Šta nam vlast poručuje kroz rijaliti

Retki su oni koji nikada nisu čuli za rijaliti “Zadrugu” ili “Parove”, nezavisno od toga da li su ikaga gledali život ukućana u Mitrovićevom imaginarijumu, ili “srećnoj televiziji”.

Javnost je dobro upoznata sa psovkama, nasiljem, nedoličnim ponašanjem i preljubama, čak i preko društvenih mreža, a poslednja vest koja puni stranice tabloida svakako je još jedan brak i uništenje porodice, koje se gledalo uživo. Rijaliti produkcije da bi zabiberile i napravile još veću dramu često onda uvode i prevarene supruge , kao što je to bio slučaj u jednoj od prethodnih sezona sa izvesnom Kijom Kockar, koja je zbog ove “uloge” stekla ogromnu popularnost.

Od žena koje pristaju na to da svoju patnju unovče i istresu je pred kamerama prave se heroine, a neprijatne situacije u koje produkcija dovodi učesnike postaju jeftina zabava za sirotinju i hrana za narod željan senzacije.

Svemu tome dodajmo svakodnevne i učestale scene nasilja, pretnje, jezive svađe i psovke, i činjenicu da REM po tom pitanju, uprkos brojnim obećanjima i dalje ne reaguje, te da se sve ovo emituje u udarnim terminima.

O tome koliko je ovakav program štetan po kompletno društvo, a posebno po decu i mlađu populaciju, te kako je rijaliti zapravo u potpunosti usklađen s vladinim programima, za Nova.rs govore psihološkinje Marina Videnović i Lidija Vasiljević, kao i Ana Martinoli, producentkinja i teoretičarka medija.

“Iz sezone u sezonu svi ti događaju moraju da se pojačaju, kako bi bilo zanimljivije. Rijaliti u principu brzo dosadi, pa postaje sve žešći i žešći, ne bi li se skrenula pažnja gledalaca. Kad se setimo prvog Velikog brata, naspram ovih rijalitija sada, on je bilo ‘mamina maza’. Svakako su najranjiviji oni koji nemaju drugu stranu, odnosno kada se u roditeljskom domu ne propagiraju prave vrednosti. Što se tiče adolescencije, u tom periodu se pomeraju granice i preispituju se različiti konstrukti o braku i o vernosti. Jako je važno da postoji dijalog o svemu što se može videti u rijalitiju”, objašnjava Marina Videnović, čija je uža specijalnost psihologija detinjstva i adolescencije.

“Treba da se shvati činjenica da se u rijalitiju radi o jednom odigravanju. Tamo često nema ozbiljnih i pravih emocija, već postoji potreba za dokazivanjem. Treba da se radi na tome da se takva vrsta neiskrenosti prepozna jer, kao što je govorio jedan naš profesor, rijaliti služi tome da nas navikne na poniženje. Tu se ljudi na različite načine ponižavaju kako bi se dokazali, dok je iz serijala u serijal degradiranje čoveka sve veće”, kaže ona.

Psiholog Lidija Vasiljević u razgovoru za portal Nova.rs napravila je paralelu između rijalitija i informativnog programa, uz obrazloženje kako oba formata promovišu loše sisteme vrednosti.

“Rijaliti najviše može da utiče na formiranje vrednosnih sistema osoba koje još nisu sazrele, odnosno na mlađe osobe i na decu, jer se plasiraju potpuno pogrešne vrednosti. Međutim, ništa manje negativan uticaj nemaju ni dnevnici, odnosno političko-informativni program koji trenutno postoji. Ako gledamo po vrednosnom sistemu koje promovišu – govor mržnje, agresija, manipulacija, laži – rijaliti je u potpunosti usklađen s vladinim programima. To je sve jedan veliki korpus manipulativnih i vrednosno deprimirajućih i destruktivnih sadržaja, koji ima za cilj da drži ljude u potpuno otupelom stanju, da ubije kritičku svest i da skreće pažnju s glavnih tema”, objašnjava Lidija Vasiljević i dodaje:

“Dok ljudi gledaju rijalitije, i bave se time šta je ko od političara jeo, da li je prepisao doktorsku tezu, koliko je para ukrao, mnogo veće stvari se dešavaju u pozadini. Prodaju se opšta dobra, odnosno reke, vazduh se uništava. Ceo taj program služi za skretanje pažnje sa važnih tema o kojima ne razmišljamo, nego nam se dese. Psihološki gledano, rijaliti i te kako loše utiče na mentalno zdravlje nacije, koje je već narušeno mnogobrojnim krizama”, zaključuje naša sagovornica.

Ana Martinoli, teoretičarka medija i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti pojasnila je pojam rijaliti formata i iznela zamerke koje se ovakvom programu najčešće pripisuju.

“Mislim da je važno da se kaže da su rijaliti programi medijski format koji je prisutan, i među najgledanijima na brojnim komercijalnim tržištima širom sveta. Oni nisu naša specifičnost. I svuda rijaliti programi gledanost zasnivaju na sadržaju visokog emocionalnog potencijala, mehanizmima izazivanja konflikata među učesnicima, manipulisanju sadržajem i kreiranju tenzije koja publiku dodatno motiviše da nastavi sa praćenjem programa.

Kao najčešće zamerke formatu rijaliti televizije navodi se njihov doprinos kreiranju “lažnih zvezda” koje su pažnju publike zadobile samo zahvaljujući prisustvu u medijima i različitim ekstremnim oblicima ponašanja, a ne svojim talentom, profesionalnim rezultatom ili zalaganjem. Kada se tome doda ogromna popularnost reality programa kod nas, jasno je da je njihov uticaj na publiku, posebno senzitivne grupe, ogroman – kroz njih se definišu “poželjne” vrednosti, afirmišu različiti scenariji za postizanje uspeha, popularnosti… Taj uticaj se osnažuje činjenicom da se sadržaji iz rijaliti televizijskog sadržaja prelivaju u druge formate i kanale – tabloide, društvene mreže”, rekla je Ana Martinoli, i objašnjava da je problematičnost rijaliti programa zapravo zloupotreba ljudskih mana.

“Problem sa rijaliti programima nastaje kada počnu da se dominantno baziraju na zloupotrebi ljudskih mana, slabosti, na problemima ili različitim nedostacima učesnika. Želja da se u svakoj idućoj sezoni publici ponudi nešto intenzivnije, spektakularnije i atraktivnije zarad profita granicu pomera sve dalje u pravcu vulgarnog, nasilnog, hiperemotivnog, skandaloznog – i to je ono čemu svedočimo danas na našem tržištu. Prag osetljivosti publike se menja, a za pažnju gledalaca producenti moraju da se bore sadržajima koji su dramatičniji, brutalniji, senzacionalniji i neočekivaniji”, govori naša sagovornica i dodaje da bi trebalo primeniti medijske zakone, kako bi se zaštitila senzitivna grupa, koju čine deca i i maloletnici.

“Pitanje kontrole rijalitija, pa i bilo kog drugog medijskog sadržaja, delikatno je pitanje koje olakim, površnim pristupom može da postane pitanje cenzure koja ne bi trebalo da bude obeležje nijednog medijskog tržišta. Postojeći medijski zakoni u Srbiji predviđaju vrlo jasne programske kvalitete koje mediji sadržaji moraju da poseduju, odnosno  ugrožavajuće i nedozvoljene poruka koje bi pojedini sadržaji mogli da pošalju – i oni mogu biti primenjeni na pojedine rijaliti programe, sa ciljem zaštite senzitivnih grupa, maloletnika i dece”, smatra Ana Martinoli.