Tamara Skroza: Pošto me obe strane napadaju, računam da sam nepristrasna (VIDEO)

Mešajući javni interes sa zainteresovanošću javnosti, mediji su se rukovodili klikovima. Zainteresovanost javnosti je bila velika i ostala u vezi sa tim slučajevima i to je normalno, ali posao novinara je bio da brine o interesu javnosti, dakle svih nas, pa i onih koji su umešani. Imali smo snimak utovara tela u kombi, pa jurnjavu za roditeljima koji ispred škole čekaju da čuju vesti o svojoj deci, pa razgovore sa decom, prenošenje izjava zvaničnika koji su prekršili zakon. Spisak dece nije smeo da se pojavi u medijima bez obzira ko ga je objavio… Deca nisu adekvatni sagovornici u tom trenutku i tom formatu. U tom momentu se ne razgovara ni sa ljudima koji su neposredno umešani u događaj, jer se na taj način zloupotrebljava emotivni i mentalni status sagovornika. I pri tome se javnost dovodi u zabludu, jer ti ne znaš šta će on da kaže. Kodeksom je to propisano da bi se zaštitio sagovornik, ali i celokupna javnost. Jer ako čekam ispred škole da vidim da li mi je dete živo, mogu svašta da uradim. A pre svega, šta pitaš dete kome su ubijeni drugari i šta pitaš čoveka koji čeka da vidi da li će mu dete izneti u kesi ili će mu potrčati u zagrljaj? Kako se oseća?“

S dugogodišnjom članicom Komisije za žalbe Saveta za štampu razgovaramo o statusu ovog tela, primedbama na pristrasnost u njegovom rad, žalbama medija jednih na druge i političkih stranaka na medije.

„Percepcija Saveta za štampu je bolja van nego unutar medijske zajednice…Postoje stvari u vezi sa kojima se i mi u komisiji polarizujemo, ali najvećim delom on se bavi onim za šta je napravljen. Manjim delom je pomerio vrste odluka koje donosi. Zaista nisam zamišljala da ćemo raspravljati, na primer, o međusobnim žalbama medija na medije ili žalbama vladajuće stranke na medije koji ih ne zovu. Uloga Saveta se vremenom menja, ali okvirima u kojima je napravljen. O tome najbolje govori činjenica da su osnivači isti i da je Savet jedina institucija koja u izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije redovno beleži isključivo pozitivne ocene. Ima odluka koje bih drugačije donela, ima onih u kojima mislim da smo pogrešili, ali medijska etika nije fizika… Moja nepristrasnost u odlučivanju se vidi i po tome što me napada i jedna i druga strana. Jedna da odlučujem u korist takozvanih nezavisnih medija, a druga strana kaže „ono što ne uništi SNS uništiće Savet za štampu“ i žali se mojim urednicima na moj rad u Savetu. Ako nema zadovoljnih, računam da sam nepristrasna. Ali mi ne možemo da se do kraja decentriramo, da izađemo iz sopstvenog ja. Nekada pogrešiš, nekada budeš pristrasan. I to je u redu, ako nije trend. Priznajem da je moguće da sam pogrešila i da sam u nekim situacijama bila pristrasna, ali ne da idem stranputicom. “

Skroza odgovara na pitanja o svojoj odluci da napusti NUNS, pravu sagovornika na autorizaciju, o posledicama odluka političara da ne govore za određene medije, o obavezi medija da uprkos toj okolnosti dođu do argumentacije druge strane i odsustvu razgovora sa neistomišljenicima.

„Svi koje mi plaćamo, javni funkcioneri, nemaju pravo da vrše diskriminaciju. A odbijanjem poziva medija oni upravo to rade. Onaj koga građani plaćaju ima obavezu da se odaziva na pozive medija. Ako si javna ličnost, onda pretrpi. Jednom će mediji da ti izvrnu izjavu, pa ti demantuj. I uradi to i drugi i treći put…Ima ljudi s kojima ne mogu da razgovaram, koji su me najcrnje vređali, doprineli gubitku mog zdravlja. To se odnosi na dva medija, na Pink i Informer i to je moja granica. Ali sa svima ostalima bih rado razgovarala. Ima urednika tabloida koje sam nekoliko puta zvala i koji ne odgovaraju na moje pozive, s njima bih pravila intervju, uzela im izjavu. Mi treba da radimo svoj posao, a razgovaramo s ljudima koji donose odluke. Nisam za to da se bilo kome uskraćuje pravo glasa i rada. Više puta sam rekla da se, u tom smislu, ne slažem sa zahtevom protesta da se zabranjuje rad medija. Svi treba da postojimo i da radimo, ali u granicama zakona. Neke naše kolege prelaze tu granicu i trebalo bi ih uvesti u zakonske okvire.“

Odgovarajući na pitanja o položaju žene u novinarstvu i granici između aktivizma i novinarstva Skroza kaže: „Borba za ravnopravnost svakog čoveka u društvu nije aktivizam nego baza novinarstva. Humanost i da primetim problem u odnosu na čoveka, da li će se to zvati pravda poštenje ili borba za ljudska prava, nebitno je. Zašto bih se informisala ili prenosila informacije ako ne zato da bih sprečila nepravdu, nepoštovanje zakona, Ustava. U istraživanju koje sam početkom godine radila došli smo do razlika u zaradama između muškaraca i žena i sličnih podataka, ali najpotresniji deo su bile ispovesti žena. U njima piše da su ostavljale bolesnu decu, da nisu išle da posete svoje roditelje na umoru, propuštale porodične događaja zato što su morale da se bore, a ostajale  su zakinute za napredovanje i nagrade zato što su se odlučile da rode dete. Muško okruženje ženu kažnjava zato što je odlučila da rodi dete, jer je nema više u kafani, u redakciji i tako dalje. Mislim da je to nedopustivo u 21.veku. Mlađe žene se u novinarstvu diskriminišu, jer su mlade, pa samim tim neiskusne i glupe, a starije, jer su starije, što podrazumeva niz stvari- izgled, dosadile su bogu i narodu, nadrndane su.“

Sagovornica podkasta o medijima tvrdi da nalazi monitoringa štampanih medija, koji periodično priređuje Savet za štampu, pokazuju da su rijaliti programi dramatično značajno uticali na odnos prema pravilima iz Kodeksa novinara Srbije, profesionalizam i etiku.

„Kad smo počeli da radimo monitoring kršenja Kodeksa novinara najviše kršenja događala su se u vezi sa ubistvom Jelene Marjanović, dakle kršenje pretpostavke nevinosti, prava na privatnost, uznemirenje javnosti…To je bio, uslovno rečeno, maksimum kršenja Kodeksa. Sad je taj maksimum daleko pomeren. Zašto? Zato što štampa svakoga dana do detalja prenosi šta se dešava u rijaliti programima. Što na ekranu zvuči jezivo u štampi je još jezivije, jer možemo da mu se vraćamo. I taj se sadržaj sa određenih strana proširio na ostatak novina. Druga stvar je što se jedino politika broji u štampi, u polarizaciji napadi na političke protivnike su mnogo gori. Pošto su mediji slika društva, taj sadržaj nije ništa gori od onog koji vidimo u Skupštini…Publika ne kažnjava medije, jer oni podilaze najnižim strastima publike, tržištu i pretpostavljenom političkom ukusu. A ne bi trebalo da se povode za željama publike, trebalo bi da budu i edukativna tačka, makar malčice prosvetiteljski i na neki način avangarda ovog društva, a ne samo njegovo ogledalo.“