Tužila sam Lekića, a novac ću uplatiti u Sigurnu kuću

Pod dva – o danima u Dnevnom Telegrafu, i radu sa Slavkom Ćuruvijom, imam obilnu dokumentaciju – od tekstova koje sam pisala, slika, tužbi koje su protiv mene podnošene, do niza svedoka, pa vas molim da mi vi pokažete istu takvu dokumentaciju Slaviše Lekića. Jednu presudu protiv njega, jedan njegov tekst u DT ili Evropljaninu, jednu sliku sa Slavkom u vreme kada je policija upadala u naše prostorije, ili u Slavkov stan, jedan njegov poziv Slavku, ili bilo kakav drugi dokaz da nije gajio „umeće da se ćuti“, u „vreme kada je čak i nepristojno ćutati“ i kada „odgovarati“ znači „biti odgovoran prema okruženju, ali, pre svega, prema sebi“. Dakle, pošto tada, 1998. i 1999. godine, nisam ćutala, i imam za to dokaze, svaki razgovor na temu SĆ mogu da prihvatim samo sa onima koji mogu da mi pokažu da su tog razgovora, i vremena, dostojni. Taj, kojeg objavljujete, nije. I nikakve veze, ni sa Slavkom, ni sa nama, nije imao. Nikada nam nije pružio podršku, nikada nije došao da pita kako smo i da li nam nešto treba, nikada nije reč jednu, tada, objavio, u ime odbrane našeg prava da pišemo i radimo. I nije legenda, nego činjenica, da je, umesto toga, o Ćuruviji, po kafanama, širio „legende“ o tome da je Slavko „saradnik DB“, „Mirin ljubavnik“, i slične gadosti, koje su, ondašnjem režimu, divno služile kao pokriće za sve šta nam je radio. I možete vi sada da ne volite ni mene, ni LJilju Smajlović, ali nas dve, žene, nismo tih dana, bile u mišjoj rupi, a Lekić, muškarčina, jeste. I nije on imao hrabrosti da govori na sahrani Slavka Ćuruvije, LJilja Smajlović je to uradila. On se, besramno, na mestu na kojem je Slavko ubijen pojavio tek osamnaest godina kasnije, i, naravno, propustio da uputi i jednu reč izvinjenja čoveku kojeg je, u vreme najžešće kampanje protiv njega, koja je prethodila ubistvu, ogovarao i pljuvao. Zašto se, na tom mestu, nije pojavio 11. aprila 1999. godine, uveče, ili bilo kog drugog dana, pre toga? Sakriti svoj kukavičluk primitivnim uvredama, najgori je kukavičluk. Ja jesam prenela Slavku poruku da Vučić nema veze sa paškvilom u Ekspresu i u Dnevniku, ali sam sam pričala o tome, i pre i posle 5. oktobra, i to ne da bih štitila Vučića, što se vidi i iz citata koji je korišćen. I ničega se, iz tog vremena, ne stidim, niti imam potrebu da danas izmišljam i lažem. Taj kojeg objavljujete, ne sme reč da kaže o sebi u tom vremenu, niti da ponovi i jednu rečenicu od onih koje je izgovarao o Slavku. Umeo je da ćuti, kada su okolo padale glave. Sada se dere, ubeđujući i druge i sebe da je „prvoborac“ borbe koju nije ni video, a kamoli u njoj učestvovao. I Slavko ga je prezirao. I drago mi je da nas ima dovoljno koji nismo to zaboravili, niti prestali, da preziremo, i njega i sve ostale koji su, tada, mudro ćutali.

Pod tri – Nadam se da vam je jasno da sve dok insistirate na objavljivanju nekoga ko za žene sa kojima se ne slaže piše da su „nedojebane“ (Olja Bećković), kurve (ja) ili „konkubine svih režima“ (LJilja Smajlović); nekoga ko intelektualni vrhunac doživi tek kada mu se učini da je uspeo da uvredi; nekoga ko se trudi da se dokaže društvu tako što će smišljati pogrdne nadimke (a smišljanje nadimaka je jedna od osnovnih karakteristika Palanke, po Konstantinoviću); nekoga ko izigrava ideološkog komesara, spremnog da strelja neistomišjenike; nekoga ko sa mesta predsednika NUNS-a navija i radi za jednu političku opciju… dakle, da, sve dok to radite, od Srbije za koju se deklarativno zalažete, one pristojne Srbije dijaloga, asertivnosti, poštovanja, razumevanja… nema ništa. I da, na taj način, pravite Srbiju nadimaka, psovki i uvreda. A posle kukate kada neko kaže „kreteni“, „idioti“ i „barabe“. Ja to neću, nisam nikoga vređala ni u jednom odgovoru koji sam vam slala, ali se plašim da ste taj način razgovora i tražili i zaslužili.

Pod četiri – o vašim profesionalnim greškama i sposobnosti da omašite temu, mogla bih nadugačko i naširoko, ali neću. Više ću u tome da uživam.