Slučaj BIRN-ovog teksta: Zašto baš sada?

Broj zaraženih i preminulih je veći od onog koji nam se zvanično saopštava – to je ukratko informacija koju je objavila Balkanska istraživačka mreža (BIRN) u ponedeljak. Iako se i pre ovog teksta dugo sumnjalo u statistiku koju vodi država, kolege su prve konkretno ukazale na činjenice koje su dovodile u pitanje postojeći narativ da je korona pobeđena.

Ipak, čini se da je na društvenim mrežama više pažnje na kraju izazvalo to što je BIRN do saznanja došao pre izbora, a tekst je izašao dan nakon njih, pa su mnogi postavljali pitanje zašto se sa objavom čekalo.

Odmah da se razumemo, pitanje je legitimno. Informacija o tome da ima više zaraženih ljudi u našem okruženju nego što nam se govori, tiče se direktno zdravlja građana i od velikog je javnog značaja. Nije beznačajno ni to što bi novinari trebalo da onima koji glasaju na izborima pruže ovako važne informacije, kako bi, teorijski gledano, oni na osnovu njih kasnije mogli da donesu bolje odluke. Mada nije da bi to ikako uticalo na rezultate izbora, naravno.

Lično, meni samo pitanje nije problem, na kraju krajeva koleginica iz BIRN-a je ubrzo i objasnila zbog čega je tekst objavljen tada kada je objavljen, već sama pretpostavka da se iza toga krije nešto mnogo mračno. Čitajući razne komentare, još uvek nisam uspeo da shvatim da li se sumnja da je sve zaustavio neki strani donator, poželjno neka ambasada, ili Vučić lično.

“Zašto baš sada?”, čuveno je pitanje koje svako malo postavi neko nakon istraživačkih tekstova.

Evo recimo prošle nedelje, tokom kampanje, Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) je objavio bazu sa svim plaćanjima Narodne Skupštine narodnim poslanicima. Nešto što bi trebalo da bude već istaknuto na sajtu same institucije, izazvalo je gnev pojedinih poslanika koji su na to gledali kao na napad na njih. Trenutak objave je po njima sigurno imao neke veze sa zlim planom da se umanje njihove šanse na predstojećim izborima. Kome objasniti da se baza tiče svih poslanika, da je logično da se objavi onda kada je najaktuelnije –  kada se bira novi sastav parlamenta, da je reč o projektu koji smo počeli da radimo još u septembru prošle godine, kao i da smo na informacije čekali skoro 7 meseci.

Još uvek nisam uspeo da shvatim da li se sumnja da je sve zaustavio neki strani donator, poželjno neka ambasada, ili Vučić lično

Setimo se da je i početkom maja KRIK pustio istraživanje o ratu između dva kriminalna klana, škaljarskog i kavačkog, i u njemu objavio fotografiju Danila Vučića, sina predsednika Srbije sa jednim od vođa “navijača” Partizana. E tu je bilo bitno što je tekst pušten dan nakon što se Dragan Đilas žalio da su skandiranja koja je organizovala vlast protiv njega uplašila i uznemirila njegovu decu. Takav tajming je automatski poslužio i kao dokaz tabloidima da tvrde kako iza KRIK-ovog teksta zapravo stoji opozicija. Naravno, nebitno je bilo to što je sam tekst najavljen ranije i što se na njemu radilo mesecima pre nego što je objavljen.

Istraživanje zahteva vreme, često se oslanja na zahteve za pristup informacijama od javnog značaja, obavezno je da ispuni visoke novinarske standarde i obavezuje na detaljnu proveru činjenica. Neki od istraživačkih centara angažuju osobe koje tekstove pregledaju od A do Š, proveravaju svaku reč i kontekst. Oni koji su odgovorni često izbegavaju da pričaju sa nama, a mi opet moramo da učinimo sve što je do nas da im damo šansu da se i njhova strana čuje. Samo to “jurenje” sagovornika može da traje nekoliko nedelja, nekada i više. Ovde ne računam traženje povoljnog trenutka za objavu teksta jer je poenta da važne informacije dođu do što više građana, a ne da budu poklopljene nekim aktuelnijim događajima.

Međutim, većina naših čitalaca nije upoznata sa tim kako mi radimo i to jeste do nas. Ne objašnjavamo dovoljno ljudima kako proveravamo informacije koje dobijemo, kako čuvamo izvore, kako uređujemo tekstove, kako proveravamo činjenice. Njujork Tajms, na primer, ima čitav jedan segment na sajtu koji je posvećen samo objašnjavanju čitaocima na koji način oni rade. Čak je jedno vreme postojala mogućnost da im čitaoci pošalju ono što bi želeli da im se objasni. Na taj način se stvara ili pojačava poverenje između nas i onih za koje pišemo.

I tu na kraju dolazimo do još jedne jako bitne stvari. Ne bi trebalo da očekujemo da nam čitaoci veruju apriori i da se ljutimo kada to nije tako. Bilo bi dobro kada bi postojalo više prave debate o medijima, tekstovima, greškama i etičkim dilemama. Bilo bi dobro kada se takve rasprave ne bi posmatrale kao napad na sam medij i tekst. Jer ukoliko tražimo od nekog da nam slepo veruje i svako moguće propitivanje dočekujemo na nož, u čemu se tačno razlikujemo od onih koje istražujemo?

Autor je urednik rubrike Aktuelno, CINS