog građanskog protesta. Kako je izveštavao, bolje da nikad i nije shvatio. Naime, RTS već godinama primenjuje potpuno genijalnu matricu dezinformisanja javnosti Srbije – imate komentar ali nemate vest.

Sada je to dobilo novu dimenziju – imate događaj ali niko ne zna šta se dešava. Ukratko, iz izveštavanja RTS-ovih reportera nemate odgovore ni na jedno od pet osnovnih novinarskih pitanja – ko, šta, kad, gde, zašto i kako.

Niti se zna šta se dešava, niti ko protestuje, niti zašto, niti ima razgovora sa učesnicima protesta, niti ima nekog od organizatora protesta da kaže zašto su građani nezadovoljni pa protestuju, ali imate državne funkcionere koji besomučno pljuju demonstrante…

Zna se samo da je protest „Srbija protiv nasilja“, da se dešava ispred Skupštine Srbije i da su neki građani nezadovoljni, ali nije jasno zašto i protiv kakvog nasilja se bune. To reporteri RTS-a ne govore. Svesno ili ne, po instrukciji uredništva ili ne, ali rezultat je isti – poluinformisanje. Čim imate poluinformisanje imate i držanje gledalaca u zabludi da je u njihovom okruženju sve u najboljem redu.

To je dovelo do jednog fenomena specifičnog za Srbiju i odnos vlasti prema svojim stanovnicima – verovati sopstvenim očima i razumu i stvarnosti ili onome što RTS izveštava i što vlast predstavlja kao istinu.

Baš kao i Politika i Večernje novosti, i RTS je oduvek bio samo poluga svih vlasti za držanje javnosti Srbije u zabludi i informativnoj anesteziji da slučajno ne bi shvatili gde žive i koliko vlast ne čini ništa da narodu Srbije bude bolje.

Kada smo pitali jednu našu koleginicu koja radi na RTS-u zašto ministre, državne sekretare, predstavnike državnih institucija svih vrsta nikad ne pita ni za jedan problem od najmanje milijardu u srpskom društvu, odgovor je bio da je ona odabrala da im ne postavlja pitanja, dakle, da ne radi upravo ono što je osnova novinarskog posla. Naravno, napredovala je u RTS hijerarhiji.