Portal Nova S u tekstu pod nazivom „Dva lica Milorada Vučelića, od disidenta do sluge režima“ biografiju glavnog i odgovornog urednika „Večernjih novosti“ kroji na osnovu tekstova „Vremena“ Miloša Vasića iz 2005. i Ivane Milanović Hrašovec iz 2015. godine.

U tekstu ovog portala pominju se i optužbe Vladimira Bebe Popovića iz emisije Insajder 2005. godine da je „ukrao 40 miliona maraka od DB-a“, odgovor Vučelića da je to laž, ali i da je „ostao zapamćen“ TV duel sa Milanom St. Protićem „kada nije umeo da odgovori na pitanje odakle mu pare da ćerku pošalje na veoma skupe studije u Švajcarsku“.

Na široko citirani tekst Miloša Vasića, Vučelić je bio stanju da odgovori, što je i učinio u demantiju objavljenom u Vremenu u kojem navodi 13 neistina iz Vasićevog teksta. „Roman Zli dusi nije napisao Brana Crnčević već Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Izvini, Brano“, glasila je najduhovitija tačaka u demantiju. Na tekst na portalu Nova S Vučelić trenutno nije u prilici. Boluje od korone.

Zamenik glavnog urednika „Večernjih novosti“ Milan Babović oštro je reagovao na „blaćenje Vučelića koji se bori za dah“.  Njegovo odgovor je nastao kao, kako je napisao, „nasušna potreba odbrane civilizacijskih normi od ljudskog i novinarskog taloga, koji je u formi nekrologa, tukao onog koji leži, koji nema mogućnost da im odgovori na njihovo kevtanje“.

„Oni, čija su usta puna novinarskih standarda i etike, lešinarski kruže iznad kreveta bolesnog čoveka, tonući u mulj sopstvenog licemerja. Zaslepljeni programiranom politikantskom mržnjom, tipičnom za drugosrbijance, pali su ispod linije hrišćanske obazrivosti i dostojanstva“, stoji u tekstu Babovića.

U nastavku u celosti objavljujemo nepotpisani tekst portala Nova S i Milana Babovića u „Večernjim novostima“.

______________________________________________

Dva lica Milorada Vučelića, od disidenta do sluge režima

Autor: Nova (objavljeno 9. oktobra 2020. godine)

Milorad Vučelić, koji se trenutno nalazi u teškom stanju zbog zaraze koronavirusom, prošao je u svom poluvekovnom javnom životu – više puta – putanju od disidenta i “bundžije” do vernog sluge u više režima – i tokom osamdesetih, i tokom devedesetih, i sada, tokom Vučićeve vlasti.

“Obdaren preciznim čulima za dve glavne stvari – odakle vetar duva i koliko ima sati – taj šarmantni, glasni i obrazovani momak bio je istomišljenik po zanimanju: sa še’setosmašima, sa disidentima, sa nacionalistima, sa komunistima, sa Francuskom 7, sa Patrijaršijom, sa NIN-om, sa umetnicima, sa novinarima, sa pesnicima i uopšte sa celokupnom političkom faunom sedamdesetih i osamdesetih u Beogradu”, pisao je Miloš Vasić za nedeljnik “Vreme” 2005. godine.

“Znao je Vučela tačno kad treba napustiti brod koji pokazuje znake strukturnog slabljenja, brod koji je zaplovio kobnim kursem, a najpre brod na kome je ponestalo slanine. Iz nekog razloga, Vučela je uvek uspevao da se nađe u intimnoj blizini gotovog novca, koji je uvek voleo nesebičnom ljubavlju”, beleži Miloš Vasić.

Ratno huškanje sa državne televizije

Čuveno ratno huškanje sa državne televizije bilo je izvođeno dobrim delom i pod palicom Milorada Vučelića – najpre kao direktora RTV Novi Sad, od 1991. do 1992, a potom sa mesta generalnog direktora RTS-a od 1992. do 1995. godine.

U ovoj poslednjoj ulozi, podseća nedeljnik “Vreme”, duboko će se urezati u sećanje svima koji su sebe smatrali demokratskom javnošću.

“Sunovrat koji je tada nastao i čija je jedna od perjanica bio upravo Vučelić, ispostavilo se, ostavio je jači utisak od svega što je ovaj čovek uradio pre toga ili što će možda uraditi posle. Televiziju je tada i bukvalno zaklopio u Miloševićevu “bastilju”, a kad su se radnici pobunili, njih oko hiljadu i po poslao je na prinudni odmor, objasnivši da je to “racionalno”.

Iz javnog diskursa izolovao je sve što je zaista bilo racionalno, “drugačije”, pa su politički neistomišljenici za njega postali nepostojeći. “Zalažući se za odbranu srpskih nacionalnih interesa u uslovima njihove opšte ugroženosti ratovima koji su vođeni na prostorima bivše Jugoslavije” (tako mu piše u biografiji), puštao je u program krvave prizore, leševe, razlupane lobanje, navodno radi istinitog informisanja, a podgrevajući ionako užarenu ratnu atmosferu. (…)

Zamoljen jednom da poštedi decu od priloga punih krvavih scena sa ratišta u Dnevniku, branio se da deca to ne gledaju, i dodao: “Prilozi mogu da ugroze nečije zdravlje, ali neću da lažem, da krijem žrtve svog naroda.” Pamti se i to da je poslednjeg dana predizborne kampanje 1993. prikazao oca upravo poginulog mladića koji slavi Miloševića: “Slobo, sunce moje, ti si mi sada sve u životu”, pisalo je “Vreme” 2015, povodom dolaska Vučelića na mesto predsednika Jugoslovenskog sportskog društva “Partizan”.

Hapšen za vreme Tita, pa naplatio “disidentstvo”

U ovo vreme Vučelić (ponovo) ulazi u politiku – 1992, kada nakon Drugog kongresa SPS-a postaje član Izvršnog odbora ove partije, zatim poslanik i šef Poslaničke grupe u republičkom parlamentu. Izbačen je iz SPS-a 1995, pa se vraća u SPS 1997, pa opet izlazi iz ove stranke godinu dana kasnije. U isto vreme, od 1997. do 1999. godine obavlja funkciju predsednika Upravnog odbora AD “Telekom Srbija”.

Nakon 2000. osniva svoju stranku, pa se spaja sa strankom Aleksandra Vulina, pa se njih dvojica kolektivno “utapaju” u SPS i daje podršku Koštunici u manjinskoj vladi. Međutim, 2006. Vučelić još jednom napušta SPS.

U zvaničnoj biografiji piše da je novinarsku karijeru počeo tokom studija, “Student” “Vidike” i “Polja”, kao i da je bio učesnik studentskog pokreta 1968. na Univerzitetu u Beogradu.

“Upravo u periodu burnih društvenih previranja postaje i glavni urednik “Studenta”, piše u biografiji.

“Čas je branio čas napadao vlast da bi ‘72. bio osuđen zbog povrede ugleda predsednika SFRJ na dve godine uslovno. Ostao je bez prava da piše, kako se vajkao, i postao “disident”. Studirao je i diplomirao prava u Beogradu. Brzopoteznog razmišljanja, važio je uvek za jednog od najboljih hvatača vetrova. Branio je i napadao iste osobe, a da vetar još nije ni zaduvao.

Kao urednik “Književne reči” tražio je hapšenje pisca Gojka Đoga, pa onda njegovo oslobađanje, na kraju i odlikovanje za knjigu “Vunena vremena”. Od jugoslovenstva iz mlađih dana, kasnije, osamdesetih, približio se “ocu nacije” u poznatim šetnjama po Dedinju što je, upućeni tvrde, predstavljalo privilegiju za izabranike Ćosićeve i dobru preporuku za srpsku političku i intelektualnu orbitu. Kasnije se angažovao da ga politički likvidira”, pisalo je “Vreme”.

Od 1977. do 1985. godine bio je direktor Studentskog kulturnog centra, urednik NIN-a postaje 1985. godine, a na toj funkciji zadržaće se do 1991.

“Već sredinom osamdesetih, Vučela je svuda gde treba: umetnički direktor Zvezdara teatra, umetnički direktor Grada teatra u Budvi, glavni urednik “Književnih novina”, urednik kulturne rubrike “NIN”-a; sve to u jednom trenutku zajedno i – sa četiri pune plate. I dalje se oblači “levičarski” opušteno i gaji imidž “radikalno šik”, ali torbica mu je već ušla u legendu – po količini gotovine koja kroz nju prolazi”, pisao je Miloš Vasić za “Vreme”.

Izrešetan automobil

U Budvi 1997. Vučelićev “Audi” je izrešetan automatskim oružjem.

“Nije bitno ko je izrešetao tako lep i skup automobil; to se dade naslutiti. Bitno je – zašto?

Legenda koja kruži po “bezbednosno-obaveštajnoj zajednici”, to jest među onima koji su preživeli, kaže da je bilo došlo do izvesnog nesporazuma između tri ugovorne strane umešane u izvestan ozbiljan posao. Jedna strana trebalo je da drugoj strani posredstvom treće strane isplati znatnu sumu gotovog novca za pruženu uslugu; usluga je bila povlašćena prodaja cigareta na teritoriji pod kontrolom prve strane”, pisao je Vasić.

Kasnije će Vučelić biti hapšen u policijskoj akciji “Sablja” nakon što je ubijen predsednik vlade Zoran Đinđić.

Šverc cigareta i odakle pare

Insajder je 2006. u serijalu Mreža objavio delove izveštaja policijske istrage o švercu cigareta na državnom nivou tokom devedesetih. U ovom izveštaju pominju se biznismeni, poslanici, a među njima i Milorad Vučelić. Prema policijskim saznanjima, on je kao deo strukture SPS-a bio u lancu organizatora ulaska cigareta u zemlju bez carinskog nadzora.

Vladimir Beba Popović je Vučelića optužio 2005. u emisiji Insajder da je ukrao 40 miliona maraka od DB-a.

Na ove optužbe Vučelić je za Insajder prokomentarisao da su optužbe protiv njega u vezi s 40 miliona maraka DB-a i umešanosti u šverc cigareta lažne. Takođe navodi da su ove optužbe imale tužilaški i sudski epilog.

Ostao je zapamćen i TV duel Milorada Vučelića i Milana St. Protića 2005, kada Vučelić nije umeo da odgovori na pitanje odakle mu pare da ćerku pošalje na veoma skupe studije u Švajcarsku.

Glavni i odgovorni urednik “Večernjih novosti” je od septembra 2017.

__________________________________________________

BLAĆENjE VUČELIĆA KOJI SE BORI ZA DAH: Vesin novajugend – lešinari na respiratoru ljudskosti

Piše: Milan Babović – zamenik glavnog urednika „Večernjih novosti“ (objavljeno 10. oktobra 2020. godine)

BEOGRADOM je pre desetak dana prostrujao aber da je Veselin Simonović svojim zaposlenima poslao cirkularni mejl samo sa jednom rečenicom: „Jebem vam mater svima.“

Ako ima imalo obraza, časti i morala, tekst iste sadržine trebalo bi da ponovi koliko danas. Naravno, pod uslovom da on sam nije autor najskarednijeg pamfleta u novijoj istoriji srpskog novinarstva, koji je osvanuo na portalu „Nova S“.

Bivše kolege i bivši ljudi objavili su, naime, nepotpisanu rubriku pod naslovom „Dva lica Milorada Vučelića, od disidenta do sluge režima“ u trenutku dok se ČOVEK Milorad Vučelić borio za život u bolničkoj postelji. Kažem ČOVEK, a ne glavni i odgovorni urednik „Večernjih novosti“, jer ovaj tekst nastaje kao nasušna potreba odbrane civilizacijskih normi od ljudskog i novinarskog taloga, koji je u formi nekrologa, tukao onog koji leži, koji nema mogućnost da im odgovori na njihovo kevtanje.

Ovde nećemo raspravljati o tome ko je čiji sluga, mada se ponešto može naći u herbarijumu osušenih političkih nada glodura „Nove“. A ima napretek priloga za belu knjigu žutih dana, poput čuvenog broja „Blica“, uoči druge runde izbornog okršaja Tomislava Nikolića i Vesinog tadašnjeg ljubimca Borisa Tadića. Eto bogate riznice za nekog prilježnog istraživača povesti žurnalističkog udvorištva.

Dežurni prevaspitači Srbije u vidu samoproklamovane „nezavisne“ novinarske elite, okupljene na elektronskom tabloidu, nisu smogli snage ni da se potpišu ispod sramotne paškvile kojom se upisuju u anale beščašća. Oni, čija su usta puna novinarskih standarda i etike, lešinarski kruže iznad kreveta bolesnog čoveka, tonući u mulj sopstvenog licemerja. Zaslepljeni programiranom politikantskom mržnjom, tipičnom za drugosrbijance, pali su ispod linije hrišćanske obazrivosti i dostojanstva.

U želji da što pre sastave umrlicu za Vučelića, nisu čak mogli ni da nađu „dobrovoljca“ za antiljudski streljački vod, već su se sakrili iza citata Miloša Vasića starih deceniju i po. I tu su možda napravili kobnu grešku, i lišili slave svog laureata. Jer, sada će buduću nagradu za „novinarsku hrabrost“ zbog pucanja u čoveka na respiratoru morati da daju konkurentskoj kući. Ali, za razliku od njih bednika Vasić je to priznanje u najavi zaslužio, jer je o Vučeliću pisao kada je ovaj bio kadar da mu odgovori.

O dometu ovog velikog poduhvata Vesinih morbidnih istraživača najbolje govori prvi komentar šokiranog čitaoca na njihom sajtu:

Jeste li realni?

To isto pitanje, samo mnogo oštrije, začinjeno psovkama kakve zaslužuju bitange, ponovio je jedan naš velikan odbijajući gostovanje kod humoriste i novinara u pokušaju na televiziji Nova S.

Ništa manje nismo zaprepašćeni ni mi, Vučeline kolege i saradnici. Poput gore pomenutih pitamo se: je li realno da ćute razni Removi, Nunsovi, Cenzolovke, Unsovi, saveti za štampu, nevladini krstaši za čistotu medijskog prostora?

Gotovo svi oni sramotno su ostali nemi i kada je 2015. bačen Molotovljev koktel na kuću Milorada Vučelića, tada glavnog urednika „Pečata“. Jer, matrica bestidnog kružoka kojem pripada Simonović je sledeća: setimo se slobode medija samo onda kada su ugrožene naše ideološke i lične pozicije, a Vučelića i ostale koji su na drugom političkom polu možemo da tučemo čak i onda kad se bore za vazduh.

Vučela će, u Boga se uzdamo, ozdraviti, ali Vesa i njegov „novajugend“ ostaće zauvek bolesni, prikopčani na respirator najnižih ljudskih slabosti. I zgodno je na koncu podsetiti se jednog Simonovićevog intervjua iz juna ove godine. Rekao je tada da „ima medija koji su u teškom psihičkom stanju“. Slažemo se. Njegov elektronski tabloid je u petak to najbolje potvrdio.