Sigurne medijske kuće za ratne zločince

Taman se srpski glasujući narod pomirio sa činjenicom da je, kako ga izvestiše, sav genocidan, po celom biračkom sustavu, iz potaje, ‘nako, mučki baš, crnogorska braća potegoše hladno oružje, na sve genocidne Srbe sveta i zaključiše da njihov parlament “osuđuje pokušaje pripisivanja odgovornosti ili krivice srpskom, bošnjačkom, hrvatskom ili bilo kojem drugom narodu za genocid, zločine protiv čovečnosti ili druge zločine, jer odgovornost može biti isključivo individualna, a nijedan narod ne može biti označen kao genocidan ili zločinački“.

Koga oni fortaju, zna Vučić Aleksandar o čem je reč, pa se retorski zapita Kakve veze ima Srebrenica sa Crnom Gorom i presudi da je tu “jasno na koga ide osuda, na koga ide krivica”, te da je reč o nečemu “što Srbija ne može da prihvati“. Malo kasnije oteraće Crnogorce u njihovu lepu kuću, onako bratski.

Tek koji dan pre tog zločinačkog akta u vidu crnogorske rezolucije, videsmo i, žuta roto mašinerija saopštava, međunarodni otklon od Srba kao kužnih. Zapravo, istina je potpuno suprotna i ovde je već mesto na kojem treba da se zapitamo da li je reč o kolektivnoj dijagnozi (jeste!) i koliko je opasna (mnogo!). Uznapredovala je bolest da se na silu predstavi kako se svim Srbima sveta pripisuje kolektivna krivica, uprkos tome što nigde ne piše da su krivi svi – već je ovih dana presuđeno da je kriv Ratko Mladić.

Šta će mi poklon ako ne mogu da se durim

Zažmurio je međunarodni sud na činjenice, na to da je potpunu logistiku realizaciji genocida vojsci velikozločinačke tvorevine obezbedila Srbija, Od oružja i municije – do odeće, hrane, plata i penzija. Na stratištima nema nijedne čaure koja nije proizvedena u Srbiji, a autobusi za razvoženje civila bili su vlasništvo srbijanskih autoprevoznika; iz budžeta Srbije plaćani su oficiri – realizatori genocida Radislav Krstić, Ljubiša Beara, Zdravko Tolimir, Vujadin Popović (genocid, istrebljenje, ubistvo i progon Bošnjaka).

Fakat, oslobođena je srpska država, a Vučić je Aleksandar preuzeo retoriku svih dosadašnjih haških optuženika (ne sudi se meni, nego se sudi celom narodu – ne, dragi naš zlikovče, tebi se sudi!) koje je Srbija skrivala i tetošila, ne bi li se od opasnog uznemirenja sačuvalo iščašeno biračko telo. Čemu to samopovređivanje u trenucima duševnog rastrojstva, uprkos željenom poklonu, trebalo bi da bude pitanje na koje odgovor mogu da daju stručnjaci, nakon duže, studiozne opservacije.

A da je reč o prelaznom oboljenju, čitali smo i tek ćemo čitati i slušati. Možda se i ova delatnost može obavljati za novce, ali, šta ako veruju? I pisci i čitateljstvo, odnosno stanovništvo? Zlodela koja je počinio korisnik srbijanskog budžeta Ratko Mladić – njegova su. Ali, tog naricanja posle presude najvoljenijem srpskom ratnom zločincu, junaku sa bilborda i murala, kažnjenom tek za genocid i različite vidove zločina protiv čovečnosti, progon, istrebljivanje, ubistvo, kršenje zakona i običaja ratovanja, nehumano delo prisilnog premeštanja, terorisanje, kršenje zakona i običaja ratovanja, protivpravne napade na civile i uzimanje talaca…

Razlegao se roto lelek “do neba”, a ekspoziciju je nadahnuto ispisao Milomir Marić, žaleći u Srpskom telegrafu generala – zlikovca, ali i prekorevajući Srbe koji se branitelja svog odrekoše. Ipak, bejaše Marić, dan pred izricanje presude, i malo precizniji, konstatujući da je u Beogradu ”dosta onih koji bi da se sutrašnjom presudom generalu kolektivno presudi i srpskom narodu”.

Doživotni genocidni heroj

Ovo se, beše to znak, širi kao epidemija, osmišljena zasigurno na Andrićevom vencu. Tamo gde stoluje onaj što htede da prekrsti novobeogradsku ulicu Bulevar Zorana Đinđića u Bulevar Ratka Mladića.

Tu ne ostadoše tvrda srca čitatelji, čak ni oni po službenoj dužnosti: “Još samo da se lokalni srpski sudovi u regionu prisile da donesu zakone o zabrani negiranja srpskog genocida i zločina, pa da se zapečati srpska sudbina i svaki san o slobodi i srpskoj državi”, napisa Marić. Proročanski.

Potrudio se da detektuje kako su nas posvađali neki, konstatujući da je rat bio građanski, ali i “brutalan, krvav, bratoubilački”. A za kraj malo prepoznatljive dikcije predsednika Srbije: “Savetuju nas da budemo daleko ponizniji, skromniji i krotkiji da ne bi opet morali da nas kazne i gaze, jer smo odista nepopravljivi.”

Kao da je urednik Ćirilice naslutio latiničnu presudu koju je Informer ovako objavio na naslovnici, tik uz obaveštenje da izvesni Darko “juri ribe”, odnosno da tako “tera kontru bivšoj”, a bivša je neka Ana koja se verila: “Džaba vam sve haške presude – Mladić zauvek srpski heroj – Komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić osuđen na doživotnu robiju iako nema baš nikakvih dokaza da je on odgovoran za navodne ratne zločine”. Beše to naslovni blok Informera za 19. jun. Tako je pisao najtiražniji srbijanski dnevnik, podučavajući sudije i javno mnjenje amputiranog mozga.

A rasprostro i Aleksandra Vučića na dve strane – ne zamerimo im, a i nije glavna, nego tek bočna tema; nastup predsednika Srbije na Savetu bezbednosti (video linkom) sam je po sebi tabloidan. Ne manje nego patriotski naslov U Hagu suđeno samo Srbima i opaska priređivača ispod fotografije: “Hrabro zastupao interese svog naroda”.

Ne beše mira za generalove poštovaoce, robijaće zlikovac u Engleskoj, i šta je logičnije od naslova “Mladića šalju u Britaniju da ga ubiju”. iz podnaslova saznajemo podmuklu nameru Britanaca: “Britanski ambasador u UN najavio da će Ratko Mladić biti poslat u neki od zloglasnih zatvora u Engleskoj. I Radovan Karadžić je nedavno tamo prebačen (nema funte, o tome kasnije, prim. aut.), a generala Radislava Krstića muslimani su 2010. preklali u britanskom zatvoru (osuđen na 35 godina zbog pomaganja u genocidu, prim. aut. robija u Poljskoj).”

Sude za pare, ne ubijaju za otadžbinu

Gde je naricaljka, tu su i kletve: na naslovnoj strani Informer informiše čitateljstvo o novcima koje uzimaju haški tužioci i sudije. Znakoviti naslov Preselo im, dabogda uvodi nas u tekst o platama u Tribunalu. Podnaslov otkriva “Adjus, Bramerc i haški zlikovci na plate godišnje uzmu 88.431.800 dolara”. Naravno da je reč o budžetu za zarade svih zaposlenih. Sa neoprostivim danom zakašnjenja i Informer pominje novu srbijansku heroinu, predsednicu Apelacionog veća Prisku Matimbu Nijambe koja je glasala kontra Veća, a izjavila je i to da je za ponavljanje postupka.

Večernje novosti zapovednika Milorada Vučelića davale su mejnstrim tonove za uštimavanje roto orkestra srbijanskih haubica: “Ratko Mladić osuđen na doživotni zatvor: Sramna presuda srpskom generalu”, saznajemo sa naslovnice dan nakon izricanja osude. Tu je i navodna poslanica zlikovca narodu, koju prenosi njegov sin Darko: “Nisam važan ja, važna je Republika Srpska”.

Niko nije posumnjao u te reči konstruktora velikozločinačkog, strašnozločinačkog projekta Srpske. A Darko je Mladić objasnio “Novostima” i dileme u vezi sa prstenom koji je njegov otac stavio u povodu izricanja presude: “Prsten nosi posebnu simboliku koja se vezuje za 19. vek i ono što si Indijanci tada prošli u SAD. Oni su tada bili žrtve i Englezi su ih skoro istrebili. Sada Srbi prolaze kroz sličnu sudbinu.”

Među brojnim analitičarima ovaj je dnevnik izneo i stav mladog Veljka Ražnatovića, sina poznatog kriminalca i državnog ratnog zločinca Željka Ražnatovića Arkana i folk zvezde Svetlane Cece Ražnatović: “Danas se ne piše presuda Ratku Mladiću. Piše se celom srpskom narodu.”

Ali, nije objavio to da crnogorska Rezolucija “osuđuje pokušaje pripisivanja odgovornosti ili krivice srpskom, bošnjačkom, hrvatskom ili bilo kojem drugom narodu za genocid…”

Iskusne “Novosti” nisu propustile da afirmišu stav sutkinje Nijambe. “Sudija Nijambe u svom izdvojenom mišljenju navela je da bi ona naložila da se Mladiću ponovi suđenje pred drugim sudskim većem.;Imajući u vidu prirodu i težinu pravnih grešaka uočenih u ovom predmetu, za razliku od drugih članova Žalbenog veća, ja bih naredila da se Mladiću ponovi suđenje pred drugim prvostepenim sudskim većem, po svim tačkama optužnice, izuzev optužbe 6, za uzimanje talaca u udruženom zločinačkom poduhvatu' navela je sudija u izdvojenom mišljenju napisanom na 60-ak strana”, pišu Večernje novosti.

Udruženi zločinački poduhvat je, dakle, nesporan i za sutkinju Nijambe, kao što je nedvosmisleno uzimanje talaca.

Mitološka izdaja

Još jedna lekcija “Novosti”, samleti Hrvate jer, kao u naslovu “Hrvati udaraju na Srbiju!”, sve likujući nad sudbinom Mladića: „Vlada Republike Hrvatske ipak izražava nezadovoljstvo što u ovom pravomoćno okončanom postupku nije utvrđeno sudelovanje i najviših zvaničnika Republike Srbije u tzv. sveobuhvatnom udruženom zločinačkom poduhvatu koji je rezultirao počinjenjem najtežih kršenja međunarodnog humanitarnog prava“; – navodi se u saopštenju. Mogli su i ti Hrvati da budu nežniji.

Uputstvo broj dva, ili 1A, sve resurse zaposliti u obračunu sa tužiocem Seržom Bramercom, jer govori “sramno”. Čak je, naime, i glavni tužilac Haškog tribunala, čovek od koga su godinama srbijanske vlasti pravile budalom, bio elokventan. I tačan: “U trenutku kada je imao moć života ili smrti nad hiljadama nevinih muškaraca i dečaka u Srebrenici, naredio je njihovo potpunu eliminaciju i počinio genocid. Mladića bi trebali da osude svi odgovorni zvaničnici u bivšoj Jugoslaviji i širom sveta. Njegovo ime trebalo bi uvrstiti na listu najizopačenijih i najbrutalnijih ličnosti u istoriji.” Stvarno, kako su ostali to propustili.

Već 21. juna imamo na naslovnici Srpskog telegrafa i fotografiju Mladićevog konfidenta koji nije ni Hrvat, ni Bošnjak! Naslovni blok nagoveštava ekskluzivu: Otkrivamo – Zbog koga je general osuđen u Hagu – Izdajnik Mladiću spakovao genocid. “Izdajnik” je Momir Nikolić, bezbednjak Bratunačke brigade; nije samo izdajnik, već i “izrod” koji je “prodao veru za večeru”, pumpa ST mitološku zaveru.

Nikolića tereti advokat Zoran Živanović koji ga je ispitivao. I, da ne bude samo srpsko-srpska zavera, tu je i sutkinja Nijambe koja je, navodno, tvrdila kako je Nikolić “ogrezao u krvi”, te stoga i motivisan da laže, ne bi li se spasao” (odslužio je 12 godina i naselio se u Švedskoj).

Lelek se prolama…

Pre tog crnog datuma u istoriji crnogorsko – srbijanskih odnosa, 17. juna, oglasio se jedan nesmenjeni negator genocida Gideon Grajf, koga je Informer okarakterisao kao najvećeg “svetskog stručnjaka za Holokaust”. Nije, kaže, bilo genocida, a broj žrtava je “oko 3700, tačnije 3714”. Grajf je očigledno verodostojni izvor – citirao ga i sam Marjan Rističević, a za sebe kaže (Grajf): “Ja sam Jevrejin i odlično znam šta je genocid, a to što se dogodilo u Srebrenici ne može da se nazove genocid”- piše ispod nedvosmislenog naslova “U Srebrenici nije bilo genocida”. Sve ostalo što je informisani ekspert proučio znamo iz izjava Milorada Dodika, ima Informer i ozbiljnijih dilema (Kija i Aca se smuvali).

I onda – fleš: crnogorski je parlament doneo Rezoluciju o genocidu u Srebrenici koju je predložila Bošnjačka stranka (možda su baš i mogli da kažu – ko srbijanski političari – “o strašnom zločinu”, ali, ode sve u nepovrat). U vreme predviđeno za glasanje o Rezoluciji u skupštinsku salu su ušli poslanici DPS-a i podržali ponuđeni tekst; ukupno je za glasalo 55 poslanika.

Razlama se otad lelek po tabloidima, a i šire, ko na sa’ranama posle Matijinog slova o pokojniku kao časnoj starini.

Nađeni su krivci, oni litijaši što su za njih tako frenetično navijale Vučelićeve “Novosti” postadoše “gori od Britanaca i Mila (nadnaslov top priče od 19. juna)”. “Krivokapić i Bečić Srbima udarili žig genocidnih”. Pa, sad, Srbi, letujte kod takvih.

Podnaslov ove bljuzge (“U odnosu na tekst Londona dodali kaznu za negiranje zločina u Srebrenici) je ključni dokaz crnogorske izdaje.

Naime, Rusi su sprečili britanski predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici (mene ništa ne košta, a tebi mnogo znači), uprkos krajnje odmerenom tonu ovog dokumenta (“Podsećajući na sve presude Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MKTJ), osnovanog rezolucijom 808 (1993) i naknadnim rezolucijama u cilju krivičnog gonjenja lica odgovornih za ozbiljna kršenja međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine, i dalje podsećajući na presudu njegovog Apelacionog veća od 19. aprila 2004. (Tužilac protiv Krstića) u kojoj se navodi da je počinjen genocid u Srebrenici 1995, i presudu Međunarodnog suda pravde od 26. februara 2007. u kojoj je zaključeno da dela počinjena u Srebrenici predstavljaju dela genocida …”, piše u preambuli).

Đeda mrtva prevariše, izdadoše

Jesu Crnogorci zabranili sport najpopularniji u Srbiji – iživljavanje nad preživelima i članovima porodica žrtava, odnosno podsmeh civilizacijskim vrednostima. „Zabranjuje se javno negiranje postojanja ili umanjenje genocida u Srebrenici. Potvrđuje se riješenost države Crne Gore da u budućnosti spriječi genocid i druge ozbiljne zločine“, glasi deo crnogorske Rezolucije. Dovoljno da srbijanski ministar policije Aleksandar Vulin zapreti, a Vučelić metne u podnaslov: “Tražiću da im se zabrani ulaz u našu zemlju“.

Najcrnji, najgori udar na Srbiju! ote se jecaj Informeru na naslovnici. A već na drugoj strani čitamo ono što je postalo opšte mesto: Milo, Krivokapić i Bečić zabili Srbima nož u leđa. Uopšte, Srbi poslednjih dana samo bratski, pravoslavno, baš, uživaju u oštricama bratskih bodeža, mirno, tek na momenta se obračunavajući sa braćom, kad se baš mora. Poput Kurira koji pored fotke premijera Krivokapića ispisa crvenim slovima Posrnuo: Mala je Crna Gora koliki je Krivokapić izdajnik. Odmah iznad informacije o radikalnim postupcima izvesne Sonje koja je “zatekla Lukasa u krevetu sa Božanom, pa krenula (Sonja Božanu, prim. aut) da je bije”.

Sprem’te se, sprem’te

Odnekud se, očekivano, oglasiše i Amerikanci, pozdravljajući “sramnu rezoluciju”. A Alo! tvrdi (20. jun) “Đedo se u grobu prevrće” . Tapšu Bečića i Krivokapića po ramenima Ameri, tvrdi tiražni dnevnik, dok “Srbi iz Crne Gore tuguju jer im je isprljan obraz i pogažen zavet dat mitropolitu (đed Risto, prim.aut.) pred njegovu smrt”. Na drugoj je strani ozbiljan stav Dragomira Anđelkovića (to ne prepisujemo), te napad na advokata Borivoja Borovića. Poternica, zapravo, Jeremić mu šef, dobar je s Milom, a cilj im je zajednički, da svrgnu Vučića. Teška priča, do bola.

“Novosti” su istog dana donele ekskluzivu: “Premijer bez podrške”, prognozirajući promenu vlasti u Podgorici, uz citat sa desnog četničkog krila: “On posle opasne poruke Srbima nije naš premijer”, tvrdi Andrija Mandić na račun Krivokapića.

Konačno, osvanuo je i taj 21. jun, kada “Novosti” zablistaše na naslovnoj: “Hteli da nas žigošu, daleko im lepa kuća”, naslov je teksta o Vučićevoj skaski na temu vlast u Crnoj Gori. I on ponovo pominje nož; patrijarh Porfirije, izmučen postom i rokenrolom zavapi: “Izrasli na snazi Amfilohija, pa ga izneverili”, a Đedov naslednik Joanikije đogovski vrisnu “A gde su im Jasenovac, Velika i Jadovno”.

Na istoj strani oglasila se i Sonya, koautorka i pevačica (album Warrior from Paradise, 1991.), poznatija kao Sonja Karadžić, kći bivšeg predsednika velikozločinačke tvorevine Radovana Karadžića. Naslov boli: “Radovanu ne daju da sprema reviziju postupka” Nije kraj, nisu mu čak ni promenili evre u funte, pa ne može ništa da kupi. Ali, uprkos svemu, Sonya tvrdi da pisanje nekih medija neće zavaditi Radovana sa Mladićem, budući da su im “presude i sudbine skoro identične”.

Da, i oni su Srbi. Osuđeni za genocid. Ne u tabloidima. Ni u rezolucijama.