Sve laži „lažnih vesti“: Fatalno podrivanje poverenja u istinu i kvalitetne medije

Živimo u vremenu u kome se istina relativizije a teorije zavere cvetaju: Zemlja više nije samo ravna ploča već i „krofna“ (foto:u/osrsslay/Reddit)

Ovih dana je termin „lažne vesti“ zvanično i na velika vrata ušetao i u balkansku diplomatiju kad je kosovska zabrana ulaska za srpske zvaničnike proglašena za „lažnu vest“. Ova bizarnost ne bi bila ni vredna pomena da nije jedini primer pozitivnog efekta neke lažne vesti jer je omogućila da premijeri Kosova i Srbije bar oko nečega i na trenutak spuste loptu. Takođe je još jedan dokaz da se i fenomen „lažnih vesti“ i upotreba termina šire, ostavljajući utisak nezaustavljivosti.

Rasprava o korektnosti samog termina „lažne vesti“ rasplamsava se uporedo sa činjenicom da ni veliki, ugledni mediji u svetu nisu do sada uspeli da pronađu adekvatan i efikasan model kojim bi se fenomen „lažnih vesti“ zaustavio, a pažnja čitalačke publike vratila proverenom dobrom novinarstvu. Sva istraživanja govore da su „lažne vesti“ pokupile neuporedivo veću pažnju čitalaca nego vesti.

Milivojević: Lažne vesti u srpskom zakonu iz 1890.

Među novinarima i analitičarima medija jača teza da je sam termin, paradoksalan u svojoj osnovi jer povezuje dve nespojive stvari kao što su laž i novinarska vest, štetan u smislu da relativizuje i zamućuje razumevanje novinarstva kao profesije koja raskrinkava laži i propagandu. Da termin, podjednako kao i fenomen koji označava, razara profesiju.

Zato je možda u međunarodnim raspravama pretežnija upotreba termina „junk news“, „junk journalism“ ili kod nas isticanje da nam ne treba novi termin za staru pojavu koju znamo pod jednostavnim nazivom – laž.

Opasno se normalizuje stanje prema kojem jedan medij ima „svoju istinu“, a drugi „svoju istinu“, što relativizuje i razvodnjava mogućnost objektivne analize društvene stvarnosti u javnom prostoru. Tada postaje moguće da su vakcine i dobre i opasne po zdravlje, da je čovek i sleteo i nije sleteo na Mesec, ili da je u Srebrenici i bio i nije bio genocid (Aleksej Kišjuhas)

Profesorka na beogradskom Fakultetu političkih nauka Snježana Milivojević otkriva za Cenzolovku da je u našem zakonu o medijima iz 1890. godine pronašla poglavlje koje se zove „Lažne vesti“.

Dakle, čak ni sam pojam kod nas nije nov, mada fenomen sa kojim se danas suočavamo kad ga koristimo daleko prevazilazi okvire 19. veka. Profesorka Milivojević ističe da u teoriji postoji veća naklonost ka terminu „informaciono zagađenje“ koje bi trebalo da objasni da je u pitanju jedna vrsta ekološke krize u informacionom svetu i da ima puno zagađivača.

Termin nije adekvatan i od kad se pojavio ima nekoliko tipova prigovora, kaže profesorka Milivojević:

– Prvu vrstu iznose novinari i ljudi iz medijske industrije i kažu da termin briše granicu između faktografije i fikcije, između istine i laži, da obesmišljava postojanje ozbiljnog novinarstva i da je termin neodgovarajući jer su stvari u toj oblasti prilično crno-bele, nešto je ili vest, odnosno novinarski proizvod, ili je laž.

– Druga vrsta prigovora je političke prirode i odnosi se na političku upotrebu ili zloupotrebu termina. Čim se pojavio termin, političari, naročito oni sa autokratskim apetitom, počeli su da novinare i medije koncipiraju kao fabrike lažnih vesti, i to novinare čiji kritički stav uglavnom ne podnose ili im se ne dopada. U tome su im se kao neželjeni saveznici pojavile nove platforme i mogućnost da se direktno obrate publici, da zaobiđu medije, a da medije percipiraju i identifikuju ne samo kao proizvođače lažnih vesti već i kao neprijatelje demokratije, naroda, zavisi koliko je ko oštar.

– Treća vrsta kritike odnosi se na zdravorazumsko objašnjenje lažnih vesti. Taj prigovor kaže da su uvek postojale lažne vesti, propaganda, dezinformacije od nastanka sveta. Što bi to bio sad nov fenomen koji traži nov termin, nema ničeg novog. To je samo nova moda da se produkcijom novog termina zamagli razlika između istine i laži.

Snježana Milivojević kaže da u svakom od ova tri prigovora ima istine, ali takođe naglašava da je reč o novom fenomenu i da zaslužuje novo ime jer su forme u kojima se pojavljuje raznolike (od istina ubačenih u lažni kontekst, preko poluistina, do čistih laži), razuđene zahvaljujući brojnosti digitalnih platformi i toliko razorne po informativno tkivo medijskih poruka na način koji ranije nije bio viđen.

Publika koja je zasuta manipulacijama i propagandom upakovanom u novinarsku formu praktično ne može da se brani jer je uništen kontekst na koji se oslanjala u proceni šta je istina ili laž.

„Tvorci toga parazitiraju na ideji da publika veruje novinarskom sadržaju, oni namerno pakuju da liči na medijski proizvod da bi privukli pažnju. Istovremeno, time što privuku pažnju, oni ruše poverenje u medije. Mislim da je to najopasnija posledica lažnih vesti. To je skoro nenadoknadiva posledica lažnih vesti sa stanovišta demokratije. Možda termin nije najsrećniji, ali čini mi se da upravo paradoksalna suprotnost termina ’lažne vesti’ u stvari govori o složenosti fenomena“, ističe Snježana Milivojević.

Lažne vesti na Balkanu kao izveštavanje o životu na Mesecu iz 18. veka. Samo opasnije

Pojedinačna neistina može da se demantuje ili da se proverom činjenica demistifikuje, ali poverenje u medije koje se gubi, podrivanje poverenja u istinu kao jednog od orijentira u javnom životu je fatalna.

Veza poverenje-istina-publika je najvažnija tema kojom se analitika bavi. U tradicionalnim medijima publika je znala kako da bira kome da veruje, kako da čita između redova, ali bez tog konteksta na internetu i kad se namerno publici upućuju sadržaji koji fragmentarno kruže po mreži pa dođu i do ljudi koji im se slučajno izlože, oni nemaju tu odbranu i kredibilitet medija koja je najveća medijska vrednost. Poljuljano je poverenje u medije, a pošto su mediji ključna institucija demokratije, i to je jedan od uzroka što su savremene demokratije u krizi.

Istovremeno sa uništavanjem poverenja, mediji su izgubili publiku, a samim tim i oglašivače i novac. Medijska ekonomija se transformisala, a mediji funkcionišu na tržištu na kome su zavisni od lajkova, klikova, šerovanja, broja pristupa.

„Istraživanja su pokazala da su 20 top lažnih vesti privlačili više ljudi nego sve vesti 20 uglednih medija, recimo u vreme Bregzita ili predizborne kampanje u SAD, što znači da su one odvukle veliki deo oglašivača, jer oglašivački kapital ide za brojem klikova i onlajn pristupa, čime su mediji ostali bez ugleda i bez novca“, kaže profesorka Milivojević.

Kišjuhas: Termin „lažna vest“ relativizuje novinarstvo

Aleksej Kišjuhas, sociolog i docent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, ističe za Cenzolovku da „lažne vesti“ treba gledati u kontekstu „postistine“, termina koji ukazuje na opštu relativizaciju istine. Kišjuhas smatra da je sam termin „lažna vest“ besmislen. On podseća i na relevantne novinare i filozofe koji su se usprotivili njegovoj upotrebi, poput američkog filozofa Harija G. Frankfurta, autora eseja koji je kod nas preveden pod nazivom „O proseravanju“.

Besmislenost termina, međutim, ne umanjuje njegovu razornost u uništavanju političke sfere gde je „lažna vest“ napravila najveći lom.

„Termin ’lažne vesti’ jeste lansirao ili bar popularizovao američki predsednik Donald Tramp, a nepodnošljiva je lakoća s kojom je on prihvaćen i gotovo normalizovan, pa i od strane aktera koji se protive Trampovoj politici i ideologiji. Ovaj termin jeste upotrebljen za lakomisleni obračun sa medijima koji ne govore pohvalno o Trampovoj administraciji, otpisujući ih i diskreditujući ih na jedan veoma perfidan i ’postmoderan’ način prema kojem – svako ima svoju istinu. U tom smislu, mnogo je značajniji termin i koncept ’postistine’, a koji je 2016. godine proglašen za ’reč godine’ od strane Oksfordskog rečnika engleskog jezika“, kaže Kišjuhas.

1890. godine, u srpskom zakonu u medijima, jedno poglavlje se zvalo „Lažne vesti“ (Snježana Milivojević)

„Drugim rečima, opasno se normalizuje stanje prema kojem jedan medij ima ’svoju istinu’, a drugi ’svoju istinu’, što relativizuje i razvodnjava mogućnost objektivne analize društvene stvarnosti u javnom prostoru. Tada postaje moguće da su vakcine i dobre i opasne po zdravlje, da je čovek i sleteo i nije sleteo na Mesec, ili da je u Srebrenici i bio i nije bio genocid.“

Opasno nasleđe skaredne Trampove administracije jeste u tom besmislenom terminu „lažne vesti“, gde svaku vest koja nam se ne dopada ili koja dovodi u pitanje vladajuće strukture možemo da nazovemo lažnom i da imamo neko (lažno) pokriće za to jer, evo vidi, i najmoćniji čovek na planeti kaže da toga ima i da to postoji.

Novosadski sociolog se zalaže za odbacivanje pojma „lažne vesti“ upravo zato što se njime relativizuje novinarstvo:

„Činjenica je da se posredstvom interneta mnoge vesti, tj. informacije zaista izmišljaju, ali to tada naprosto nisu vesti već – laži. Ovo nije ništa novo, već postoji od kada postoje informacija i čovečanstvo. Uostalom, ’vest’ da je Marija Antoaneta rekla ’Neka jedu kolače’ bila je neistina ili laž (ona to nikada nije rekla). Ali nemojmo izmišljati pojmove kako bismo relativizovali medije, objektivno izveštavanje, te istraživačko novinarstvo, čak i ukoliko su mnogi pseudomedijski akteri angažovani na proizvodnji propagande, fabrikacija i laži.“

Klečanje na kukuruzu zbog lažne vesti

Pojavni oblici laži i manipulacija su mnogi, platforme su raznovrsne, kao i oblici razmene, tako da niko od naših sagovornika nije mogao da istakne neki efikasan model odbrane. Velike tehnološke korporacije Google, Microsoft, Facebook i Twitter pokrenule su neke mehanizme zaštite od lažnih vesti koji se uglavnom svode na cenzuru i zabranu različitih sadržaja i do sada smo bili svedoci prilično komičnih i bizarnih oblika cenzure poput brisanja dela klasičnog slikarstva koje prikazuje nago telo.

Pojedinačna neistina može da se demantuje ili da se proverom činjenica demistifikuje, ali poverenje u medije koje se gubi, podrivanje poverenja u istinu kao jednog od orijentira u javnom životu je fatalna

Profesorka Snježana Milivojević kaže da su nam potrebna nova, kompleksna znanja i veštine koje odgovaraju „kompleksnijem svetu gde ima više mogućnosti, ali nema lakih rešenja“.

Mediji se fokusiraju na odbranu svog kredibiliteta. Poverenje je za nezavisne medije od ključne važnosti i oni rade na tome da ga ne iznevere.

Nikola Karanti iz Osservatorio Balcani e Caucaso ističe za Cenzolovku da je važan deo toga da se greška prizna i ispravi. Redakcija portala Balkanska pravila izvinila se, na primer, svojim čitaocima na verovatno najoriginalniji način obećanjem da će za kaznu klečati na kukuruzu kad su, kao i gotovo svi mediji, preneli „vest“ da je Aleksandar Vučić dobio uglednu, tradicionalnu nagradu „Zlatni lav za mir“, iako je u pitanju pre godinu dana ustanovljena opskurna nagrada iza koje stoji politička grupacija evropskih naprednjaka EPP kojoj pripada i SNS.

„Za kaznu će cela redakcija narednih 7 dana tačno u 4 časa ujutru, kad se naš predsednik budi, klečati sat vremena na kukuruzu, kako nam takve sulude ideje o Vučiću i nagradi nikad više ne bi pale na pamet.“