Self made golem

Čim je Ljilja Smajlovićka demisionirala iz „najstarijeg dnevnog lista na Balkanu“, čim se ispunilo moje proročanstvo da ćemo zbog te smene gorko zažaliti, iako tu praktično nije bilo ničeg za žaljenje samo što smo Ljilju počeli praviti od blata, iz javnosti je volšebno nestalo Smajlovićkino najdivnije i najpismenije stvorenje – Abu Zoran Ćirjaković – pa sam zaključio da je rečeni prodavac muda umesto bubrega na Popovićperišićkinim univerzitetima potegao na studijsko putovanje u podsaharsku Afriku.

Pokazalo se, međutim, da sam bio u krivu , da je Abu Ćirjak i dalje u podsaharskoj Evropi, to jest u Srbiji, da je – budući da niko drugi nije hteo da se lati tog kabalističkog posla – sam sebe napravio od sopstvenog blata, kao neku vrstu self made golema i da je, štaviše, pokrenuo golemi blog, autoironično nazvan „Nepismeni đavolji advokat“, o čemu sam se obavestio tek u jučerašnjem Danasu i momentalno pohitao na internet da pogledam o čemu se tu radi. Interesantna koincidencija: čim se blog „otvorio“, nestalo je struje. Privremeno, srećom.

I – šta kažem? Kako mi se „čini“ blog? Šta da vam kažem, kao Politika u malom, kao naš „najstariji dnevni list“ sveden na svoju nekadašnju esenciju, to jest isključivo na tekstove Abu Ćirjakovića uglavnom posvećene bljuvanju kilave bengalske vatre na Radomira Konstantinovića, Slavišu Lekića, Biljanu Srbljanović, moju malenkost i – naročito – Zorana Panovića, pretpostavljam zato što je obaveštajna služba Ćirjakove bujne (a opet nekako siromašne) mašte, vlasnika (pogrešno) obavestila da će Panović „posle izbora“ (valjda onih prošlih, prezidencijalnih) biti postavljen za Politikinog neoglodura.

Ta mogućnost – dobra koliko i fantastična – Ćirjaka je bacila u najcrnji amok zbog pretpostavke da bi Panović, ako bi se dokopao Politike, momentalno angažovao moju malenkost da nabijanje čestitih Srbalja na Crven Ban (Ćirjak je upotrebio Banovo pravo ime).

Ćirjaković, inače, za mene i dalje ostaje jedno od sedam srpskih čuda, večita misterija kako se (i zašto) dogodi da osoba nesporne pismenosti, uzorne načitanosti i solidnog pojmovnog aparata dovede sebe u stanje – hajde da lansiram još jedan „auto“ – autohipnoze u kojoj prestaje da pravi razliku između stilskih figura i figura veneris, a u sahrani Predraga Lucića vidi prste antisrpske i antićirakovićevske zavere. U rasvetljavanju te misterije ne pomažu ni Frojd, Jung, ni Kastorijadis, tu pomaže samo Uncle Keith, jedan je Uncle Keith. Shit happens, pa to ti je.