SHARE monitoring: Onlajn nasilje je oflajn nasilje

 

Pretnje kao odgovor na proteste

Baš kao što su se protesti polako povećavali i širili na druge gradove, tako su se i napadi na javne ličnosti i sve one koji su proteste podržavali na mrežama intenzivirali. Članovi Srpske napredne strane učestvovali su u organizovanim kampanjama diskreditacije, vređanja i širenja dezinformacija protiv svakoga ko je iskoristio svoju platformu i svoj glas da pruži podršku demonstracijama. Na Tviteru su u junu počeli da se pojavljuju videi u kojima se objavljuje koliko novca ove javne ličnosti dobijaju od državnog operatera Telekom Srbija za snimanje serija i filmova u njihovoj produkciji. Ne zna se odakle su ove informacije potekle, ali su napadi na mrežama usledili nakon što su narodni poslanici vladajuće koalicije u Skupštini čitali slične spiskove.

Glumac Milan Marić, koji je i ranije svoju platformu koristio za edukovanje javnosti o ratovima devedesetih i demistifikovanje nacionalističkih predrasuda i bio vokalni kritičar vlasti, našao se na meti Narodne poslanice Sandre Božić nakon što je govorio na protestu “Srbija protiv nasilja”. Božić je glumca kroz uvrede nazvala izdajnikom i na taj način ga tagretirala javno, usput potpirujući nacionalističku i etničku mržnju. Nažalost ovo nije neuobičajna pojava u srpskom tviterversu, kao ni za samu poslanicu Božić, koja je već postala poznata po svojim oštrim napadima na političke neistomišljenike i na taj način se smestila u sam vrh internet brigade SNS-a za napadanje.

Privatnost i izveštavanje o tragedijama

Tragedija izazvana masovnim ubistvima u okolini Mladenovca podstakla je izveštavanje koje predstavlja pokaznu vežbu kršenja Kodeksa novinara Srbije, čije odredbe su detaljnije obrađene u Smernicama za primenu Kodeksa u onlajn okruženju. Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) reagovalo je povodom izveštavanja “Republike”, internet izdanja tabloida “Srpski telegraf”, o sahrani ubijenih građana i građanki kojim su privatnost i dostojanstvo njihovih porodica pogaženi. Pretragom sajta “Republike” može se videti da se izveštavanje o detaljima masovnih ubistava i naknadnim razvojem događaja sa početka maja nastavilo i tokom juna. U okolnostima u kojima internet ne prašta i zaboravlja već sav sadržaj, uključujući sećanja na najteže trenutke u životu, indeksira, arhivira i čini lako dostupnim i teškim ali ne i nemogućim za uklanjanje, trauma postaje još teža.

U Srbiji je ležeran odnos prema podacima o ličnosti i pravu na privatnost građana demonstriran mnogo puta. U momentima dok je inicijalni šok zbog višestrukog ubistva u OŠ “Vladislav Ribnikar” još trajao, načelnik beogradske policije je na konferenciji za medije pokazao spisak sa imenima dece koja su bila planirane mete. Međutim, prema rečima predsednika Saveta roditelja, spisak se širio društvenim mrežama i pre nego što je otkriven javnosti na policijskoj konferenciji. Naložena je interna kontrola u MUP da bi se utvrdila odgovornost za objavu spiska, ali je veliko pitanje da li će iko zapravo odgovarati.

Deca i mladi u susretu sa nasiljem na internetu

Internet nasilje i širenje dezinformacija mogu biti veoma opasni po mentalno zdravlje kako mladih tako i odraslih. U nekim slučajevima ovakvi sadržaji mogu dovesti do povećanja radikalizacije i rizika prelivanja nasilja u analogni svet. I dalje nije urađeno dovoljno studija na našim prostorima koje bi mogle definitivno da utvrde vezu između porasta dezinformacija i lažnih vesti nakon velikih tragedija, ali je jasno da spona postoji. Nekoliko dana nakon tragičnih događaja sa početka maja, društvene mreže su bile pune informacija i sadržaja koji su se na neki način bavili pitanjima vezanim za osnovnu školu, počinioca ovog masakra ali i ostale dece u toj školi. Pored broja videa za koje je tvrđeno da su snimljeni u toku same pucnjave, pojavili su se i snimci na kojima se navodno može videti kako su deca maltretirala dečaka koji je nakon toga počinio ovaj napad. Svi ovi snimci su opovrgnuti jako brzo ali su ostali da postoje u digitalnom prostoru i pitanje je koliko ih je ljudi videlo i možda i poverovalo.

Nakon masakra, Vlada Srbije odlučila je da formira Savet za za sprečavanje vršnjačkog nasilja kao i Radnu grupu za za bezbednost dece na internetu od koje se očekuje da između ostalog predloži Vladi i razmotranje filtriranja sadržaja odnosno stranica na internetu na kojima deca mogu da imaju pristup informacijama koje promovišu i odnose se na nasilne aktivnosti kao što su ubistva, droga i vatreno oružje. U najavama formiranja radne grupe dosta se pominje blokiranje “Dark Neta” što predstavlja čestu zabunu kako kod građana tako i kod političara i viših zvaničnika u Vladi. Dark web predstavlja neindeksirane stranice interneta nad kojima postoji nikakva (ili mala) nadležnost. Sadržaji koji cirkulišu na dark web sajtovima, forumima i tržištima sastoje se od nelegalnih proizvoda i supstanci i usluga i zbog toga zahtevaju posebne aplikacije kao što je Tor Browser kako bi im se uopšte moglo pristupiti. Upravo zbog ograničenih informacija i mistifikacije ovih delova interneta, mnogo je važnije da se radi na edukaciji i prevenciji zloupotrebe interneta nego njegovog filtriranja.

Filtrirane interneta može dovesti do kontraefekta i izazvati intrigu kod ljudi koji žele da vide šta je to skriveno ispod površine “alata” koji svakodnevno koristimo svi. Kada se države upuste u filtriranje interneta, jako je teško da se posle povuče granica između sadržaja koji “zaslužuju” da budu filtrirani i onih koji na primer prosto smetaju državi. U svetu postoji dosta primera arbitrarnog korišćenja pravila filtriranja interneta od strane državnih aparata, kao na primer u Turskoj gde je do kraja 2021. godine blokirano skoro pola miliona sajtova. Prema Freedom on the Net izveštaju, gotovo 60% od 70 zemalja koje učestvuju u analizi na neki način su u prethodnoj godini blokirali internet sadržaje. U Velikoj Britaniji se takođe godinama vode rasprave o novom zakonu koji bi regulisao “bezbednost” na internetu kroz filtriranje sadržaja i pojačanih roditeljskih kontrola.

Kao najčešći razlog za donošenje ovakvih zakona navode se državna bezbednost i zaštita dece, dva razloga koja uživaju dovoljno podrške javnog mnjena da će se teško dogoditi da ih neko osporava ili javno kritikuje. Ali je važno zapamtiti da ne postoji način na koji možemo zadržati internet otvorenim i decentralizovanim i takođe dopustiti državama da kontrolišu i filtriraju sadržaje koji se na istom nalaze. Umesto restrikcija, korisnije bi bilo da se narativ promeni i da se zagovara digitalna pismenost kod dece (i odraslih), da se radi na smanjenju negativnih praksi kao što je širenje (vršnjačkog) nasilja, govora mržnje, zloostavljanja i informacionih poremećaja na mrežama i da se unapredi medijsko izveštavanje o tragičnim događajima, bez oslanjanja na senzacionalizam i sa više objektivnosti i pozdanih informacija.

---

Kada tražimo odgovor na pitanje zbog čega smo svedoci visokog stepena onlajn nasilja, često zaboravljamo da je digitalni svet takođe svet u kome obitavaju ljudi. Isti oni ljudi koji i u (uslovno rečeno) oflajn životu često mogu biti neobazrivi, neogovorni i neempatični, nekada čak i veoma agresivni i nasilni. Svakako da je revolucija koju je internet uneo u način na koji komuniciramo, učimo i opažamo svet donela bezbroj prednosti i ogroman potencijal za pozitivno i prosocijalno ponašanje. Međutim, digitalno doba takođe je donelo i nove oblike nasilja, gde pojedinci koriste specifičnosti interneta kako bi se bez posledica ponašali nasilno i agresivno.

Iz psihološkog ugla, onlajn agresiju podstiču različiti faktori kao što su anonimnost, smanjeni strah od kršenja društvenih normi i percepcija onlajn prostora kao nezavisnog od posledica u “stvarnom” svetu – iako onlajn svet nije ništa manje stvaran od onog oflajn. Pa ipak, osobe osećaju manjak lične odgovornosti prema drugima prilikom interakcije putem interneta, kao i visok stepen dezinhibicije. Upravo je veliki broj pretnji i uvreda upućenih putem interneta u periodu između aprila i jula ogledalo visokog stepena dezinhibicije ljudi u digitalnom prostoru. Retke posledice koje agresori u ovim slučajevima imaju zbog svog ponašanja kao efekat domina dovode do povećanja praga tolerancije za (onlajn) agresiju, a spuštaju nivo inhibicije i odgovornosti koji učesnici u javnom digitalnom prostoru osećaju za druge.

Pa ipak, ponašanje na internetu ne mora da bude direktno nasilno da bi bilo štetno kako za pojedince, tako i za čitavu zajednicu. Ogroman prostor u digitalnom svetu zauzimaju i mediji, koji imaju moć da nasilju i štetnom ponašanju – dešavalo se ono u digitalnom ili oflajn svetu – daju širi prostor i približe većem broju ljudi nego što bi to bio slučaj u suprotnom. Medijska izveštavanja doprinose načinu na koji se oblikuje ponašanje društva u celini, ono utiče na naša individualna osećanja i razmišljanja, i doprinosi da se, u slučajevima nasilja ili maltretiranja, žrtvi dozvoli oporavak, a počinilac osudi i javno i institucionalno. Naravno, ukoliko se o tim slučajevima izveštava odgovorno.

Koliko je medijsko izveštavanje ključno u psihološkom smislu, najskorije smo videli na primeru tragičnih događaja koji su se desili tokom maja meseca. Psihološka šteta koju je moguće naneti neodgovornim medijskim izveštavanjem odlično je predstavljena kroz Psihološke smernice za medijsko izveštavanje nakon kriznih događaja, kada je postalo jasno koliki uticaj prenošenje (dez)informacija putem interneta ima na sve nas, naročito na decu i mlade.

Zbog čega baš na njih? Upravo su deca i mladi ti koji su u situacijama neodgovornog i nasilnog ponašanja najranjiviji, bilo da su oni sami žrtve, svedoci ili pak ti koji se upuštaju u rizično onlajn ponašanje (i za sebe i za druge). Ne samo da su ovakva zapažanja intuitivno jasna i smislena (deca i mladi su i u svakodnevnom svetu jedna od najvulnerabilnijih grupa), već i mnogobrojna istraživanja ukazuju da je izloženost nasilju na internetu povezana sa povećanim stresom, anksioznošću i smanjenim psihološkim blagostanjem kod dece i adolescenata. Rizična iskustva na internetu (eng. online risk experiences), kao što su maltretiranje (eng. cyberbullying) i izloženost nasilnom sadržaju sveukupno dovode do smanjene dobrobiti dece i mladih u onlajn prosotru. Štaviše, ponovljeno izlaganje nasilnom sadržaju doprinosi desenzibilizaciji i povećanom prihvatanju nasilja ne samo u digitalnom, već i u oflajn svetu.

Ovo se delom dešava jer deca i mladi uče po modelu, posmatrajući način na koji se odrasle osobe ponašaju u digitalnom prostoru (takozvani cyber-bystanders fenomen). To znači da situacije u kojima odrasli napadaju druge, šire lažne informacije, fabrikuju sadržaj ili upućuju pretnje (sve što se događalo u protekla tri meseca) čine verovatnijim da će mladi ovakva ponašanja normalizovati i imitirati, odnosno ponašati se na sličan način – čega smo i bili svedoci tokom maja meseca kada su se i deca i mladi upustili u širenje lažnih ili fabrikovanih videosnimaka na internetu o tragičnim događajima u Beogradu i Mladenovcu.

Međutim, isključiti decu i mlade iz digitalnog sveta kako bismo ih zaštitili od negativnih posledica i rizika na internetu je gotovo nemoguće. Generacija koja je rođena 2006. godine – iste godine kada su Facebook i Tviter postali dostupni opštoj populaciji – naredne godine postaje punoletna. Oni ne poznaju svet bez interneta – odrastaju u njemu, putem njega se povezuju, tamo pokušavaju da objasne sopstvena razmišljanja i osećanja, i samostalno u njemu traže informacije. Često, izvor informacija do kog prvo dođu su upravo mediji.

I dok mediji usitinu i sami skreću pažnju na opasnosti na koje nailazimo na internetu, čest je slučaj da se to radi senzacionalistički i uz neodgovorno širenje neproverenih informacija (setimo se samo primera izveštavanja o takozvanoj online igri Plavi kit). S druge strane, podjednako opasni i sa izrazito dalekosežnim psihosocijalnim posledicama su naslovi koji glorifikuju zločin i nasilje, izveštavanje o maloletnim licima i njihovim životima bez cenzure, i prikazivanje visoko osetljivog sadržaja (kao što su seksualizovani sadržaji ili direktne fotografije sa mesta tragedija ili zločina).

Za borbu protiv onlajn agresije neophodan je višestruki pristup. Osim što se protiv nje treba boriti kroz zakonske regulative i sprovođenje jasne politike sankcionisanja nasilja, ono što igra ključnu ulogu u smanjenju štetnih posledica neodogovornog i nasilnog ponašanja na internetu jeste obrazovanje. Obrazovanje dece i mladih doprinosi sistematičnom razvoju njihovih veština digitalne pismenosti i sposobnosti da kritički promišljaju sadržaj na internetu. Štaviše, istraživanja ukazuju na to da onlajn rezilijentnost (odnosno, sposobnost da se proaktivno nosimo sa negativnim iskustvom na internetu) i digitalna pismenost predstavljaju zaštitne faktore za decu i mlade prilikom kontakta sa rizičnim sadržajem na internetu.

Pored unapređenja veština dece i mladih, neophodno je pažnju usmeriti i na stvaranje bezbednog onlajn prostora kroz modelovanje sopstvenog ponašanja, ali i sprovođenje jasnih smernica u širem društvenom i medijskom kontekstu, kao i redovan monitoring digitalnog prostora. Iskoreniti nasilje u svakom smislu iz digitalnog sveta nemoguće je isto koliko i iz ne-digitalnog; pa ipak, bolje regulacije, pozivanje na odgovornost i jasno stavljanje do znanja agresorima da će se neko suprotstaviti njihovom nasilnom ponašanju predstavljaju dobar početak ka njegovom umanjenju. Na kraju, nikada ne smemo ostati samo posmatrači nasilnih ispada i maltretiranja na internetu, slučajni prolaznici koji će proći pored dezinformacije, šokirati se, ali je neće ispraviti u komentaru ili prijavom administratorima mreže ili portala – jer online svet je, iz psihološke perspektive, stvaran koliko i oflajn svet, i iskustva koja tamo stičemo mogu imati podjednako stvarne psihološke posledice. Zato je važno da se podsetimo da mehanizmi za suprotstavljanje – a samim tim i građenje bezbednog onlajn prostora i davanje pozitivnog primera deci i mladima – iako često slabi, ipak postoje. Važno ih je i koristiti, jer upravo tako možemo da ih i ojačamo.

Sara Dojčinović je psihološkinja zaposlena u organizaciji Psychosocial Innovation Network – PIN. Bavi se naučno-istraživačkim radom u oblasti socijalne i zdravstvene psihologije, kao i javnim zagovaranjem za unapređenje mentalnog zdravlja i povećanje dostupnosti usluga zaštite mentalnog zdravlja u Srbiji.

Jugpress i DDOS – dugogodišnja priča

DDoS (Distributed Denial of Service) napadi na portale onlajn medija često se dešavaju u Srbiji i predstavljaju ozbiljan izazov. Ovi napadi imaju za cilj da onesposobe ili otežaju normalno funkcionisanje sajta, sprečavajući pristup korisnicima i stvarajući tehničke probleme za medijske platforme. Medijske organizacije često su mete napadača koji žele da izazovu prekid rada, naruše ugled ili ostvare druge ciljeve. Nekada nije moguće prepoznati uzorak ili cilj zbog koga se ovi napadi izvode, dok je u nekim situacijama moguće predvideti mogućnost napada, kada se na primer objavljuje neka važna vest na sajtu, kada se očekuje velika posećenost sajta ili kada se izveštava o važnim događajima.

Šta je u pitanju u slučaju JUGpress-a nije poznato, ali dva puta u toku poslednjeg perioda izveštavanja zabeleženi su pokušaji upada u njihov sistem. Sajt je nedavno pretrpeo dva ozbiljna napada, prvi u periodu od 15-17. maja i drugi 21. juna, ali zahvaljujući brzoj reakciji njihovog tima za tehničku podršku, posledice su uspešno otklonjene. Kako je zabeleženo u monitoring bazi, ova medijska kuća već je ranije bila na udaru sličnih napada, što navodi na sumnju da je ovaj incident još jedan pokušaj vršenja pritiska zbog njihove objektivne, profesionalne i nepristrasne uređivačke politike. U julu 2017. godine, medij se našao na meti hakerskog napada koji je bio usmeren na portal sa više od 40.000 različitih IP adresa. Prema samom sajtu, JUGpress je takođe i 2020. godine pretrpeo dvonevne periodične probleme sa sajtom, ali je pronalaženje razloga za smetnje bilo bezuspešno. U septembru 2017. godine, portal je suspendovan na jedan dan bez ikakve najave ili obrazloženja. Kada je redakcija medija stupila u kontakt sa operaterom rečeno im je da tehničkih problema nema sa sajtom i da se radi na otklanjanju smetnje. Ipak mediji je dobio informaciju da saobraćaj koji je usmeren na njihov sajt “smeta drugima” ili možda čak “objavljuje neprimerene sadržaje”.

Važno je napomenuti da napadi na vebsajtove onlajn medija mogu imati ozbiljne posledice. Oni mogu dovesti do gubitka posetilaca, gubitka prihoda od oglašavanja, narušavanja reputacije i poverenja korisnika. Osim toga, ovi napadi mogu izazvati tehničke probleme, zaustaviti pristup informacijama ili ometati proces objavljivanja vesti i sadržaja.

Mila Bajić je glavna istraživačica SHARE Fondacije sa fokusom na odnos novih medija, tehnologije i privatnosti.