Sloboda ili smrt? Za medije i Republiku!

Da li je sloboda govora i izražavanja vredna ijednog izgubljenog ljudskog života? Pošto su zbog (in)direktne odbrane slobode govora, u Francuskoj nedavno i brutalno ubijene četiri osobe.

Prvo je u Parizu 16. oktobra ubijen nastavnik istorije Samuel Pati zato što je svojim učenicima pedagoški pokazao karikature Muhameda iz francuskog satiričnog i kultnog lista Šarli ebdo, a u okvirima nastavne jedinice o slobodi govora i izražavanja.

Učenicima čija verska osećanja mogu biti povređena poručio je da čak i ne moraju da prisustvuju ovom školskom času i toj smrtonosnoj, a životnoj lekciji. Nije vredelo. Pati je dobio na stotine pretnji smrću, a ubrzo je i izboden na smrt. Devetnaestogodišnjak poreklom iz Čečenije mu je glavu odsekao nožem.

Francuska javnost i predsednik Makron reagovali su ponosno, nepokolebljivo, kurčevito i hrabro. Poručili su da osnovne vrednosti Republike i sekularizma neće ustuknuti, niti se povući pred pretnjama nasiljem.

Kao što je Njutn u Kembridžu otkrio gravitaciju, Darvin na Galapagosu evoluciju, a Tesla u Njujorku snagu naizmenične struje, francuski filozofi prosvetiteljstva poput Voltera i kompanije u Parizu su otkrili – društvenu snagu slobodne reči

Ove iste karikature tada su projektovane i po vladinim zgradama u Monpeljeu i Tuluzu. A zatim je 30. oktobra troje ljudi ubijeno u crkvi u Nici. Izbodeni su noževima, a jednoj je 60-godišnjoj ženi takođe gotovo odsečena glava. Uzgred, francuska policija istog dana je ubila i antimuslimanskog ekstremistu i neofašistu „Identitarca“ koji je u majici „Odbranimo Evropu“ (od islama i/ili migranata) mahao vatrenim oružjem u Avinjonu.

Tada se prisetimo i da je u terorističkom napadu na redakciju spomenutog Šarli ebdoa 2015. godine masakrirano 12 ljudi (a 2011. im je bomba podmetnuta u redakciju). Ili, da su karikature Muhameda u danskom listu Jilands posten 2005. godine prouzrokovale spiralu nasilja i smrti širom sveta, sa najmanje 250 mrtvih.

I petnaest godina nakon globalne krize zbog ovih karikatura, danski novinar i urednik Jilands postena Fleming Roz i danas živi u pratnji trojice telohranitelja. Naime, njegovo ime nalazi se na Al Kaidinoj listi za odstrel, odnosno na jednoj „Traži se: živ ili mrtav“ poternici zbog „zločina protiv islama“ u svojevrsnoj perverziji poternica iz vestern filmova. Sa ovog spiska precrtano je ime Stefana Šarba Šarbonjea pošto je 2015. uspešno streljan u redakciji Šarli ebdoa.

I zato, da li je vredelo? Da li je sloboda govora i izražavanja, pa i sloboda bespoštednog vređanja i bogohuljenja, zaista toliko važna da neki ljudi tim povodom i doslovno izgube glavu? Da njihova deca ostanu bez majke ili oca? Da stradaju novinari, karikaturisti, nastavnici, pa i stariji sugrađani po crkvama, putnici po podzemnim železnicama, prolaznici po ulicama?

Ako bismo upitali kanadskog premijera Džastina Trudoa, nije. Zato što je Trudo, osudivši terorističke napade, bio metiljavo i opštemestaški dodao da „sloboda govora nije neograničena“, te da „ne sme da arbitrarno i bespotrebno vređa“ određene (verske) zajednice. A je li, moliću lepo?

Svojevremeno je i relativno progresivni papa Franja poručio nešto slično, a to je da „ne smemo ismevati veru drugih“, glede Šarli ebdoa. Vlada Saudijske Arabije, koja inače ubija i kamenuje homoseksualce, preljubnice, bogohulnike i „veštice“, utvrdila je da „intelektualne i kulturne slobode moraju biti svetionik poštovanja, tolerancije i mira“, a ne verskih uvreda.

A bivši premijer Malezije komotno je tvitnuo da „Muslimani imaju pravo na to da budu besni i da ubiju milione Francuza zbog masakra iz prošlosti“ i da „Francuzi treba da uče svoj narod da poštuje tuđa osećanja“. Tviter mu je obrisao taj izliv lažne ekvivalencije u mozak i na tastaturu.

Živimo u svetu u kojem vračevi, proroci, pape, patrijarsi, mitropoliti, imami ili gurui više nemaju tapiju na istinu. Baš kao ni muškarci, belci, očevi, vaskolike gazde i moćnici… Sloboda govora je najbolji protivotrov i zaklon protiv tiranije

Kao poslovična meta napada i vreća za udaranje materijalizovao se francuski predsednik Emanuel Makron, a zbog odbrane i zaštite slobode govora i sekularizma francuske Republike mu. Makronova slika spaljena je na masovnim demonstracijama u Bangladešu, dok je, ironično, u karikaturama u iranskim medijima prikazan kao – đavo ili Sotona lično.

Pa ipak, koliko nam je poznato, francuski teroristi ne planiraju mitraljeski upad u redakciju iranskih listova, zar ne?

Najzad, turski predsednik Erdogan apelovao je na muslimane da bojkotuju francusku robu i usluge, i poručio da je „Emanuelu Makronu potreban tretman na mentalnom nivou“. Uzgred, Šarli ebdo je na naslovnici od 27. oktobra prikazao Erdogana kako u donjem vešu podiže suknju žene u hidžabu i otkriva joj zadnjicu, a ona poručuje „Uh, prorok!“

S tim u vezi, biće da dojučerašnji ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević u našoj Republici ima pojedine globalne saborce u mišljenju, u (be)smislu njegovih smatranja i saopštavanja o šatro skarednim karikaturama grupe „Momci“, te laičkih i etnonacionalističkih upuštanja u estetiku i psihoanalizu izvesnog Kenjkavca. Da li su to pravoslavni fundamentalisti i četnonacionalisti u Srbiji možda trebali da povade noževe i kame (a ne samo suzavac) u svom razbijanju izložbe stripova, da bismo hrabro i nepokolebljivo osudili ovaj, realno – interni terorizam?

* * *

A za slobodu govora se vredi boriti, živeti, pa i umirati. U pitanju jeste pravo ili sloboda koja je fundamentalna, neotuđiva i univerzalna poput ljudskih prava, odnosno poput prava na život, slobodu i potragu za srećom iz Deklaracije o nezavisnosti još davne 1776. I o čemu ponajbolje svedoči sunarodnik politički prekorektnog Džastina Trudoa, kognitivni naučnik i publicista sa Harvarda Stiven Pinker.

Za Pinkera, sloboda govora je fantastična drangulija i prosvetiteljska izmišljotina koja, prvo, implicira da uopšte razgovaramo u tom nekom društvu. Da međusobno delimo mišljenja, stavove, ideje i smatranja, umesto da, recimo, obaramo ruke, borimo se u dvobojima ili takmičimo na izborima za „Miss“.

I, drugo, da najzad živimo u svetu u kojem vračevi, proroci, pape, patrijarsi, mitropoliti, imami ili gurui više nemaju tapiju ili monopol na istinu. Baš kao ni muškarci, belci, očevi, starija braća i vaskolike gazde i moćnici, kraljevi, mandarini, premijeri i predsednici. Jer, treće, sloboda govora je najbolji protivotrov, bedem ili zaklon protiv tiranije.

U tom smislu, kako su fašisti uopšte bili stekli vlast u Evropi u prvoj polovini 20. veka? Tako što su njihovi parareligijski i naoružani fanatici maltretirali, zastrašivali i progonili svoje kritičare i protivnike.

A slobodna reč i misao je prva stvar koja umire i strada kada oni i njima slični preuzmu vlast. Otprilike kao što novinare i danas progone, hapse, zatvaraju, ubijaju i truju u Rusiji ili u Kini.

A za slobodu govora se vredi boriti, živeti, pa i umirati. U pitanju jeste pravo ili sloboda koja je fundamentalna, neotuđiva i univerzalna poput ljudskih prava, odnosno poput prava na život, slobodu i potragu za srećom

Nemoguće je preceniti značaj ovog društvenog i kulturnog otkrića – slobode govora. A koje se, uzgred, pojavilo upravo u francuskim salonima, kafeima, restoranima i kafanama.

Jer baš kao što je Njutn u Kembridžu otkrio gravitaciju, Darvin na Galapagosu evoluciju putem prirodne selekcije, a Tesla u Njujorku snagu naizmenične struje, francuski filozofi prosvetiteljstva poput Voltera i kompanije u Parizu su otkrili – društvenu snagu slobodne reči. Slobode govora i izražavanja.

Tada su argumentovali i definitivno objasnili zašto i obični buržuj, zanatlija, radnik, seljak ili kmet, ima pravo na to da slobodno govori, misli, piše ili pak trabunja i vređa unaokolo, ne obazirući se ili ne bendajući tanana osećanja i interese plemića, kralja, popa ili boga.

Uostalom, znaju li i razumeju li Trudo, Erdogan, Vukosavljević i ostali Saudijci šta je sve bilo uvredljivo za veru i verske zajednice u ne tako davnoj istoriji? Papa Franja verovatno zna.

Na primer, bila je krajnje verski uvredljiva jedna blesava Kopernikova, Brunova i Galilejeva ideja da se planeta Zemlja okreće oko Sunca, a ne obrnuto. Baš kao što su uvredljive bile i ideje o starosti kosmosa, Zemlje, o fosilima, dinosaurusima, nastanku života, evoluciji čoveka, o cirkulaciji krvi, o smanjivanju patnje anestezijom i antibioticima itd.

Sve je to nekada i takođe bilo veoma uvredljivo za veru. I upravo je sloboda mišljenja, govora i izražavanja omogućila da ove ideje – naučna istina – dođu do javnosti, škola i ljudi.

Drugim rečima, postoje i istorijski, moralni, naučni i praktični razlozi zašto je neophodna jedna vatrena i nepokolebljiva odbrana slobode govora kao društvenonaučnog otkrića i prakse. Ona nije tek „simbolički talisman“, brojanica, zečja šapa ili amajlija poput nacionalne zastave ili seksi slogana u (geo)političkoj borbi i lažnom sukobu civilizacija. A zbog filozofskog, ali i krvoločnog nasleđa Revolucije, u Francuskoj je tradicija borbe za sekularizam i slobodu govora i izražavanja verovatno snažnija nego bilo gde drugde na svetu. I upravo zato je Republika Francuska pod stalnom opsadom najnovijih boraca protiv slobode govora, pod hronično nejebičarskim i jalovim bombama i mitraljezima.

U proteklih trideset godina, mnogi ljudi jesu bili stradali zbog vrednosti sekularizma, modernosti, prosvetiteljstva i slobode govora i izražavanja. Pisac Salman Ruždi je 1989. osuđen na smrt, a njegovi prevodioci na italijanski i japanski jezik izbodeni su nožem (jedan i smrtno).

Dojučerašnji ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević ima pojedine globalne saborce u mišljenju, u (be)smislu njegovih smatranja i saopštavanja o šatro skarednim karikaturama grupe „Momci“

Egipatski kolumnista i borac protiv verskog fundamentalizma Farag Fuda ubijen je 1992. godine. Holandski režiser Teo van Gog ubijen je 2004. godine zbog filma o položaju žena u muslimanskim zemljama.

Glavni i odgovorni urednik sudanskih novina Muhamed Ahmed ubijen je i obezglavljen zbog svog članka o proroku Muhamedu 2006. godine. Nasilje i ubistva zbog karikatura u novinama Jilands posten i Šarli ebdo već su spomenute, a najnoviji mučenik u ime slobode govora je nastavnik Samuel Pati sa periferije Pariza.

Ali nikada ne zaboravimo da su žrtve društava i država u kojima vladaju teokratija, klerikalizam i poltronska šlihtanja religiji i verskim vođama – neuporedivo veće. U istoriji, kao i dan-danas.

Zbog izmišljanja novih bogova ubijeni su i Sokrat i Isus iz Nazareta i Đordano Bruno, ali i doslovno milioni drugih anonimnih ljudi – Jevreja, muslimana, bogumila, Albižana, Hugenota i drugih nevernika, bezbožnika i jeretika koji su svojim verovanjem, ponašanjem i postojanjem vređali nečija pahuljičasta verska osećanja.

I tako je bilo u neprekinutim stolećima krstaških i verskih ratova koji su krvlju natopili tlo Evrope, uz paralelnu inkviziciju, kontrareformaciju i lovstva na žene, odnosno veštice. Srećom, vremenom se ukapiralo da ovo – nije valjalo. I da je značaj toga da slobodno i slobodoumno pišemo, govorimo, crtamo, verujemo i ponašamo se drugačije od većine i mejnstrima, čak i ako time nekoga uvredimo i veoma nerviramo, zapravo važniji i fundamentalniji od svega ostalog.

I zato „Sloboda izražavanja jeste fundamentalna sloboda“, pinkerovskim rečima predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela, a „Sloboda govora i sloboda izražavanja jesu fundamentalna prava koja moramo braniti“, rečima predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, povodom najnovijih napada na istu u Francuskoj.

I to nije fraza, naprotiv. „Napadnuti smo zbog naše vrednosti slobode govora, i nećemo se predati“, još borbeniji bio je Emanuel Makron. I neka je.

Uostalom, „Ako ateizmu trebaju mučenici, samo mi javite, i moja je krv spremna!“, poručio je francuski prosvetiteljski filozof Markiz de Sad još 1791. godine.

I zato su i Makron i De Sad u pravu. I zato ne smemo da se povučemo, niti uplašimo. I niko i ništa ne sme da nam bude sveto. Ni vlast, ni bogataši, ni vera, ni tradicija, ni konvencionalni moral, ni dobar ukus. Pucajte, obezglavljujte, bombaški (samo)ubijajte – francusko prosvetiteljstvo planeti još uvek drži čas.