Spektakl Velikog Manipulatora: Zašto je 6. marta uveče sve stalo, a čitava država sela pred TV ekrane da gleda leševe i krv?

Nakon još jednog teatarskog spektakla Aleksandra Vučića i njegove pratnje, javnost je opet ostala zapanjena pitajući se kako je to mogao/smeo da uradi, kako ga nije sramota, kako nadležne institucije sve ovo dozvoljavaju i – konačno – zašto, pobogu, to radi! Zašto je 6. marta uveče sve stalo, a čitava država sela pred TV ekrane da gleda leševe i krv?

Pošto smo se nedelju dana skoro paranoično pitali šta ćemo zapravo videti posle sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, dobili smo još jednu veštački kreiranu temu kojom ćemo se, evo, baviti bar još neko vreme.

Glavni urednik većine ovdašnjih medija i režiser vaskolikog života u Srbiji, tako je još jednom pokazao da medije poznaje u dušu, da mu se skupo plaćeni savetnici isplate do zadnje pare, ali i da je i sam od njih mnogo toga naučio i tako razvio svoj očigledno veliki dar za manipulaciju.

Sklonite decu

Ali da krenemo od očiglednog. Šta smo to tačno videli 6. marta uveče? Čemu ovakva buka?

Formalno pravno, zaista smo videli užas. Predsednik i ministar policije su na velikom ekranu, u živom prenosu na trinaest (13) televizija prikazali jedno obezglavljeno telo i jedno golo premlaćeno telo. Za razliku od televizija, od kojih su neke „zamaglile“ sliku, a neke pribegle još maštovitijim rešenjima da ublaže šok, tabloidi su zablistali – zahvaljujući tome videli smo odsečenu glavu i pripadajući sadržaj u krupnom planu, pa čak i saznali identitet žrtve.

Nije čudno što je Vučić najavio šta će se desiti – da nije, možda bi pažnju privukla uloga Nebojše Stefanovića u svemu ovome, ili nelogični brojevi novoinficiranih i preminulih, ludački skokovi iznosa na poreskim prijavama, zatvaranje lokala, opštenacionalna frustriranost?

Sve ovo je, naravno, suprotno medijskim zakonima Republike Srbije i podzakonskim aktima Regulatornog tela za elektronske medije: iako se nigde ne pominje kako je zabranjeno prikazivati prosute mozgove i obezglavljena tela, niz je odredaba kojima se štiti privatnost i dostojanstvo ljudi o kojima se izveštava i ljudi koji su s njima u vezi, kao i odredaba kojima se publika štiti od uznemirujućih sadržaja.

I Kodeks novinara Srbije propisuje poštovanje dostojanstva žrtava zločina, ali i poštovanje prava na privatnost njihovih najbližih. Takođe, ovaj dokument – baš kao i ostali – nalaže da se posebna pažnja posveti sadržaju prikazanog i mogućem uznemiravanju javnosti.

Ali hajde da promislimo ŠTA SMO ZAISTA videli? Koliko god to jezivo zvučalo – nismo videli ništa što već nije bilo po ovdašnjim medijima. Ovih se dana često pominje snimak streljanja civila u Trnovu, gde se jasno vide i egzekutori i žrtve, ali stvar se tu ne završava. Već 30 godina se u medijima nemilice, ponekad i bez upozorenja, ali i bez bilo kakvog javnog interesa, prikazuju smrskane glave, leševi na mestu ubistva, prikazi rana od spaljivanja i prebijanja.

Početkom devedesetih u Muzeju primenjene umetnosti čak je bila i izložba fotografija takvog sadržaja, o čemu su mediji detaljno izveštavali, a RTS je praktično svako veče prikazivao leševe u različitim fazama raspadanja.

Eksplicitnih opisa nasilja bilo je još više – ne tako davno imali smo vrlo slikovitu priču o raskomadanom lešu u Mirijevu, o probušenoj utrobi ubijene i silovane devojčice, o tome kako je očuh stao na leđa pastorki i „pocepao joj jetru“, o otkinutim rukama i stopalima.

Zar nije dovoljno reći da je neko nekome odrubio glavu? Zar nije dovoljno okvirno opisati nečije prebijeno telo? Moramo li sve to VIDETI kako bismo poverovali, shvatili sav taj užas? Naravno da je dovoljno

Konačno, tokom akcije „Sablja“ videli smo i netom ubijene vođe zemunskog kriminalnog klana Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića.

Krvavi rezultati kriminalnih aktivnosti klana Veljka Belivuka svakako jesu u javnom interesu – daleko više nego što su neki od navedenih primera, ali istovremeno nisu toliko važni da bi morali da budu propraćeni slikom. Zar nije dovoljno reći da je neko nekome odrubio glavu? Zar nije dovoljno okvirno opisati nečije prebijeno telo? Moramo li sve to VIDETI kako bismo poverovali, shvatili sav taj užas?

Naravno da je dovoljno. Naravno da normalan čovek saoseća, ježi se, stresa od onoga što pročita, što mu se prepriča; naravno da mu nije neophodno da se u sve to uveri svojim očima. Ali tu dolazimo do glavnog problema ove priče – problema koji smo, nečijom voljom i neverovatno lukavim promišljanjem, jednostavno prevideli.

Glumačke bravure

Urlajući i stresajući se nad scenama koje smo u drugačijim kontekstima već viđali, s pravom protestujući što su te scene mogla da vide naša deca, apelujući na nadležne da reaguju – zaboravili smo da je predstava kojoj smo prisustvovali 6. marta na trinaest (13) TV kanala danima pripremana, da nam je kao publici u antičkom Rimu sistematski podizana tenzija pred izlazak gladijatora u arenu, da nam je sve ovo jednostavno servirano.

Predsednik Srbije je čitavih nedelju dana pre 6. marta, u programu TV Prva najavio da će „šokirati građane Srbije, ali i celu Evropu i svet“. Bio je konkretan: „Kada sam rekao da će ljudi biti šokirani, upotrebio sam blag izraz – upozorićemo sve da sklone decu kada to budemo prikazivali.“

Da li je morao to da uradi? Zar ne bi bilo dovoljno da samo nagovesti kako postoje užasne fotografije, jezivi snimci? Naravno da je bilo dovoljno i naravno da nije morao, ali mi imamo posla s čovekom koji pre svega MORA da bude u medijima: ako mu nije dovoljno medijske pažnje, on će na svom Instagram profilu objaviti fotografiju na kojoj jede ćevape ili lubenicu, na kojoj pije vino ili čaj, kako bi i na taj način skrenuo pažnju na sebe.

Šta se može očekivati od REM-a, koji je već skoro dve decenije izvor većine medijskih skandala i medijsko srce tame? Da li je neko zaista očekivao da će se REM oglasiti, da će delovati?

Ovo nije mesto ni institucija koja bi se bavila psihološkim razlozima za tako nešto (a krajnje je vreme da se takva mesta i takve institucije zapitaju), ali je zanimljivo da su mediji koje on obasipa sadržajima, čak i oni koji su kritički orijentisani prema njemu – večno gladni njegovih izjava, njegovih fotografija, njegovih aktivnosti.

Imajući sve to u vidu, ništa nije čudno. Pre svega, nije čudno što je predsednik najavio šta će se desiti – da nije, ne bi se o tome pričalo, ne bi to bila nikakva, a kamoli glavna tema; da nije, možda bi pažnju privukla uloga Nebojše Stefanovića u svemu ovome, možda nelogični brojevi novoinficiranih i preminulih, ludački skokovi iznosa na poreskim prijavama, zatvaranje lokala, opštenacionalna frustracija ili neke druge, nesporno važnije teme. Zato je, dakle, morala najava.

Predsednik je još jednom kreirao temu i „uređivao medije“, instrumentalizujući ih, kako bi dobio dodatni medijski prostor i dodatne političke poene kao veliki borac protiv organizovanog kriminala.

Drugi, dugoročno problematičniji „detalj“ jeste činjenica da su ovom medijsko-političkom igrarijom povređeni članovi porodica i drugi bližnji onih čiji su leševi prikazani „u krupnom planu“, a u tabloidima čak i s imenima i prezimenima.

I oni su pre emitovanja ovog suludog niza fotografija apelovali na nadležne, ali ništa nije vredelo: iako je napomenuto da se druge fotografije, navodno još jezivije, ne prikazuju zbog molbe roditelja, pokazalo se još jednom da predsedniku i njegovim saradnicima ljudske patnje ne znače mnogo. Teško da ima još onih koji veruju u suprotno, ali eto, da se i oni razuvere. Da je drugačije, na konferenciji za novinare ne bi bila prikazana noga s karakterističnom tetovažom (kao svojevrsna „lična karta“), a tabloidi svakako ne bi došli do imena i prezimena čoveka čija je glava odsečena i snimljena.

Ministarstvo kulture i informisanja, predvođeno dugogodišnjom saveznicom aktuelnog predsednika, ćuti. Suočeni sa sličnim medijskim apokalipsama, ćutali su i prethodni ministri – zažmurili su i sačekali da prođe, svojim nečinjenjem aktivno doprinoseći situaciji u kojoj se sada nalazimo.

Regulatorno telo za elektronske medije, sa predsednicom Saveta REM-a Oliverom Zekić na čelu, reagovalo je kao i obično – izjavom da „nema ničega spornog u emitovanju fotografija ljudi odsečenih glava“, jer su „svi imali oznaku 18 plus“.

Koliko god to jezivo zvučalo – nismo videli ništa što već nije bilo po ovdašnjim medijima… Već 30 godina se u medijima nemilice, ponekad i bez upozorenja, ali i bez bilo kakvog javnog interesa, prikazuju smrskane glave, leševi…

Članica Saveta Judita Popović izjavila je da je užasnuta i da su šokantni detalji stvar istrage, ali njen glas je u startu izdvojen i u okruženju u kojem deluje – nažalost nemoćan. Jer, šta se može očekivati od tela koje je već skoro dve decenije izvor većine medijskih skandala i medijsko srce tame? Da li je neko zaista očekivao da će se REM oglasiti, da će delovati, ili da neko iz njegovih redova izgovori reči nalik onima koje je izgovorila Judita Popović?

Zbog svega toga, 6. mart nije jedan od antologijski važnih datuma ni za medije, ni za državu, a ni za ovo društvo u celini. Tog dana nisu razotkriveni zločini jednog kriminalnog klana. Predsednik nije pokazao brigu za bezbednost i dobrobit svakog od nas, a mediji se nisu ni posebno obrukali. Iako tako deluje, sve to se stvarno nije dogodilo. Ono što se dogodilo jeste još jedna (dvonedeljna) predstava čoveka fokusiranog na stvaranje iluzija, još jedna kanibalistička orgija medija koji su već naviknuti da bez ikakvih obzira prikazuju i pokazuju ono što se u pristojnom svetu ne objavljuje, još jedan udar realnosti za svakog od nas.

Jer, mi smo ti koji bespogovorno gutamo ono što nam se servira. Mi smo ti koji se ne bunimo i ne pitamo. Mi smo ti koji izveštavamo o svakom dahu vlastodržaca, kojima nikada nije dovoljno krvi i užasa, koji smo na tome „rasli“, kojima je sve to postalo manje-više normalno i očekivano.

Zbog svega toga, 6. marta uveče žrtve nisu bili samo oni nesrećni ubijeni ljudi već svako ko je sedeo pred televizijskim ekranom. Pristajući tako da bude deo publike razularenog glumišta.