Srbiji nedostaju sankcije protiv govora mržnje na društvenim mrežama

Institucije Srbije trebalo bi da se više ugledaju na regulativu razvijenih evropskih zemalja u oblasti digitalnih prava, da slede primere nemačkog i francuskog zakonodavstva i uključe se u debatu na nivou EU.

Osim toga, stručnjaci ukazuju i na neophodnost preventivnih mehanizama u vidu edukacije korisnika i većeg uticaja institucija na politike korišćenja društvenih mreža.

Samo u poslednja dva meseca, monitoring povreda digitalnih prava koji vodi Share fondacija beleži sedam slučaja uvreda i pretnji koje su upućene preko društvenih mreža u Srbiji.

Neki od ovih slučajeva zabeleženi su pod nazivima: „Političar vređao aktivistu na Tviteru”, „Pretnje uredniku i novinarki TV N1”, „Aktivista meta pretnji na Tviteru tokom protesta”.

Poslednji od navedenih slučajeva odnosi se na događaj tokom ovogodišnjih julskih demonstracija protiv mera zaštite od virusa korona, kada je aktivista i politikog Vuk Velebit dobio javne pretnje putem društvene mreže Tviter sa optužbama za „organizaciju” demonstracija.

„Svako ko javno deluje i kritikuje vlast predstavljen je kao neprijatelj, a u takvoj atmosferi lako dolazi do eskalacije govora mržnje, pretnji, pa i fizičkih napada. Tokom julskih protesta prijavio sam dobijene pretnje kao i ranije, ne verujući da će one biti procesuirane, već da bi ostale zapisane u sistemu. Ako se sutra bilo kome nešto desi, a vi ste uredno prijavljivali pretnje, onda imate osnova da kažete da institucije nisu uradile svoj posao. Ja sam se na takve poruke već navikao, ali je mnogo opasnije kad vam na ulici priđu maskirani tipovi i kažu – prebićemo i tebe. Tim povodom sam bio na razgovoru u policiji, ali to se neretko završi na razgovoru”, objašnjava Velebit.

Velebitu, kao i mnogima koji su suočeni sa komentarima mržnje, ovo nije prvi put da na ovaj način bude izložen pretnjama. On je na pretnje reagovao i kada su mu upućene sa naloga pod imenom Miše Vacića, vođe Srpske desnice.

Velebit je prijavio reči koje su mu upućene („ići ćeš pod nož”) Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, koje ni do danas nije uspelo da utvrdi da li je iza ovog naloga zaista stajao i pisao Miša Vacić, te zato nije bilo ni sankcije.

„Nemam informacija o tom slučaju. Država ne može da uradi ništa kako bi se sprečilo širenje agresivne komunikacije zato što upravo takva komunikacija dolazi sa najviših državih položaja. Ovde se kreira atmosfera da je poželjno pretiti ili napasti nekoga”, navodi politikolog.

U ovakvim slučajevima, prvi i osnovni mehanizam jeste zakonska mogućnost da se slučaj prijavi policiji ili Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, posebno ukoliko se radi o pretnjama po bezbednost.

Tužilaštvo ima mogućnosti da pokrene postupak po službenoj dužnosti, bez prijave oštećene strane.

Nešto fleksibilniji mehanizam je podnošenje pritužbi Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, koji nema mogućnost da reaguje samostalno, već tek kada mu se podnese pritužba.

Sudska praksa pokazuje da je najlakše procesuirati slučajeve u kojima može da se dokaže direktna veza između govora mržnje i nekog fizičkog agresivnog akta koji je nastao kao posledica.

Svaki govor koji je koncipiran u smislu poziva na obračun ili poziva na linč, vrlo lako se može definisati kao protivzakonito ili protivustavno delovanje.

Problem je u onim slučajevima koji ne pozivaju direktno na nasilje, niti su doveli do stvarnog ugrožavanja nečije bezbednosti, a imaju elemente agresije. Takvi slučajevi najčešće ostaju bez konkretnog epiloga u vidu sankcionisanja počinilaca.

Medijski portali regulisani zakonom, ne i društvene mreže

Ustavom i zakonima Republike Srbije govor mržnje je zabranjen i podleže sankcijama. Sa pojavom interneta i društvenih mreža, mogućnosti za širenje netrpeljivih, diskriminišućih i sadržaja koji obiluju mržnjom, nažalost, postala je još veća. Sa tim su se razvili pravni i institucionalni mehanizmi za borbu protiv komunikativne agresije na internetu.

Zakonom o javnom informisanju i medijima iz 2014. godine, kao i Kodeksom novinara Srbije, definisano je da je obaveza medija da uređuju sav sadržaj koji se nalazi u njihovim izdanjima – što podrazumeva i komentare čitalaca ispod tekstova na portalima. Medij je dužan da vodi računa i spreči širenje govora mržnje i agresivne komunikacije putem svojih izdanja. Društvene mreže, forumi i druge onlajn platforme, ipak, ne podležu ovim pravilima i teže ih je urediti i sankcionisati.

Jelena Surčulija Milojević, docentkinja za medijsko pravo na Fakultetu političkih nauka, objašnjava da se na govor mržnje na portalima i komentare na istim primenjuje zakonodavstvo države u kojoj je onlajn medij registrovan i, eventualno, zakonodavstvo države u kojoj je nastupila neka štetna posledica takvog govora, dok sa društvenim mrežama to nije slučaj.

„Na govor mržnje na društvenim mrežama se primenjuju pravila te društvene mreže, a ona se razlikuju od kompanije do kompanije. Na primer, Tviter ima stroža pravila koja se tiču govora mržnje nego Fejsbuk, mada je Mark Zakerberg nedavno najavio pooštravanje svojih pravila”, ističe naša sagovornica.

Srbija bi mogla da primenjuje postojeće zakone na celokupnu onlajn sferu, smatra Surčulija, jer su oni u skladu sa međunarodnim standardima.

Ipak, „najveća boljka” našeg medijskog prava je upravo neprimenjivanje ili nedovoljna primena postojećih propisa.

Dušan Pokuševski, pravnik Beogradskog centra za ljudska prava i urednik publikacije „Anonimna mržnja” koja se bavi upravo fenomenom agresije u onlajn sferi, takođe naglašava da je našim propisima nesumnjivo definisana odgovornost autora diskriminatornih komentara i komentara koji pozivaju na mržnju, nasilje i diskriminaciju, ali da nije regulisana odgovornost kompanija u čijem su vlasništvu društvene mreže.

„Pored toga, neophodno je zauzeti stav o odgovornosti medija za sadržaje koji se nalaze na njihovim profilima na društvenim mrežama. Ovo se odnosi na sadržaje koje sami mediji plasiraju na svojim nalozima, ali i na komentare korisnika”, navodi Pokuševski.

On napominje i da je Strategija prevencije i zaštite od diskriminacije istekla 2018. godine, a da nova do danas nije usvojena, što znači da u Srbiji trenutno ne postoji sveobuhvatan pristup rešavanju ovog problema.

„S druge strane, praksa je pokazala da ne postoje dovoljni kapaciteti institucija u čijoj je nadležnosti borba protiv govora mržnje. To se pre svega odnosi na Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal, Odeljenje za suzbijanje visokotehnološkog kriminala MUP-a, kao i instituciju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti”, ukazuje naš sagovornik.

Ugledati se na EU propise za onlajn platforme

S obzirom na sve prisutniji govor mržnje na društvenim mrežama i globalno veliki broj korisnika, same kompanije koje su vlasnici ovih platformi počele su više da se uključuju u pravila kontrole sadržaja i sankcionisanje govora mržnje.

Samoregulacija i mehanizmi sankcionisanja govora mržnje razvijaju se u kompanijama kao što su Fejsbuk, Gugl, Tviter, Jutjub, pod pritiskom i zahtevima korisnika koji primećuju sve više agresivnih sadržaja koji zloupotrebljavaju slobodu govora i liberalnu prirodu onlajn prostora.

Politike korišćenja platformi za komunikaciju propisuju detaljna pravila o tome šta je govor mržnje i diskriminacija, a mreže su se postarale i da ne ostane sve „slovo na papiru” koje nema primenu u praksi, kao što često biva sa zakonima.

Zato su uvele mehanizme koji putem instrukcija zadatih kompjuterskim algoritmima brzo uklanjanju sadržaje koje prepoznaju kao neprimerene i narušavaju politiku korišćenja.

Ipak, i ova nastojanja za regulacijom pokazala su nedostatke, pa su mnoge od velikih kompanija zaposlile iskusne novinare i fektčekere (stručnjake za proveru činjenica) kao svoje saradnike za osmišljavanje politika i procedura borbe protiv govora mržnje i dezinformacija.

Način na koji se prostor društvenih mreža borio sa pojavom govora mržnje upravo ukazuje na potrebu da se ova oblast reguliše i zakonodavstvom i sankcijama koje bi bile univerzalne, pravno utemeljene, podložne sudskom preispitivanju i kaznama, ali i proverene od strane regulatora.  

Stručnjaci ističu da je pitanje govora mržnje na internetu otvorena i veoma aktivna debata na nivou Evropske unije, a da bi Srbija mogla da se bavi ovim pitanjem ugledajući se na uspešne modele nemačkog i francuskog zakonodavstva.

Jelena Surčulija Milojević veruje da je kod nas osnovni razlog neprimenjivanja sankcija za govor mržnje na društvenim mrežama disproporcija u pristupu regulisanja govora mržnje i zbog toga bi trebalo da se ugledamo na modele iz EU.

„Nemačka je donela zakon (NetzDG) po kome se na govor mržnje na društvenim mrežama primenjuju nemački zakoni o govoru mržnje, te sve društvene mreže koje hoće da posluju u Nemačkoj moraju da prihvate nemačke definicije i sankcije koje propisuju nemački zakoni za određeno delo“, pojašnjava Surčulija Milojević.

I uređenije države od naše suočavaju se sa poteškoćama u ovoj oblasti, naglašava ona, jer iza društvenih mreža stoje ogromne kompanije na koje je dosta teško vršiti uticaj.

„Nemačka kancelarka Angela Merkel se pre nekoliko godina videla sa Markom Zakerbergom, te mu je tokom tog susreta objasnila razloge nemačkog regulisanja govora mržnje. Do sad je Francuska najavila sličan zakon. Ono što se meni čini je da bi Evropska unija mogla da iskoristi „mustru“ zaštite ličnih podataka i primeni ta pravila koja su nametnuta društvenim mrežama na teritoriji EU i na govor mržnje. Međutim, kako među članicama EU ne postoji usklađenost regulacije, čini mi se da će ova tema ipak biti više stvar bilateralnih odnosa društvenih mreža sa svakom pojedinačnom državom“, naglašava ona.

Dušan Pokuševski detaljnije objašnjava šta podrazumeva nemački zakon – „Network Enforcement Act” (NetzDG).

„Ovim zakonom je predviđena obaveza društvenih mreža da brzo reaguju kako bi uklonile govor mržnje, lažne vesti i ilegalne sadržaje, a zaprećene kazne idu i do 50 miliona evra. Pored brze reakcije kompanija, ovaj Zakon zahteva od njih da uspostave sveobuhvatni mehanizam za prijavu kako bi postovi na društvenim mrežama mogli brzo da budu prijavljeni”, kaže Pokuševski.

On dodaje da bi i Srbija trebalo da razmatra ove izazove i debatu koja se vodi na nivou EU.

„Do kraja godine se očekuje usvajanje „Digital Service Act-a”, a Evropska komisija je pozvala na javne konsultacije sve zainteresovane aktere. Ovaj zakonodavni predlog bi trebalo da preradi regionalni pravilnik o digitalnim uslugama, uključujući rešavanje kontraverznih pitanja, kao što su odgovornost za sadržaje koje generišu korisnici društvenih mreža i onlajn dezinformisanje. Sličan izazov i zadatak stoji i pred Srbijom”, napominje Pokuševski.

Neophodni preventivni mehanizmi i edukacija

Osim pravnog okvira koji treba modernizovati, važan mehanizam jeste i prevencija govora mržnje. Za to najveću odgovornost treba da preuzmu sistem obrazovanja, mediji i državne institucije. Ova oblast u Srbiji je posebno problematična, smatra Dušan Pokuševski.

„Neophodno je dosledno sprovesti reformu sistema obrazovanja u koji je potrebno uneti edukativne sadržaje sa ciljem promovisanja vrednosti tolerancije i poštovanja različitosti, ali i prepoznavanja diskriminacije i adekvatnog reagovanja na diskriminaciju”, ističe Pokuševski i dodaje da u našem društvu mora da se otvori dijalog o ovoj temi kroz promotivne kampanje i debate.

„Odgovornost za sprovođenje ovih aktivnosti pre svega leži na Ministarstvu pravde, Ministarstvu kulture i informisanja, instituciji Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i svakako budućeg (najavljenog) ministarstva za ljudska prava”, navodi pravnik.

On kaže da pored sistema obrazovanja, ključnu ulogu u stvaranju tolerantnijeg društva imaju mediji „zato što su mediji jedan od osnovnih kanala za širenje govora mržnje, kao i stvaranja narativa, ali i društvenih odnosa u kojima je distanca prema drugom i drugačijem poželjna”.

Pokuševski upozorava da smo svedoci izostanka sprovođenja adekvatnih mera i dodaje da je pitanje u kojoj meri su one i mogle dati bilo kakav rezultat „kada su upravo ključni akteri – nosioci najviših funkcija, predstavnici političkih stranaka i mediji kreirali javni diskurs u kojem su stereotipi, predrasude i govor mržnje ukorenjeni”.