Ruski uticaj na medije u Srbiji: Omiljene lažne vesti i propagandne konstrukcije

Jedna karikatura se često prezentuje na predavanjima o osnovama medijske pismenosti. Na njoj vidimo vremešnog gospodina za kompjuterom i njegovu kćerku koja ga upozorava da to što upravo čita jesu lažne vesti. On, začuđen, odgovara: “Kako mogu biti lažne vesti kada kažu tačno ono što ja mislim!?” Ovom karikaturom bi se, pojednostavljeno, moglo objasniti kako i zašto (proruske) dezinformacije i propagandne konstrukcije nalaze plodno tlo u Srbiji.

Analizirajući (pro)ruski uticaj na srbijansku medijsku scenu, novinar Dragan Janjić, koji na žalost nije više sa nama, pokušao je pre tri godine da da odgovor na pitanje kako je moguće da građani još uvek veruju tabloidima, i onim štampanim i onim elektronskim, iako su bezbroj puta uhvaćeni u lažima. Janjić je konstatovao da je strpljivom i dugom pripremom i neprekidnim ponavljanjem istog, publika počela da gleda na informacije kao na “popularnu muziku”. Nije im bitno da li je nešto istina, nego da li im lepo zvuči i da li je u skladu sa njihovim očekivanjima, te da li pogađa njihov “ukus”. Ponavljanje “istog” predstavlja, što se tiče unutrašnjih političkih prilika, temeljito decenijsko stvaranje kulta ličnosti Aleksandra Vučića, te normalizaciju prateće prizemne režimske propagande.

A što se tiče Rusije, to “isto” što se neprestano, bez pauze, ponavlja u medijima u Srbiji, od dolaska Vladimira Putina na vlast pa do danas, a od dolaska Vučića na vlast veoma intenzivno – jeste da je Rusija prijatelj Srbije, da je Putin veliki državnik koji je na “strani pravde” i suprotstavlja se “zlom zapadu”, odnosno da Rusija pomaže Srbima da ostvare svoje interese, i tako dalje. Ove propagandni konstrukti, koji dakako nemaju mnogo dodirnih tačaka sa stvarnošću, nadovezuju se na “vekovni sentiment” koji u Srbiji postoji kada su Rusija i Rusi u pitanju: oni su neupitno “bratski pravoslavni i slovenski narod”, a Srbi su nekakvi “mali Rusi”.

Pre nekoliko meseci, po početku ruske agresije, jedan je bivši kosovski funkcioner na Twitteru objavio informaciju da se predsednik Srbije Aleksandar Vučić u off-the-record razgovorima sa zapadnim diplomatama žali na snažan uticaj Rusije na medije u Srbiji. E sada, koliko u toj informaciji ima istine teško je utvrditi, ali se – činjenica je – to uklapa u deo režimske propagande namenjene zapadu i regionu. Vučić direktno ili indirektno poručuje da bi njegovo “okretanje leđa Rusiji” neumitno dalo snagu ekstremnih nacionalističkim krugovima i strankama u Srbiji, i ugrozilo evropske integracije ove zemlje. Njegovi politički partneri sa levog krila idu i dalje: oni tvrde da bi eventualno uvođenje sankcija Rusiji moglo da ugrozi predsednikov život, aludirajući na to da je Rusija upletena u ubistvo prozapadnog premijera Zorana Đinđića, 2003. godine.

Paradoks je, međutim, u tome što su upravo mediji prepoznati po snažnoj proruskoj propagandi – uglavnom isti oni koji bez rezerve podržavaju Vučićev režim, dramatično kršeći u oba slučaja sve profesionalne norme. To su mediji na koje Vučić i Srpska napredna stranka (SNS) imaju direktan, snažan, neupitan i neskriven uticaj, a koji istovremeno dugo godina šire antizapadnu propagandu. To su mediji koji su – valjda jedini u svetu – u februaru objavili vest da je Ukrajina napala Rusiju, mediji koji na naslovnicama izveštavaju da će Putin poslati vojsku da spoji Srbiju i bosanskohercegovački entitet Republiku Srpsku. Ne zaostaju za novokomponovanim tabloidima ni tradicionalne “Večernje novosti”, čiji je prvi čovek poznati ratotvorni urednik iz devedesetih Milorad Vučelić, sada visokopozicioniran u strukturi srbijanske vlasti. Navedimo kao primer tragikomični tekst pod imenom “Slepi miševi spremani za udar na Ruse”. Nije daleko odmakao ni tzv. ozbiljni list, takođe čvrsto pod kontrolom vlasti, “Politika” sa tekstovima tipa “Ko sakuplja DNK etničkih Rusa”.

Prorusko jednako antizapadno

Ista ta glasila, bliska srbijanskoj vlasti, sistematski skrivaju realno stanje stvari kada se govori o međunarodnom položaju zemlje. Njihova publika ne može recimo da sazna da je Evropska unija (EU) ubedljivo najveći donator i investitor (dve trećine svih stranih investicija) u Srbiji, da 62 posto svoje trgovine realizuje sa zemljama EU, da iz Brisela prima godišnje oko 300 miliona evra bespovratne pomoći… Vladimir Međak, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji, ukazuje na to da naprednjačka vlast planski izbegava da građanima saopšti koje su sve prednosti evropskih integracija, i da od njih sistematski skriva kada određena nova industrijska postrojenja i druge investicije pristižu iz EU. Sa druge strane, svaka “pomoć” Rusije, pogotovo kada se radi o vojnoj tehnici, medijski se preuveličava. Medijski se na sva zvona prati i rusko propagandno-simboličko delovanje, poput finansiranja izgradnje, koja se izgleda nikada neće završiti, predizmenzioniranog Hrama svetog Save u centru Beograd ili postavljanje spomenika ruskom caru Nikolaju II nadomak Predsedništva Republike Srbije.

Na pitanje kako smo došli do toga da većina građana Srbije praktično podržava rusku agresiju na Ukrajinu i oštro se protivi zahtevu da zemlja uskladi svoju politiku sa evropskom, odnosno uvede sankcije Putinovom režimu – stručnjaci, među kojima i Međak, upozoravaju da je to rezultat dugogodišnjeg medijskog delovanja vladajuće garniture. Kako objasniti to što režim u Srbiji, koja se formalno zalaže za evropske integracije, istovremeno u svojim medijima vodi antievropsku i prorusku propagandu? Kažu da naprednjački režim, od dolaska na vlast 2012. godine, nikada nije bio iskreno proevropski: on je samo koristio pogodnosti procesa evropskih integracija.

Za antizapadno-prorusku propagandu nije presudno to što Rusija podržava Srbiju po pitanju položaja Kosova, već mnogo više činjenica da je Vučićeva vlast visokokorumpirana i kriminalizovana i nikada nije ni imala želju da objavi rat korupciji i organizovanom kriminalu, što je jedan od ključnih uslova ulaska u EU. Osim toga, ovakvo javno mnjenje idealno pozicionira Vučića da se po potrebi sakrije iza “volje naroda”, posebno kada mora da pojasni zašto ne uvažava zahteve koji stižu iz EU, uključujući i aktuelno pitanje sankcija Rusiji. Ne treba zaboraviti ni to da promocija nedemokratskog, autoritarnog načina vladavine putinovskog tipa, odgovara uspostavi autokratskog sistema u Srbiji, u kojoj je jedan čovek, “snažni vođa”, dominantan i pita se za sve.

Odgovornost stručnjaci vide i u samoj EU, koja se nije dovoljno bavila regionom u protekloj deceniji, i koja je zakasnelo reagovala na prorusku i antievropsku propagandu u Srbiji. Tek 2020. godine je ta činjenica konstatovana u evropskim dokumentima. “Osam godina je trebalo da prođe, pa da bude zabeležena notorna činjenica. Ali, tada je već bilo kasno. Mi smo jedina država koja je dobila dodatni kriterijum za članstvo – a to je da će da se vodi računa o tome šta vlast priča o evropskim integracijama”, rekao je Vladimir Međak u intervjuu za nedeljnik “Vreme”.

Šta je starije: Uticaj Rusije ili “domaća radinost”

Sve u svemu, odista je teško odgovoriti na pitanje koliko je, dominantna, proruska propaganda u Srbiji posledica direktnih ili indirektnih napora Putinovog režima, a koliko proizvod “domaće radinosti”. Neki će, čak, cinično reći da je zapravo aktuelna poplava ruskih dezinformacija i spinovanja veoma slična ratnoj propagandi Miloševićevog režima s kraja osamdesetih i početka devedesetih prošloga veka, koja u Srbiji nikada suštinski nije dovedena u pitanje, a od dolaska SNS-a na vlast skoro u potpunosti je revitalizovana. Srbijanske i ruske “slike sveta” se u potpunosti poklapaju, one počivaju na autoviktimizaciji, na uverenju da ovi narodi zaslužuju mnogo više nego što imaju i da je za to kriv “kolonijalni zapad”, koji uzgred ima nešto i protiv pravoslavlja. Kao što beogradski mediji, od devedesetih pa bogami i do danas, tvrde da mnogi narodi u okruženju iz nekog razloga ne zaslužuju državu, isto to kazuje i Kremlj za zemlje bivšeg SSSR. Naravno, tu je već i spomenuti “kult vođe” koji se promoviše nasuprot vrednostima liberalne demokratije. A neprijatelji se prikazuju kao dehumanizovana bića.

U studiji “Ruski uticaj na Balkanu. Studija slučaja: Kako moskovska propaganda utiče na Srbiju”, koja je objavljena prošle godine, takođe se ističe da je teško odrediti u kojoj meri tačno Rusija utiče na medijsku scenu u Srbiji, a u kojoj meri je putinovska agitacija ovde tek dobrodošla da bi obogatila jedan već postojeći, praktično identični narativ. Ipak, tvrdi se da, ne treba zanemarivati direktni uticaj ruske državne propagande. To pokazuje analiza izveštavanja i uticaja beogradskog ogranka agencije “Sputnjik” (Sputnik), koji u Srbiji deluje od 2015. godine i kojeg predvodi, po sopstvenom priznanju veliki poklonik Vladimira Putina, novinarka Ljubinka Milinčić. Veliki procenat “Sputnjikovog” sadržaja, najblaže rečeno upitnog sa profesionalnog stanovišta, mediji u Srbiji veoma rado i veoma često prenose, u celosti, i bez ograde. Naslovi koji su karakteristični glase: „Kad počinje građanski rat u Americi”, „Čomski: Amerika je vodeći terorista”, „Domino-efekat: Belgija se plaši prelivanja nemira iz Holandije”, „Legendarni investitor: Berzama preti jedan od najvećih lomova u istoriji”… Inače, na proslavi petogodišnjice ovog medija bili su i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i praktično ceo državni vrh.

Uzgred rečeno, uređivačka politika “Sputnjika”, i ovog beogradskog, sasvim je u skladu sa onim što evropski zvaničnici smatraju suštinskim ciljem (pro)ruske političko-medijske retorije: ne toliko širenje uticaja Moskve nego podrivanje zapadne liberalne demokratije kao neprijateljskog državnog i društvenog modela. Podsetimo se da je prošle godine vašingtonski Centar za analizu evropske politike (CEPA) u svojoj studiji konstatovao da su Rusija i Kina u ovu svrhu koristile i pandemiju koronavirusa. Vlade ovih zemalja su, prema tom istraživanju, “proturale dezinformacije i propagandu o poreklu COVID-19, nedokazanim lekovima za bolest i efikasnosti vakcina s ciljem da pridobiju publiku u inozemstvu i poseju nepoverenje prema zapadnim vladama”. Kina i Rusija su u ovome blisko sarađivale, tvrde u ovoj organizaciji.

I dok je u evropskim zemljama, zbog malignog uticaja, zabranjeno emitovanje moskovskih državnih medija, “Sputnjika” i Russia Today, i dok u Srbiji prvo glasilo radi punom parom i ostvaruje ogroman uticaj kroz redistribuciju sadržaja, najavljuje se i skorašnje pokretanje beogradskog ogranka televizije Russia Today. Neki medijski stručnjaci su konstatovali da je, zbog sveprisutnosti proruske propagande, otvaranje ruske države televizije – tek politički simbolički čin. Ipak, njen budući uticaj takođe ne treba unapred zanemarivati na podatnom medijskom tržištu Srbije.

Dok su zapadne donacije u medijsku sferu regiona transparentne i imaju jasno iskazane ciljeve, dotle se samo može naslućivati da li i koliko država Rusija na vaninstitucionalni način potpomaže medije u Srbiji. Postoje neproverene priče da neki od vlasnika tih medija u Ambasadi Rusije u Beogradu dobijaju sredstva u gotovini. Kažu i da za to postoje i video-zapisi, kao neka vrsta ucene. Nećemo ulaziti u relevantnost ovih informacija, ali je činjenica da Rusija u Srbiji može svoj medijski, društveni i politički uticaj da ostvari i preko Gazprom Neft, koji je vlasnik Naftne industrije Srbije, a koju je svojevremeno politički vrh prodao Rusiji po bagatelnoj ceni. Čime je njen uticaj u Srbiji zacementirao.

Rezultati propagande su, međutim, neupitni

Kako god je definisali, posledice proruske propagande u Srbiji više su nego vidljive. Na ulicama gradova skoro na svakom ćošku možete videti latinično slovo “Z”, koje je simbol ruske agresije. Putin je počasni građanin kojekakvih gradova i opština. Prema junskom istraživanju “Demostata”, čak 80 odsto građana Srbije se protivi uvođenju sankcija Rusiji, a podrška evropskim integracijama nikada nije bila manja, bar od pada Miloševićevog režima naovamo. Čak 51 odsto ispitanika glasalo bi protiv ulaska Srbije u EU, a i od ovih 34 odsto koji su za EU, polovina tvrdi da bi promenilo mišljenje ukoliko bi se od Srbije “očekivali ustupci”. Dakle, oni bi u EU, ali pod njihovim uslovima.

Ovih dana je istraživanje prezentovala i organizacija “Novi treći put”. Rezultati su slični, i veoma zabrinjavajući. 41 odsto ispitanika veruje da je glavni krivac za rat u Ukrajini NATO savez, 15 odsto smatra da je do rata došlo da bi Rusija mogla da ‘denacifikuje i demilitarizuje’ Ukrajinu, a 12 odsto smatra da Rusija vojnom operacijom sprečava genocid u Donbasu. Slično tome, 72 odsto ispitanika je protiv uvođenja bilo kakvih sankcija Rusiji.

U razgovoru za Mediacentar Sarajevo, analitičar “Novog trećeg puta” Dragoslav Rašeta pojašnjava da se istraživanje sastojalo iz tri faze, a da je fazu činio monitoring medija, gotovo 18.000 članaka 11 najuticajnijih portala u Srbiji. Zaključak do kojeg su došli glasi: mediji u Srbiji mahom gravitiraju Rusiji i podržavaju je u njenom ratu protiv Ukrajine. Rašeta smatra da ruski uticaj, koji se gradi uz pomoć medija, počiva na dva glavna elementa.

“Prvi je, očigledno, proruski sentiment koji je prisutan u domaćim medijima. U člancima koji pozitivno predstavljaju Rusiju, srpski mediji hvale rusku vojsku i ruske vojne sisteme, i predviđaju im dalje vojne uspehe, prezentuju Rusiju kao ekonomsku silu koja je otporna na sankcije EU i Zapada i od koje Zapad u potpunosti zavisi na energetskom planu, opravdavaju razloge zbog kojih se Rusija opredelila za napad na Ukrajinu i slično”, kaže Rašeta.

Dodaje da je zapravo antizapadni sentiment u medijima prisutniji i konzistentniji od proruskog, što je drugi element. “U vestima koje izveštavaju o zapadnim državama, naročito članicama EU i samoj Uniji, dominiraju narativi da je EU na ivici ekonomske propasti i da je u taj položaj dovedena svojom nerazumnom politikom prema Rusiji, koja je posledica pritiska Sjedinjenih Država na Evropu. Mediji u Srbiji često podsećaju građane na ‘licemerje’ EU i pritiske koje ona vrši kako bi se Srbije protiv svoje volja usaglasila sa EU stavom protiv Rusije”, navodi on.

Po njemu, kombinacijom ova dva elementa, podsvesno ili namerno, mediji u Srbiji oblikuju javno mnjenje tako da ono ne gaji samo proruske već i izrazito antizapadne stavove. On kaže: “Iako se ovi mediji neretko služe spinovanjem, širenjem dezinformacija i upotrebom lažnih vesti, ne bismo mogli da zaključimo da je to isključivo specifičnost proruskih medija, kao ni to da se oni mogu podeliti prema objektivnosti njihovog izveštavanja u sferi unutrašnje politike Srbije, s obzirom da, ako izuzmemo par tradicionalno tvrdo proruskih medija, većina njih nije konzistentna na tom polju: pet dana će hvaliti Vladimira Putina, dok će ga sledeća dva dana kuditi”.

Rašeta takođe ukazuje na to da se proruski sentiment u Srbiji gradi već decenijama. Što se tiče ciljeva državne ruske propagande u regionu, on ukazuje da se Rusija još od početka rata nalazi u opasnosti od potpune diplomatske izolacije, i da se njen uticaj i “meka moć”, koju je pažljivo gradila prethodnih godina, “nalaze u slobodnom padu širom Evrope i zapadnog sveta”. “Stoga ne treba da nas čudi što Rusiji pogoduje da ima jak i stabilan medijski uticaj u Srbiji. Održavanjem tog uticaja se sprečavaju dalje evro-integracije u regionu i zadržava mogućnost za izazivanje nemira, nestabilnosti i nereda na zapadnom Balkanu”, smatra on.

Velebit: Rusija pokazuje Americi da i dalje može da izazove nestabilnost i u našem regionu

Politikolog i spoljnopolitički analitičar koji se bavi odnosima Rusije i Srbije Vuk Velebit, u razgovoru za Mediacentar Sarajevo, kaže da je proruski narativ u srpskim medijima posledica uređivačke politike tih medija koji su naklonjeni vladajućem režimu, odnosno uticaja vladajućeg režima na njih.

“Kada govorimo o tabloidima i televizijama sa nacionalnom frekvencijom, nisam siguran da postoji opcija da Kremlj izvrši uticaj koji bi bio veći od mogućnosti vlasti da ga spreči. Kreirajući proruski narativ tokom poslednjih deset godina, Vučićeva vlast je pokušavala da se dodvori narodu, koji blagonaklono gleda na Rusiju i Putina, ali i da se dodvori režimu u Moskvi, pokazujući kolika je velika srpska ljubav prema Rusiji. Predstavljanje Rusije i srpsko-ruskih odnosa, makar do početka rata u Ukrajini, nikako nije odgovarao stvarnom stanju tih odnosa, koji već godinama zapravo nisu dobri. Da su mediji koji su do juče bili isključivo proruski pod kontrolom vladajućeg režima, najbolje govori činjenica da se njihova uređivačka politika menjala od početka rata u Ukrajini, pa su i oni povremeno počeli da okreću leđa Putinu i Rusiji. Današnja istraživanja javnog mnjenja, gde postoji veliki procenat onih koji podržavaju rusku stranu u ovom sukobu, posledica je uređivačkih politika gde su godinama glorifikovani Rusija i Putin, bez kritičkog sagledavanja odnosa Srbije i Rusije”, Kaže Velebit.

Velebit takođe smatra da Rusija nema potrebu da vrši snažan uticaj na medijsku scenu Srbije, pošto je ona već “naklonjena Rusiji”.

“Rusija pre može da ima potrebu danas da osnaži svoj uticaj ukoliko vidi da se Srbija distancira od nje. Ali, glavno pitanje je šta je uopšte strategija i cilj Moskve u Srbiji i u regionu Zapadnog Balkana. Mislim da Rusija nema dugoročnu strategiju, jer da ju je imala, ne bi izgubila uticaj u ovom regionu kao što jeste. Ako pogledate, gotovo sve zemlje su postale članice NATO. Rusija će i dalje pokušavati da predstavi da ovde ima daleko veći uticaj nego što zapravo ima, i da pokuša da se predstavlja kao alternativa Zapadu, povremeno delujući kao remetilački faktor, kako bi pokazala Americi da i dalje može da izazove neku vrstu nestabilnosti i u ovom regionu”, zaključuje on.