Urednik BIRN-a: Građani su često žrtve lažnih vesti

Ivanović je u intervjuu agenciji Beta kazao da se količina lažnih vesti koja je nekada bila objavljena za godinu dana u tradicionalnim medijima danas objavi samo za nekoliko sati na društvenim mrežama.

Na pitanje Bete ko u Srbiji najviše trpi štetu od lažnih vesti, Ivanović ukazuje da trenutno zbog lažnih vesti u vezi sa virusom korona i vakcinacijom, najviše trpe građani.

„Za razliku od drugih, ja pokušavam da ne osuđujem ljude, nego da ih razumem, da dam odgovor – zbog čega danas imamo takvu količinu nepoverenja u savremenu nauku, zbog čega do ljudi lakše dolaze poruke koje su opasne, nego one koje mogu da nam spasu život. Po meni, odgovor je strah“, ocenio je urednik.

Dodao je da ljudi koji odbijaju da se vakcinišu ili koji govore da virus korona ne postoji, „zapravo su prestrašeni“.

„Oni su mnogo više uplašeni od onih koji nose maske, i u tome je svojevrstan paradoks. Naša psiha je jako moćna i onda pokušava na sve moguće načine da zaštiti naš mozak. Jedan od mehanizama odbrane je negacija. ‘Korona ne postoji’. ‘Korona je laž’. Ubedite sebe u to i vama je lakše”, objasnio je Ivanović.

Upitan da li i koliko lažne vesti izazivaju strah, Ivanović je za strah kod građana optužio struku i državu.

„Kontradiktorne poruke koje smo dobijali tokom cele epidemije od stručnjaka i vlasti, manipulisanje podacima, napadanje onih koji pokušavaju da saznaju istinu – sve je to dovelo do toga da ljudi izgube poverenje u državu i sistem i da strah nađačava sve“, kazao je on.

Na pitanje kako povratiti poverenje, Ivanović kaže da je danas to teško, možda i kasno, ali jedino istinom se to može uraditi.

„Mislim da naše vlasti tu lekciju nisu naučile“, smatra urednik BIRN-a.

Na pitanje kako se boriti protiv lažnih vesti, Ivanović kaže da se pravi novinari protiv lažnih vesti bore istinom, čak i kada ona nije laka.

„I kada pogreše, trebalo bi da priznaju svoju grešku“, rekao je on i naveo primer britanske novinarke Nensi Daram, koja je uoči rata na Kosovu i Metohiji izveštavala za nekoliko svetskih medija, uključujući i kanadsku državnu televiziju CBC.

„Neposredno pre bombardovanja napravila je priču o Rajmondi Reci (16). Nju je zatekla u bolnici OVK u Drenici gde se oporavljala od traume. Naime, srpske snage ubile su njenu sestru Čandrisu. Priča je imala ogroman uticaj i govorila je o jednoj hrabroj devojci koja je bila rešena da osveti smrt svoje sestre“, ispričao je Ivanović.

Međutim, nakon rata, Nensi Daram je ponovo otišla na Kosovo da bi posetila svoju junakinju. Ono što je videla nju je šokiralo. Čandrisa nije bila ubijena, i sve je bilo laž.

„’Osećala sam se kao da tonem’, rekla mi je kada sam nekoliko godina kasnije razgovarao sa njom. Bio sam jedini srpski novinar koji je uradio priču na ovu temu. Nensi Daram je po povratku u Kanadu uradila posebnu emisiju pod nazivom ‘Zašto je Rajmonda lagala’ u kojoj je objasnila kako je bila obmanuta i kako je nesvesno širila propagandu“, kazao je Ivanović.

Priča o Rajmondi Reci prošle godine doživela je novi obrt. Specijalni sud u Hagu stavio je Rajmondu na spisak osumnjičenih.

Na pitanje kako otkriti lažnu vest, Ivanović kaže da građanima nije lako da prepoznaju da li je neka vest tačna ili ne, posebno što su lažne vesti obično zanimljivije od istine, i jer su uvek obavijene nekom „magičnom prašinom“.

„Ali za novinare, ne bi trebalo da bude teško da prepoznaju laž. Oni bi trebalo da objavljuju samo vesti do kojih su sami došli i koje sami mogu da provere. To možda na prvi pogled izgleda jednostavno, ali zapravo nije“, kazao je urednik BIRN-a.

Upitan kako u regionu i EU reaguju na lažne vesti u medijima, Ivanović je naveo sopstveno iskustvo radeći za najveće evropske tabloide – engleski San i nemački Bild.

„Tu sam naučio da ono što mi zovemo tabloidi, i ono što su zaista evropski tabloidi, su dve stvari koje se ne mogu porediti. Kod nas su tabloidi simbol za reketiranje, neprofesionalno izveštavanje, bukvalno laganje i zloupotrebe u svakom mogućem smislu“, ocenio je on.

Prema njegovim rečima, na Zapadu, tabloid je sinonim za tačno, ali na zanimljiv i ponekad previše koloritan način predstavljanja priča.

„Ovde ponavljam ključnu reč – tamošnji tabloidi objavljuju tačne vesti. Nijedan moj tekst nije prošao toliko provera urednika i advokata, kao što su prolazili tekstovi objavljeni u Sanu i Bildu. Njihovi urednici i vlasnici znaju da će ‘druga strana’ jedva čekati da nešto pogreše, da bi ih odveli na sud i naplatili svoju bol. Zbog toga svaka informacija prolazi nekoliko filtera“, rekao je Ivanović.

Sve dok se i kod nas laž bude dozvoljavala, kazao je urednik BIRN-a, a oni koji je plasiraju ne budu kažnjavani, ništa se značajnije neće promeniti.

„Kada bi u Srbiji postojala dva velika, ozbiljna štampana dnevna lista, koji bi imali moćne internet portale, kada bi javni servis obavljao svoju dužnost, i kada bismo imali slobodne medije na lokalu na nivou kao što smo ih imali devedesetih, u Srbiji na medijskoj sceni ne bi bilo nikakvih problema“, ocenio je on.

Prema njegovim rečima, oni koji danas objavljuju laži to bi nastavili da rade, ali bi građani imali mogućnost da prave informacije pronalaze na drugom mestu.

„To je ono što nam nedostaje, i to je ono na čemu se ne radi dovoljno“, kazao je Ivanović.

Glavni urednik BIRN-a ističe da lažne vesti deli na one koje bi se mogle nazvati „bezazlene“ i one koje mogu imati dugoročne posledice.

„Dok ove prve služe pre svega za zabavu i nemaju neko preterano štetno dejstvo, ove druge mogu da imaju ozbiljne posledice. Novo vreme u kome živimo, sa društvenim mrežama i Internetom, dovelo je do toga da se lažne vesti sve brže šire – ali i sve brže razotkrivaju“, rekao je Ivanović.

Naveo je primer iz sveta koji se desio pred prvi irački rat.

„Početkom oktobra 1990. godine u Savetu bezbednosti UN svedočila je medinska sestra iz Kuvajta, koja se zvala Najira. U suzama je pričala kako je videla da irački vojnici upadaju u porodilište u Kuvajtu, razbijaju inkubatore, vade bebe i bacaju ih na zemlju. Njeno svedočenje bilo je ključno za pripremu javnog mnenja uoči otpočinjanja rata. Priča o uništenim inkubatorima mogla se pročitati u svim medijima“, podsetio je Ivanović.

Bile su potrebne skoro dve godine, dodao je Ivanović, da bi se shvatilo da je sve bilo prevara.

„Tek dve godine nakon njenog svedočenja Njujork tajm je objavio da Najira nije nikakva medicinska sestre iz Kuvajta nego ćerka kuvajtskog amabsadora u Americi i da u vreme rata nije bila u bolnici. Kasnije se saznalo da je iza cele akcije stajala poznata lobistička kuća Hill & Knowlton koja je nedeljama pripremala lažno svedočenje“, ukazao je glavni urednik BIRN-a.