Trijumf tabloidnog beščašća: I pošto je uhvaćen u laži, Kurir nastavio da se iživljava nad svojom žrtvom

Čak i pristojnom mediju može da se dogodi da pogreši, i to ozbiljno da pogreši.

Može mu se dogoditi čak i da slaže – za to su dovoljni samo jedan korumpirani ili neprofesionalni novinar ili urednik, koji posle svoje laži biva otpušten, kažnjen, pravno procesuiran i slično.

Ali, pristojnom mediju – ili makar onom koji pretenduje na pristojnost, ne može se dogoditi da u jednom danu prekrši sva moguća etička načela novinarstva: da slaže, da bude uhvaćen u laži i da potom tu laž ne samo da ne prizna već da svoje čitaoce pravi budalama.

Listu Kurir desilo se upravo to. U izdanju od 23. januara, kao udarnu ekskluzivu objavio je priču o tome kako su bivšeg ministra Slobodana Vuksanovića „lekari našli kao beskućnika“, koji je osiromašen, zapušten, psihički slomljen, a koji od bruke ne želi da bude smešten u prihvatilište za odrasle u Kumodraškoj ulici.

Vrlo brzo vest je na svom Fejsbuk profilu demantovao pisac Dule Nedeljković koji je rekao da mu je Vuksanović prvi komšija, da je čovek zdrav i prav, da je vedar i pristojan, da se često sretnu na basketu.

Odmah potom, TV Prva i Blic došli su do Slobodana Vuksanovića okruženog studentima na jednom fakultetu. Čovek izgleda kao što je oduvek izgledao, samo možda malo mršaviji nego što ga se sećamo, i sasvim je staloženo i mirno ispričao kako živi, prisećajući se čak i svojih novinarskih početaka.

Do bivšeg ministra stigao je čak i sam Kurir, pa je taj je snimak i objavljen, bez dodatnih komentara i objašnjenja.

Ali odmah potom, na sajtu istog tog Kurira – medija, dakle, koji je na sopstvenom portalu prikazao snimak kojim se pokazuje da je lagao – osvanule su tri nove priče koje „dokazuju“ da Vuksanović ipak jeste beskućnik. Ili, ako baš nije beskućnik, svakako je neko ko je u problemu, ko je zapušten, ko nema novca.

„Kako je izgledao? Je li tumarao?“

Jedan od onih koji je o tome svedočio bio je taksista P. S. koji se pojavio pred kamerom Kurira s punim imenom i prezimenom, objašnjavajući da je pre mesec dana kod Slavije video beskućnika koji mu je ličio na Vuksanovića.

Pozivajući se na vesti (Kurira), P. S. je dao i svoju dijagnozu, ocenjujući da je svemu tome kumovala teška porodična situacija i da je zbog toga Vuksanović završio „na ulici“.

Na uporno insistiranje vredne novinarke, objasnio je da je čovek izgledao kao „da radi u kontejneru“. Novinarka je posle toga opet briljirala – pitala ga je: „Kako je izgledao? Je li tumarao?“

Taksista je odgovorio kako je ovaj „normalno išao, samo što je bio…“, da bi mu ona završila rečenicu konstatacijom – „zapušten“.

Sve u svemu, bio je to medijski hepening u koji normalan čovek teško da bi poverovao, dok ne vidi sopstvenim očima.

Na sajtu istog tog Kurira – medija, dakle, koji je na sopstvenom portalu prikazao snimak kojim se pokazuje da je lagao – osvanule su tri nove priče koje „dokazuju“ da Vuksanović ipak jeste beskućnik. Ili, ako baš nije beskućnik, svakako je neko ko je u problemu, ko je zapušten, ko nema novca

No, to uredništvu Kurira nije bilo dovoljno. Svoje svedočenje o psihološkom, materijalnom i svakom drugom statusu profesora Slobodana Vuksanovića dali su i prodavci s pijace Kalenić. Jedan od njih objasnio je kako je bivši ministar došao na pijacu da proda „neke pantalone“, ali i kako je izvršena identifikacija osobe o kojoj se izveštava: „Nosio je neku kapu i tako sam ga bio prepoznao“.

Pošto se ovaj put suočila s ne baš elokventnim sagovornikom, novinarka Kurira postavila je niz ingenioznih pitanja zbog kojih bi svako ko je ikad pročitao bilo koji etički kodeks, bilo koji novinarski udžbenik, mogao samo da sedne i plače.

„Je l’ ti ga bilo žao?“, upitala je s empatijom u glasu.

„Je l’ bio prljav, pocepan? Kako je izgledao?“, insistirala je nakon što nije izazvala odgovarajuću reakciju.

Siroti prodavac je pokušao da se izvuče, ponavljao je njene reči „bio je sav prljav“, ali čak i kad je postalo jasno da se čovek zapleo u sopstvene izmišljotine – cenjena koleginica ga nije ostavila na miru.

„Kako su komentarisali oni koji su ga prepoznali?“, pitala je novinarka.

„Ne znam, nisam bio tu, ali moj brat je bio tu i on je rekao…“

„… Da je to bivši ministar“, dopunila ga je, nastavljajući prilog s drugim prodavcima.

Dakle, da rezimiramo dokle smo stigli u ovoj fazi:

1. Kurir objavljuje laž;

2. Sam objavljuje snimak koji pokazuje da je lagao;

3. Kurir nastavlja da laže, koristeći nejasne iskaze nepouzdanih svedoka koji nisu sigurni šta su videli, kao i tendenciozna i zlonamerna pitanja novinarke;

4. Jedan od sagovornika pred kamerom Kurira kaže kako „nije ni bio“ na mestu događaja o kojem svedoči, ali ga novinarka Kurira u montaži i dalje ostavlja u centralnom mestu svog priloga.

Doktorka i napamet zna

Vrhunac beščašća Kurir je dosegao uz svesrdnu pomoć Sande Rašković Ivić, bivše predsednice DSS-a, stranke u kojoj je Vuksanović jedno vreme bio. Ona je za Kurir ispričala koga sve od familije ima Vuksanović, doslovce prenela kako joj je neko rekao da se „Vuksa čudno ponaša“, što je i dodatno objasnila:

„Ako njemu nije dobro, ne mogu mu pomoći komšije. Ima centar za socijalni rad koji treba njime da se pozabavi, da se vidi da li se on razboleo, da li je počeo da pije, da li je počeo možda nešto da uzima, da li je otišao u psihozu, pa da se odvede na lečenje.“

Nije daleko od pameti da su takvu priču pustili jer nisu imali ništa pametnije da objave. Ne bi im, naravno, bilo prvi put ni da bez veze lažu, ni da bez veze uništavaju nečiji život, da bez veze daju dijagnoze, presude i moralne pouke. Kao što im, s druge strane, ne bi bilo ni prvi put da sve to rade s nekim „višim“ ciljem

Sanda Rašković Ivić je po profesiji doktorka psihijatrije i kao takva sebi ne bi smela da dozvoli da ovako nešto čak i pomisli, a kamoli izgovori javno. Jer, doktorka psihijatrije zna da ne sme da objavljuje nečije porodično stanje, da bez kontakta s osobom ne može da počinje da postavlja dijagnozu, da joj nije dozvoljeno da po medijima upućuje na lečenje, preporučuje mere socijalne zaštite. Tim pre što osoba o kojoj je reč na istom tom mestu, na istom tom sajtu, daje izjavu u punom fizičkom, a po svoj prilici i mentalnom i psihičkom zdravlju.

Ovo je za dr Sandu Rašković Ivić nezapamćena bruka i nešto zbog čega bi pod hitno morala da se (u najmanju ruku) izvini.

Što se Kurira tiče, bilo bi više nego neverovatno da se ovaj list izvini – iako izvinjenje zaslužuje pre svega neposredno okruženje Slobodana Vuksanovića, ali i svaki čitalac.

Da su hteli da upute izvinjenje, to bi učinili odmah, čim su i sami došli do Vuksanovića koji nije beskućnik. Umesto toga, vređali su inteligenciju svojih čitalaca, degradirali svoje sagovornike, pogazili sve bazične profesionalne standarde i prevazišli granice ukusa, vaspitanja, morala, pristojnosti. Koji im ni inače nisu bili jača strana.

Glupost i (ili) spinovanje

Jer, novinarski i profesionalno, ovde nije problem samo laž.

Priča o Slobodanu Vuksanoviću bila bi strašna čak i da je svaka reč u njoj istinita, čak i da je taksista u rukama imao njegovu ličnu kartu dok ga je vodio u prihvatilište, čak i da je prodavac s Kalenića pokazao selfi s bivšim ministrom dok mu ovaj uvaljuje stare pantalone, čak i da je Sanda Rašković  Ivić konzilijarno ustanovila šta sve muči njenog nekadašnjeg stranačkog kolegu.

Bivši ministar jeste javna ličnost, ali ne u smislu da su mu ograničena prava na privatnost. On više ne obavlja nikakvu javnu funkciju, njegovo mentalno ili imovinsko stanje nema uticaja na život građana i građanki Srbije, a to da li je on beskućnik, pijanica, prosjak ili vanzemaljac jeste njegova i samo njegova stvar.

Njega možda još uvek prepoznaju ljudi na ulici i on ih svakako interesuje više nego neki „običan čovek“, ali to ne znači da kojekakvi tabloidi mogu i smeju da ga proganjaju dok je živ.

Iako je u izjavama medijima Vuksanović rekao da ova priča nema uticaja na njegov život, vrlo je verovatno da će se ona direktno reflektovati na život njegovih bližnjih, na život njegovog deteta, da će svi oni – na ovaj ili onaj način – morati da objašnjavaju o čemu se radi. Ali, o tome nadležni u Kuriru nisu razmišljali. Ili jesu, ali ih nije bilo briga. Jezive su obe varijante.

Sanda Rašković Ivić je po profesiji doktorka psihijatrije i kao takva sebi ne bi smela da dozvoli da ovako nešto čak i pomisli, a kamoli izgovori javno. Jer, doktorka psihijatrije zna da ne sme da objavljuje nečije porodično stanje, da bez kontakta s osobom ne može da počinje da postavlja dijagnozu, da joj nije dozvoljeno da po medijima upućuje na lečenje, preporučuje mere socijalne zaštite

Urednički kolegijum Kurira inače je zreo za jednu stručnu edukaciju o zaštiti prava na privatnost i o razlici između onoga što se zove javni interes i onoga što je zapravo samo zanimacija „širokih narodnih masa“ koje uveče dobijaju dnevnu dozu rijalitija, a ujutru na kioscima medijsku drogu u obliku laži, konstrukcija, psovki, prostakluka, moralne bede i intelektualnog sunovrata.

Jer, isti taj urednički kolegijum letos je doneo odluku da objavi naslovnu stranu koja je verovatno jedan od najskandaloznijih medijskih sadržaja u medijski inače skandaloznoj 2016. godini.

Isti taj urednički kolegijum uporno krši profesionalne standarde, zakone i etičke norme, gurajući medijsku scenu u kaljugu koja je inače preduboka i koja je pristojnim medijima već došla do nosa.

Konačno, pitanje svih pitanja jeste zašto je Kurir sve to uradio. Da se sve zaustavilo na laži, bilo bi lako zaključiti da je reč o nekakvom iz Nemanjine ulice dirigovanom spinu – tim pre što ovom listu ni do sada nije bila strana takva saradnja s državom. Na društvenim mrežama pominjana je mogućnost da premijer i njegovi mediji žele da se nekako zabašuri i zaboravi fotografija na kojoj su (navodno) ubijeni lider zemunskog klana Dušan Spasojević i aktuelni ministar zdravlja Zlatibor Lončar, snimljeni u prijateljskom zagrljaju.

To može da bude, ali ne mora da znači – u državi ovakvoj kakva je, verovatno ima i drugih nepodopština.

No, pošto je Kurir nastavio da demantuje samog sebe, zaglibljujući se sve dublje u profesionalni skandal, nije daleko od pameti čak ni zaključak da su takvu priču pustili jer nisu imali ništa pametnije da objave.

Ne bi im, naravno, bilo prvi put ni da bez veze lažu, ni da bez veze uništavaju nečiji život, da bez veze daju dijagnoze, presude i moralne pouke. Kao što im, s druge strane, ne bi bilo ni prvi put da sve to rade s nekim „višim“ ciljem.

Šta god bilo, svega bi se toga trebalo setiti kad idući put objave naslov „Srbijo, izvini!“, kad idući put predstave sebe kao žrtvu režima i svetske nepravde, kad idući put objave priče o nečijem lopovluku, satovima ili ljubavnicama.

Tekstom o Slobodanu Vuksanoviću i prilozima koji su sledili u onlajn izdanju, Kurir je izgubio i ono malo kredibiliteta što mu je preostalo, prekršio je odredbe Kodeksa novinara Srbije, i u očima svakog iole pismenog čoveka izgubio svaku mogućnost da ikada bude smatran pristojnim medijem.

Tu je tačka i kraj. Sve ostalo je (samo)zavaravanje.