Sukob na levici

Sukob je počeo dvadesetih godina, u senci divovskih društvenih, političkih i ekonomskih promena na tlu Evrope i sveta, kad su sve oči bile uprte u novu moćnu Rusiju, čekajući da vide hoće li diktator uspeti da sačuva svoju gvozdenu vlast, a evropska se leva inteligencija upela da redefiniše kulturnu paradigmu mladog veka i svoj odnos prema stvarnosti. Na jednoj su strani toga fronta umetničke prakse predvođene nadrealistima, koji eksperimentišu avangardnim poetičkim principima i apstraktnim psihološkim modelima projektuju novi svet, a nasuprot njima revolucionarne snage koje novi svet grade menjajući postojeći, sadašnji i stvarni, zahtevajući klasnu borbu i društveno-kritičku funkciju umetnosti.

Iako je ovde imao jugoslovenski karakter, sukob između „nadrealista“ i „socijalističkih realista“ – koji će istorija zapamtiti kao „sukob na levici“ – dešavao se uglavnom u Beogradu. Pobednik, međutim, neće suštinski promeniti samo Srbiju, već i ceo južnoslovenski kulturni, a bogami i politički prostor.

To, eto, za slučaj da mislite kako se istorijski sukob na srpskoj kulturnoj levici vas u Hrvatskoj uopšte ne tiče, i da vam je savršeno svejedno koja će kulturna paradigma pobediti. Ili pak za slučaj da vas se sukob na levici ne tiče zbog toga što je to bilo pre stotinu godina.

I stvarno, sad kad pogledam šta sam napisao, dozvoljavam mogućnost nesporazuma. Maltene pa sam u kratkim crtama upravo leksikografski tačno ocrtao sukob koji je na srpskoj i jugoslovenskoj kulturnoj levici započeo 1928. godine, kada u senci nove boljševičke Rusije – i Staljinove borbe da eliminacijom ideoloških neprijatelja i unutrašnjih protivnika uspostavi gvozdenu diktaturu – jugoslovenska levica gradi novu kulturnu paradigmu: s jedne strane nadrealisti, koji predvođeni Markom Ristićem, Aleksandrom Vučom i Oskarom Davičom novi svet projektuju u visoko intelektualnim oblacima, i nasuprot njima socrealisti, koji predvođeni Milovanom Đilasom i Radovanom Zogovićem taj svet grade ovde i sada, pozivajući na klasnu borbu i rušenje buržoaskih kulturnih modela.

Sličnost je, sad i ja vidim, vrišteći upadljiva, pa se duboko izvinjavam zbog nenamernog dovođenja u zabludu. Ja, naime, uopšte nisam imao na umu istorijski sukob na kulturnoj levici iz dvadesetih godina prošlog veka: mislio sam na rat koji na kulturnoj levici besni upravo ovih dana, godine 2022., dakle dvadesetih godina ovoga veka, dakle danas, dakle ovoga časa.

Da, drugovi, otvoreni rat Željka Mitrovića i Bake Praseta.

U senci divovskih društvenih, političkih i ekonomskih promena na tlu Evrope i sveta, kad su sve oči uprte u novu moćnu Rusiju, čekajući da vide hoće li Vladimir Putin uspeti da sačuva svoju gvozdenu vlast, a evropska leva inteligencija iz korena redefiniše kulturnu paradigmu mladog veka i svoj odnos prema stvarnosti, odvija se u Srbiji rat nadrealista i socijalnih realista, tradicionalne dakle visoke kulture oslobođene svih obaveza prema stvarnosti protiv kulture duboko uronjene u fizički, stvarni svet.

I eto s jedne strane osnivača i vlasnika Pinka, čoveka koji je kao dete komunističkog komesara Slobodana Miloševića i njegov kulturni ataše direktno izmislio današnju Srbiju. Nakon što je usred rata osnovao Pink Televiziju i izdavačku kuću Siti Rikords, pa eskapističkom zabavom uspešno lobotomizovao srpski narod i eutanazirao srpsku kulturu, Mitrović je na tim temeljima izgradio golemi medijski imperij koji danas vlada celom bivšom Jugoslavijom: od svih postjugoslavenskih država njegov Pink nacionalnu frekvenciju nema još samo u Hrvatskoj.

Ružičasti paralelni univerzum, virtuelni novi svet – lepši i bolji od onoga koji se nudi u informativnim programima – dvadesetčetveročasovna zabava, silikonske sise, gole guzice, tetovirani bolidi, sapunice, rijalitiji, farme i zadruge, kokain na stolu, seks pod čaršafima, nepojamni kič i skandali, još skandala i još seksa pod čaršafima: uspostavljen kao zvanični kulturni model nove srpske buržoazije, Mitrovićev koncept sme i može da se nazove nadrealističkim. Zvuči li vam pak nategnuto ili pretenciozno, podsetiću da je sam Andre Breton, autor Nadrealističkog manifesta, taj pokret definisao na čistom psihičkom automatizmu, odnosno nasumičnom, nadrealnom i neracionalizovanom povezivanju predstava, oslobođenog svake kontrole razuma, ali i estetičkih i moralnih principa.

Ne znam za vas, ali kraće i preciznije definicije Pinkove poetike ja još pročitao nisam.

Mitrovićev ružičasti kulturni kič model tačno po meri kič režima Aleksandra Vučića, kao još jednog Miloševićevog deteta, nije stoga u Srbiji imao prirodnih neprijatelja. Ili barem ne dok protiv nosioca dominantne kulturne matrice – na isti način na koji je pre stotinu godina u otvoreni sukob sa dekadentnim „buržoaskim“ nadrealizmom ušao novi socijalni realizam, proizašao iz revolucije nastale upravo u buržoaskim filosofskim salonima – nije ustao Baka Prase.

Građanskim imenom Bogdan Ilić, dvadesetšestogodišnji mali golomozgi debil, jutjuber sa dva i po miliona pretplatnika i preko milijardu pregleda, najuticajniji influenser svih štokavskih jezika, u celini je i celosti, naime, abortirano dete oglupele Pink civilizacije, tačno onaj Lenjinov „mangup u sopstvenim redovima“. Trpi li, međutim, ova paralela predstavljanje Bake Praseta – u ratu s nadrealističkim buržujem Mitrovićem – kao socrealiste?

Ako je ključna funkcija socijalističkog realizma pre stotinak godina bila socijalno-pedagoška, a jeste, i ako je njegova poetička norma zahtevala realističke stilske alate u tradicionalnim, ali i novim medijima, sve kako bi bila pristupačna najširim masama, a jeste, onda je Baka Prase klasični socrealist, gotovo pa srpski Maksim Gorki. Iako je kao nasumična, neracionalizovana pojava slobodna od svake kontrole razuma – amputiranih estetičkih i moralnih principa, svakog do poslednjeg – Baka Prase izvorno čitav proizašao iz Pinkovog virtualnog rijalitija, on predstavlja sve šta taj rijaliti nije.

Duboko uronjen u plitki, boćati stvarni svet, Baka Prase u manifestu protiv Željka Mitrovića na Jutjubu, ponosno pred Pinkom držeći u rukama džinovski drveni kurac, istupa kao tribun „malih ljudi“ eksploatisanih od „kriminalaca i medijskih giganata“ koji „samo šmrču po celi dan“. Hipsterska salonska levica – ako je, naravno, u Srbiji još uopšte ima – dupe bi dala da ima dva i po miliona ljudi u ime kojih će Vučićevom magnatu tako poručiti da joj „popuši kurac“.

Jeste, u markiranom belom duksu i besnom žutom Lamborginiju Baka Prase izgleda kao Pinkovo dete, vozi kao Pinkovo dete i hoda kao Pinkovo dete, ali on protiv kriminalne, našmrkane buržoazije i njene visoko stilizovane i artificijelne poetike ustaje jezikom naroda i rečnikom ulice, naglas govoreći tačno ono što Pinkova deca, narod i ulica misle, ali se ne usuđuju glasno reći: baš ništa.

Mutavo i prazno, savršeno i okruglo apsolutno ništa.

Dobro, dozvoljavam mogućnost da viđenje bespoštednog rata između jednog bahatog našmrkanog magnata i jednog fantastično popularnog mladunčeta bizona – koji je, uzgred budi rečeno, Mitrovića optužio kao Vučićevog čoveka samo zato što mu ovaj duguje pare za nekakvu influensersku televiziju, ili tako nešto – kao istorijskog sukoba na levici zvuči barem ambiciozno, ako već ne i imbecilno, ali ne znam šta da vam kažem. Kakva srpska inteligencija i kultura, takav joj i sukob na levici.

Konačno, uz dužno poštovanje prema značaju i uticaju Ristića, Daviča, Đilasa i Zagovića – a podsećam, bilo je to vreme kad kultura nije imala puki društveni uticaj, nego je direktno izmišljala društvo – džinovski je to drveni krivi kurac prema uticaju Mitrovića i Bake Praseta na kulturnu i društvenu paradigmu srpskog dvadeset prvog veka.

Za onaj pak prvi slučaj – za slučaj da mislite kako se istorijski sukob na srpskoj kulturnoj levici vas u Hrvatskoj uopšte ne tiče i da vam je savršeno svejedno koja će kulturna paradigma pobediti – imam za vaš dobru i lošu vest. Loša vest je da je Miroslav Krleža umro. Dobra vest je da će levica svejedno pobediti.

Možda, dozvoljavam i tu mogućnost, ovako napisano izgleda važno i istorijski – dok vi tako spokojno, ništa ne sluteći, na kablovskoj televiziji gledate Pinkove rijalitije, deca vam na mobilnim telefonima otkidaju na Baku Praseta i pripremaju kulturnu revoluciju – ali nemojte da se sekirate: isti je to drveni kurac.

Šaim se, naravno.