Senzacionalističko izveštavanje medija o samoubistvu mora da prestane

Smrt voditeljke i modela Marije Ćurčić, koja je preminula za vikend u Beogradu, sa sobom je povukla novi talas senzacionalističkih naslova, tekstova punih nagađanja i detalja iz stana preminule. Novinarska etika je otišla na produženi vikend, a obzir prema Marijinoj porodici nije se pojavio ni u naznakama.

Marija je bila polu-javna ličnost, za nju je znao određen krug ljudi, ona nije bila nacionalna zvezda, ali je bila dovoljno lepa, mlada i uspešna da bi se na vest o detaljima smrti kliktalo sumanuto. I nije taj poriv isključivo vezan za Srbiju i našu potrebu da „virimo preko plota“, tabloidi svuda masno zarađuju na ovakvim vestima. Međutim, izveštavanje o samoubistvima je tanak led po kom se novinari i urednici kreću često nesvesni posledica koje mogu da ostave za sobom.

Verterov efekat, oponašanje samoubistva u lokalnoj zajednici ili slučaja samoubistva o kojem izveštavaju mediji, a kojem su posebno skloni adolescenti identifikovan je još davne 1974. Američka asocijacija za suicidologiju upozorava da više od 50 naučnih studija potvrđuje da određeni način izveštavanja o samoubistvu može da poveća šanse da ranjive osobe imitiraju takvo ponašanje.

Socijalna psihološkinja Vesna Tomić za VICE istilče da senzacionalističko izveštavanje o samoubistvima (i ubistvima) „najefikasniji način da se izvede neki od tih vrsta problemskih ponašanja“.

– Način na koji mediji obrađuju ovu temu je ispod nule. Ne postoji etika, ni znanje, samo šuplje priče da bi se povećao tiraž. To pisanje o detaljima iz istrage, iz stana onih koji su počinili samoubistvo, tu nema tri odsto pravih i tačnih informacija. To je nedopustivo. To je bezobrazluk. Iza žrtve ostaju članovi porodice. Jedan član porodice, dva ili dvadeset i dva, sasvim je svejedno. To narušavanje mira u teškoj situaciji je etički nedopustivo – ističe Tomić.

Međutim, mediji ostaju gluvi na upozorenja stručnjaka, osnovna pravila struke i osnove etike. Novinarka Tamara Skrozza za VICE kaže da „taj problem može da se reši samo dugoročnim merama – medijskim obrazovanjem dece, od vrtićkog ili osnovnoškolskog uzrasta, pa nadalje“.

– Naša publika je medijski polupismena, a zbog istorijskih okolnosti naviknuta na medijske „krv, znoj i suze“, na što konkretnije, grafičke prikaze tragedija i nesreća: ona naprosto očekuje ovakve priče kada se desi nešto poput ovog slučaja. Ljudi moraju da shvate da je to mnogo gore od onog tipičnog „guranja nosa“ u nečije dvorište i komšijskog splektarenja, da je ovde u pitanju najgrublje kršenje ljudskih prava. Što je, opet, termin s kojim naša medijska publika nije baš u potpunosti upoznata – objašnjava Skrozza.

Na pitanje na koji način može da se utiče na medije, ističe da jedine mere koje bismo odmah mogli da sprovedemo su „praktično nesprovodive“

– One pre svega podrazumevaju osvešćivanje urednika i novinara, povećanje njihove svesti o posledicama onoga što čine, podizanje stepena njihove empatije, ali od toga (to je očigledno) nema nikakve vajde. Njih jednostavno baš briga. Za elektronske medije postoji Regulatorno telo za elektronske medije, koje bi trebalo da reguliše i način izveštavanja o tragedijama (u sklopu pravila o ponašanju emitera), da izriče opomene i upozorenja. Štampani mediji ovakvim izveštavanjem krše više domaćih zakona, pa i Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima. Šteta samo što je ovo država u kojoj su umrle institucije, pa te zakone, pravila i uputstva nema ko da sprovodi u delo, niti da vodi računa o njihovom sprovođenju – kaže Skrozza.

Ne izveštava se o svakoj tragičnoj smrti na isti način, i Skrozza primećuje da veliku i važnu ulogu, nažalost, igra fizička lepota žrtve i/ili njen socijalni status.

– Pre nekoliko meseci, kada se u Dunavu utopila jedna „izuzetno lepa“ osmogodišnja devojčica, mediji su o tom slučaju izveštavali neuporedivo detaljnije nego o tragičnoj smrti mnoge druge dece. Pogledajte, uostalom i nekoliko medijski najzastupljenijih smrti u poslednjih nekoliko godina: uvek je reč o „izuzetno lepim“ devojkama i ženama. Tako i ovde – u pitanju je bila atraktivna devojka, koja je (po malograđanskim aršinima) „bila iz dobre kuće“. To je u startu učinilo sjajnom „lovinom“ za krvožedne štampane stvari kojima se tako pružilo mnoštvo mogućnosti za višednevne feljtone koje će medijski nepismena publika, zadojena rijaliti programima i rijaliti životom, naprosto progutati. Da je reč o „običnoj“ devojci, „obične“ lepote, iz „obične“ porodice – o tome ne bi baš mnogo moglo da se objavi: bar ne u domenu onoga o čemu naši mediji jedino izveštavaju – zaključuje Skrozza.

Ipak, postoje i pravi načini na koji može da se piše o samoubistvu. Oprezno izveštavanje, kažu stručnjaci, može da promeni stavove javnosti i da ranjive grupe podstakne da potraže pomoć. Ono prodrazumeva da se o samoubistvu piše dostojanstveno, bez detalja iz istrage, bez glorifikacije počinjenog dela i senzacionalizma. Ono podrazumeva da uz svaki tekst o samoubistvu stoje konkretne brojke, relevantna statistika i linkovi ka organizacijama koje mogu da pomognu ranjivima. Ali ne podrazumeva skupljanje klikova na račun nečije tragedije.