Sramno ćutanje javnog servisa: RTS sakrio svetsku priču o hapšenju uzbunjivača

Slučaj hapšenja uzbunjivača iz valjevskog Krušika Aleksandra Obradovića ima sve elemente velike novinarske priče i to od one vrste za koju su uvek zainteresovani najveći svetski mediji, kao što su slučajevi Edvarda Snoudena i Džulijana Asanža.

To je priča o kojoj novinari sanjaju tokom karijere, kojom počinju vesti na svakoj televiziji u svetu, oko koje se novinari utrkuju da izveste i otkriju detalj više. To je priča koja govori o borbi pojedinca protiv moćnog sistema, koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim još od borbe Davida protiv Golijata, a pride je povezana i sa intrigantnim tajnama o trgovini oružjem koje završava u rukama islamističkih terorista u Jemenu, sa podacima o enormnom bogaćenju privatnih firmi koje su povezane sa samim vrhom vlasti i o podjednako velikom, posledičnom, siromašenju državne fabrike, gde se nekoliko hiljada radnika suočava sa gubitkom posla zbog propadanja firme. Javni servis svih građana Srbije nije prozborio ni jednu jedinu reč o tome.

RTS krije od građana najuzbudljiviju, najintrigantniju priču i, sa čisto novinarskog stanovišta, jednu od najvažnijih koje su se ove godine dogodile u Srbiji.

Da li je neko oteo urednike RTS-a?

U svojim centralnim informativnim emisijama Dnevnik 2 i Dnevnik 3 RTS nije ni jednom jedinom rečju pomenuo ni slučaj uzbunjivača, kao ni građanske proteste ispred Centralnog zatvora organizovane zbog njegovog hapšenja, progona i zastrašivanja, sve do subotnjeg Dnevnika kada je prvi put pomenuto ime Aleksandra Obradovića u 20 sekundi dugom izveštaju sa građanskih protesta.

Od kad je, kroz odškrinuta vrata medijskog mraka, preko nedeljnika NIN 10. oktobra i zahvaljujući Cenzolovci koja je dodatno skrenula pažnju na pisanje NIN-a 12. oktobra, konačno probuđena i alarmirana javnost i nakon što su zbog toga organizovani građanski protesti, novinari RTS-a nisu imali ni jedan jedini razlog ili alibi da se ne bace na tu trilerski zanimljivu i važnu priču.

Tokom sedmice u kojoj je morao da izveštava o slučaju hapšenja uzbunjivača iz Krušika i o tri protesta u kojima se traži njegovo oslobađanje, građani su mogli do detalja da se informišu o branju grožđa i pravljenju vina u Lombardiji, ali o protestima – ni reči

Pa ipak nisu.

Cenzolovka je preslušala sva izdanja Dnevnika 2 i 3 od 10. do 19. oktobra i uverila se u to. Činjenica da je u 20 sekundi dugom „izveštaju“ Dnevnika 2 (19. oktobra) sa građanskih protesta „1 od 5 miliona“ koji se održavaju subotom, pomenuto ime uzbunjivača Aleksandra Obradovića, ni najmanje ne menja na stvari. Preciznosti radi, u 25. minutu Dnevnika voditeljka je izrekla sledeće dve rečenice:

„Protest građana i dela opozicije večeras je počeo ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu, a kako su organizatori naveli, posvećen je uzbunjivaču Aleksandru Obradoviću koji je u kućnom pritvoru. Oni su istakli da je pod pritiskom građana Apelacioni sud poništio odluku Višeg suda kojom je Obradoviću bio određen pritvor.“

Ove dve rečenice, praćene snimkom sa protesta, trajale su tačno od 25,11. do 25,35. minuta Dnevnika. Suvišno je reći i da nikome ko se oslanja samo na informisanje sa RTS-a nije ni približno moglo biti jasno o čemu se radi. Pre su mogli da pomisle da je u pitanju neki kriminalac koga opozicija hoće da oslobodi, nego da je reč o hrabrom čoveku koji je rizikovao svoju sudbinu i sudbinu svoje porodice da bi otkrio zašto propada njegova fabrika, u nadi da to zaustavi.

Novinari i urednici RTS-a ćute, a to njihovo sakrivanje događaja ne može da se objasni drugačije osim ako ne zamislimo da im neki naoružani snagatori ne drže ruke zavrnute na leđima u bolnom grču. Jer nemoguće je zamisliti ijednog novinara da odoli ovakvoj storiji bez lisica na rukama.

RTS zanemeo od uzbuđenja?

Ćutanje RTS-a podjednako je šokantno kao i saznanje da je hapšenje uzbunjivača i njegovo odvođenje, prvo u kućni pritvor 18. septembra, a zatim od 30. septembra u Centralni zatvor u Beogradu, bilo pod embargom ćutanja gotovo mesec dana.

Uzrok i jednog i drugog ćutanja leži na istom mestu – u vrhu vlasti koja je umešana, tačnije – koja je uzrok događanja u Krušiku. U vlasti koja je obaveštena o svemu što se događa u Krušiku i, sva je prilika, veoma uplašena od toga da to i drugi saznaju.

Potvrdio je to i sam predsednik Aleksandar Vučić prilikom gostovanja u jutarnjem program TV Prva, u nedelju, 20. oktobra, kada je pokušao da diskredituje Aleksandra Obradovića i kada je otvoreno izrekao neistinu da ministar policije Nebojša Stefanović nema nikakve veze sa Krušikom.

Održana su dva građanska protesta ispred Centralnog zatvora, a RTS ni o jednom od njih nije izvestio u svojim centralnim informativnim emisijama, ni 13. ni 14. oktobra

Crn je od straha taj mrak koji, kao onaj lav iz pesme Duška Radovića, proguta ne samo porodicu uzbunjivača, advokata i njegove kolege sa posla koji su prisustvovali hapšenju, pa zanemeli, nego i ceo RTS.

RTS je kao javni servis obavezan da obaveštava javnost o svim relevantnim stvarima koje utiču na živote građana u Srbiji. Propadanje fabrike Krušik od koje zavisi nekoliko hiljada porodica spada u red informacija koje su od javnog interesa, pogotovo što se to propadanje događa zato što neki ljudi veoma bliski vrhu vlasti, kao što je to otac ministra policije, kupuju Krušikove granate po povlašćenim cenama i, još gore, kako je to NIN pisao, ne isplaćuju robu dobijenu i po tako povlašćenim cenama.

Dugovi i gubici Krušika mere se desetinama miliona evra, fabrika radi tek sa 20 odsto kapaciteta, više od 2.000 radnika na određeno vreme strahuje od gubitka posla, a za to vreme se bogate četiri privatne firme koje posreduju između Krušika i kupaca oružja.

Od njih je najzanimljivija firma GIM, povezana sa ocem ministra policije Nebojše Stefanovića, Brankom. GIM je, kako je pisao NIN, za samo tri godine povećao svoje prihode 118 puta, a profit čak 3.146 puta, sa 47.000 na 148 miliona dinara.

I sve to je RTS-u toliko zanimljivo da je zanemeo od uzbuđenja i ostao bez daha.

Apelacioni sud reaguje, RTS – ne

Vratimo se na centralne informativne emisije RTS-a, unazad desetak dana otkako je slučaj hapšenja uzbunjivača iz Krušika, pod optužbom da je strancima odavao službene tajne, eksplodirao u delu obaveštene javnosti.

U nedelju, 13. oktobra, udruženje Inicijativa žena Srbije, kome se pridružuju „1 od 5 miliona“ i Pokret slobodnih građana, u znak podrške uzbunjivaču iz Krušika organizuje protestno okupljanje građana u 18 sati ispred Centralnog zatvora. Ispred zatvora u Bačvanskoj okuplja se znatan broj ljudi i zahteva puštanje Aleksandra Obradovića uz poruke da „Uzbunjivači nisu kriminalci“.

Inicijativa žena Srbije zatvaranje uzbunjivača iz Krušika ocenjuje kao „potez mafije prerušene u državu“. Pokret  „1 od 5 miliona“, koji je zimskim protestima pokazao svoju jačinu, najavljuje svakodnevno okupljanje građana sve dok uzbunjivač ne bude pušten.

Novinari i urednici RTS-a ćute, a to njihovo sakrivanje događaja ne može da se objasni drugačije osim ako ne zamislimo da im neki naoružani snagatori ne drže ruke zavrnute na leđima u bolnom grču. Jer nemoguće je zamisliti ijednog novinara da odoli ovakvoj storiji bez lisica na rukama

Na pritisak reaguje Apelacioni sud, koji je do tada ignorisao žalbu advokata Aleksandra Obradovića, i vraća ga u kućni pritvor. RTS je tvrđi od suda, za njih taj građanski protest ne postoji.

Održana su dva građanska protesta ispred Centralnog zatvora, a RTS ni o jednom od njih nije izvestio u svojim centralnim informativnim emisijama, ni 13. ni 14. oktobra.

Ćutanje RTS-a nastavlja se i sledećih dana, pa sasvim očekivano javni servis ne izveštava ni o protestu u Valjevu, koji je održan 18. oktobra, u organizaciji Lokalnog fronta.

Drugi dnevnik 18. oktobra počinje prilično bizarnim pismom predsednika Srbije Aleksandra Vučića upućenog Maji Kocijančič, ne mnogo uticajnoj portparolki odlazeće visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost, u kome joj traži da svima objavi istinu „da li su Srbi trovali Albance“.

Opravdanje da to potpuno nebitno pismo, napisano u stilu „kalimero“ politike kojoj je devedesetih godina povremeno pribegavao režim Slobodana Miloševića, nađe svoje mesto na početku Dnevnika 2 RTS-a moguće je naći jedino u školi mišljenja da iščašenim informacijama treba počinjati emisije kad nema bitnih događaja, kad je dan „prazan“.

Dan u kome se održava protest zbog slučaja koji ima sve elemente endemske korupcije, političkog skandala, represije države i socijalnog ugrožavanja velikog broja radničkih porodica – nije takav dan.

Barijera napravljena od nacionalnih frekvencija

Sramno je to ćutanje RTS-a.

Tokom sedmice u kojoj je morao da izveštava o slučaju hapšenja uzbunjivača iz Krušika i o tri građanska protesta u kojima se traži njegovo oslobađanje, građani su mogli do detalja da se informišu o, recimo, branju grožđa i pravljenju vina u Lombardiji, odakle su reporteri RTS-a izveštavali.

U redu, nije nezanimljivo saznati ponešto o italijanskim receptima za pravljenje vina, ali pre Lombardije su izveštači RTS-a morali otići do Krušika, jer od događanja u valjevskoj namenskoj industriji, koji i faktički i simbolički ukazuju na uništavanje državne imovine zarad bogaćenja moćnih pojedinaca, zavisi da li će građani ikada dobiti šansu da im u potrošačku korpu upadne koja buteljka, čak i manje luksuznog vina.

Nikome ko se oslanja samo na informisanje sa RTS-a nije ni približno moglo biti jasno o čemu se radi. Pre su mogli da pomisle da je u pitanju neki kriminalac koga opozicija hoće da oslobodi, nego da je reč o hrabrom čoveku koji je rizikovao svoju sudbinu i sudbinu svoje porodice da bi otkrio zašto propada njegova fabrika, u nadi da to zaustavi

O (ne)izveštavanju RTS-a možda najbolje govore reči Aleksandra Obradovića o tome kako nije znao šta se dešava dok je bio u Centralnom zatvoru. U NIN-u od 17. oktobra on kaže:

„Nisam imao pravo na pozive i nisam znao šta se dešava. U zatvoru postoje samo TV kanali sa nacionalnom frekvencijom i Studio B. U nedelju (13. oktobra) uveče saznao sam da na Pinku prozivaju moju majku, i to me je mnogo iznerviralo i pogodilo. Ništa drugo nisam znao, ali su u ponedeljak, 14. oktobra, došle u redovnu posetu majka, sestra i supruga. One su mi ispričale da se građani okupljaju ispred zatvora. Tada sam shvatio da nisam ostavljen sam, samo sa svojom porodicom. Neizmerno im hvala, kao i medijima koji su objavili šta mi se dešava. Tog dana sam u kantini kupio NIN i pročitao šta ste pisali o mom slučaju. Pre toga nisu dozvolili sestri da mi da taj broj u kome ste pisali o mom slučaju, jer sam porodicu mogao da viđam samo kroz staklenu barijeru.“

Ta staklena barijera napravljena od nacionalnih frekvencija podignuta je oko građana Srbije da se ne bi čuo Aleksandar Obradović, niti videlo propadanje Krušika ili bogaćenje oca ministra policije Nebojše Stefanovića, kao ni direktor BIA Bratislav Gašić, koji je poslao naoružane agente da hapse uzbunjivača.

Očigledno je da Aleksandar Obradović ne može da bude ućutkan ni zaplašen, jer sve uzbunjivače na svetu odlikuje unutrašnja, nezaustavljiva rešenost da istinu iznesu na videlo i u tome su im prvi saborci novinari.

Ali takvih još nema na RTS-u.

I svaki put kad to sakrivanje slučaja „srpskog Snoudena“ ili „srpskog Asanža“ uporedimo sa nedavnom izjavom glavnog urednika Informativnog programa RTS-a Nenada Lj. Stefanovića, u kojoj se hvali da u programu „nema primitivizma, nema rijalitija, nema podilaženja najgorim ukusima“ i da „ništa od onog što imamo u programu nije nedostojno Javnog servisa“ na svetu umre jedan noj, da parafraziramo jednog režimu bliskog kolegu. Jer i u svetu nojeva je nedostojno zabijati glavu u pesak baš svaki put.