Tanjug objavio netačnu informaciju o datumu smrti Vase Stajića

Vest je preuzelo nekoliko novosadskih medija, a sa portala Radio-televizije Vojvodina, koji je prvi objavio Tanjugovu vest, istog dana vest je izbrisana, ali su njeni tragovi ostali dostupni na drugim internet portalima koji su preuzeli vest sa sajta RTV-a.

Međutim, RTV je tog dana objavio i rubriku Vremeplov, gde se takođe pominje 11. maj 1947. godine kao dan smrti Vase Stajića. Ova vest nije obrisana.

Vasa Stajić zapravo je preminuo na svoj 69. rođendan, 10. februara 1947. godine. Taj dan mnoge nevladine organizacije i vojvođanske političke partije obeležavaju polaganjem cveća kod spomenika Vasi Stajiću u parku kod Skupštine Vojvodine, što je ranijih godina bilo i medijski veoma propraćeno.

O tom i sličnim memorijalima RTV je redovno izveštavao, poslednji put  10. februara 2016. godine, kada je uredništvo pokrajinskog javnog servisa poslednji put pokazalo interesovanje da o tome napravi prilog za svoje gledaoce/pretplatnike.

Osim RTV-a Tanjugovu vest sa netačnom informacijom u celini su 11. maja preneli i novosadski portal nsuzivo.rs, portal novosadskog radija Delta, kao i portal nsreporter.rs.

Milivoj Bešlin, vojvođanski istoričar i predsednik Vojvođanskog kluba, nevladine organizacije koja svake godine, u saradnji sa Zavičajnim klubom Mokrinčana i novosadskom Osnovnom školom “Vasa Stajić” organizuje polaganje cveća na spomenik Vasi Stajiću, ocenio je za VOICE kao potpuni paradoks da jedna „pokojna novinska agencija pokojne države“ objavi lažnu vest o smrti Vase Stajića.

„Mnogi mediji u Srbiji su deprofesionalizovani i urušeni proteklih godina, jer oni nisu tu da bi informisali javnost već da bi služili u dnevno-političke svrhe. Tim profesionalnim padom, negativnom selekcijom i kadrovskom devastacijom došli su dotle da, i tamo gde nije jasna namera da se ide u manipulaciju, neminovno nekad dođe do ovakvih stvari“, smatra Bešlin.

Prema njegovim rečima, nije obavezno da bilo ko zna tačan datum rođenja ili smrti Vase Stajiće ili bilo koga drugog, ali treba da postoji bar minimum profesionalizma u lokalnim medijima da bi se neko setio da pošalje ekipu na njegov spomenik jer brojne delegacije uvek polažu venac na dan godišnjice smrti.

„Tu bude uvek više organizacija i primetno je više godina unazad da se to dešava. RTV bi kao javni medijski servis trebalo to da zabeleži, ali se to poslednjih godina ne dešava. Da u medijima postoji minimum profesionalizma, neko bi se već setio da se to dešava uvek zimi i da nije u pitanju sredina maja“, zaključio je Bešlin.

Zanimljivo je da ovo nije prvi put da RTV objavljuje pogrešnu vest o smrti Vase Stajića. Gotovo ista situacija se dogodila i 11. maja 2017. kada je na Teletekstu RTV-a u rubrici Vremeplov navedeno da je Vasa Stajić preminuo toga dana. Poput najnovijeg, i ovaj tekst je bio objavljen na portalu pa naknadno povučen.

Vojvođanski kulturni klub „Vasa Stajić“ tada je ocenio da se objavljivanjem netačne informacije o ovom velikanu “RTV ogrešila o profesionalne standarde”.

Ali, to nije sve. Godinu dana ranije RTV je 11. maja objavio na svom portalu, takođe u rubrici Vremeplov, tekst pod nazivom „Preminuo Vasa Stajić“. Tom prilikom vest je prošla neopaženo.

Polaganju cveća na spomenik Vasi Stajiću, pored organizacija navedenih ranije u tekstu, svake godine prisustvuju i članovi Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Građanske Vojvodine, Saveza antifašista Vojvodine, Vojvođanskog kulturnog kluba “Vasa Stajić”, Lige socijaldemokrata Vojvodine, Vojvođanske partije, Demokratske stranke.

Spomenik Vasi Stajiću otkriven je 2011. godine, na Dan oslobođenja Novog Sada od fašizma, 23. oktobra.

Spomenik je rad novosadskog vajara Slobodana Bodulića, izrađen je u bronzi i nalazi se u Ulici Žarka Zrenjanina, u malom parku između Skupštine Novog Sada i sedišta Skupštine i Vlade Vojvodine.

Vasa Stajić rođen je u Mokrinu, a preminuo je u Novom Sadu. Osnovne škole u Novom Sadu i Mokrinu nose njegovo ime. Propagirao je socijalističke ideje i predvodio je Reformistički srpski nacionalni pokret mlade vojvođanske inteligencije. Izdavao je časopise „Novi Srbin“ i „Prosveta“, a zbog svojih ideja bio je često proganjan i osuđivan. Napisao je više od 20 knjiga od kojih su mu najpoznatije „Novosadske biografije“ u šest tomova, „Velikokikindski distrikt“ i druge. Posebno se istakao studijama o Svetozaru Miletiću (1926, dopunjeno 1938), kao i o Jovanu Jovanoviću Zmaju (1933).

Posle Drugog svetskog rata izabran je za doživotnog predsednika Matice srpske.