Foto: Medija centar Beograd
Za mene je potpuna novost da su televizije prenošenjem tih fotografija prekršile zakon. Naravno da se slažem da su fotografije uznemirujuće, i naravno da znam da u Kodeksu novinara Srbije piše kako je „novinaru zabranjeno da koristi neprimerene, uznemirujuće, pornografske i druge sadržaje koji mogu imati štetan uticaj na decu“. ZATO OČEKUJEM DA SE LjUTITA JAVNOST obrati i Komisiji za žalbe Saveta za štampu, čiji sam član. Radoznala sam da čujem argumentaciju da je objavljivanjem ovih snimaka prekršen Kodeks novinara Srbije, jer mi se čini da je branjiva i teza o postojanju javnog interesa da se obelodani brutalnost pripadnika grupe koji su jezive snimke pomoću enkripcije delili „kolegama“ i partnerkama.
U tom sam telu ionako navikla da budem u manjini. „Blic“ je 2013. na naslovnoj strani objavio fotografiju mrtvog maloletnog dečaka koji se, prema autopsiji, posle pada na pločnik „udavio u uličnoj bari“. Na naslovnici se videlo izubijano lice sedamnaestogodišnjaka koji je pao na pločnik tek nakon što su ga izudarali vršnjaci. Dok su moje kolege smatrale da je „Blic“ hteo da „profitira na mrtvom detetu“ i poveća tiraž, ja sam imala razumevanja za argument urednika koji je naveo da je detetov otac redakciji dostavio fotografiju sa autopsije ne bi li tužioca naterao na zaključak da se dečak ne bi „udavio u bari“ da prethodno nije prebijen. Dve godine kasnije, sud je tako i presudio. Što bi se, žarko se nadam, gotovo sigurno desilo i da „Blic“ nije „uznemirio“ javnost.
UREDNICI ŠIROM SVETA DNEVNO SE BORE sa sličnim nedoumicama, i bez iznimke se pozivaju na svoje tumačenje „javnog interesa“, a kako opada poverenje u medije, javnost sve otvorenije sumnja u njihovu iskrenost i dobre namere. U retkim slučajevima ipak nastane konsenzus. Može li biti ikakve dileme da je sa stanovišta javnog interesa bilo opravdano što su američke televizije letos hiljadu puta prikazale duboko uznemirujući video policijskog ubistva Džordža Flojda? Umirući čovek stenjao je da ne može da diše, ali policajac nije pomerao koleno kojim je iz sve snage nalegao na njegov vrat. Taj video Amerikanci su gledali u društvu sa decom kojoj su morali da objašnjavaju kako je tako surova smrt moguća u prisustvu vlasti u „najboljoj zemlji na svetu“, kakvom prosečni Amerikanac vidi svoju domovinu. Je li video kriv što su izbili građanski nemiri u kojim su spaljena čitava naselja, uništene hiljade malih radnji i izgubljeni životi civila? Ili je rasizam kriv? Većina Amerike rekla je ovo drugo.
Toliko o tvrdnji da se „takve stvari u pristojnim državama ne dešavaju“.
Kad sam 2015. uređivala „Politiku“, to je bio jedini dnevni list u Srbiji koji je na naslovnu stranu stavio čuvenu fotografiju trogodišnjeg sirijskog izbeglice čije je mrtvo telo more izbacilo na plažu popularnog letovališta u Bodrumu. Bila je to strašna slika, kao što je strašna bila i sudbina malog Kurda iz Kobanea. Odluku da objavimo tu duboko uznemirujuću fotografiju morala sam da branim, prvo od čitalaca koji su protestovali što ih je omiljeni porodični list suočio sa brutalnošću koja će ih i u snovima progoniti, a zatim i od onih koji su smatrali da smo iz voajerskih pobuda povredili „dostojanstvo deteta“. Je li novinarstvo tu da uznemirava savest, ili da čuva miran san? Pomoglo je kad se pokazalo da su i najugledniji svetski listovi malog Ajlana Kurdija smestili gde i „Politika“, na prvu stranu. A mnogo bolje od mene branila se američka koleginica: „oni koji vele da sam povredila dostojanstvo sirijskog dečaka neka se obaveste šta se dešava u Siriji. I neka provere značenje reči dostojanstvo.“ NA „PRAVO JAVNOSTIDA ZNA“ POZIVALI su se i američki urednici koji su objavili užasne prizore seksualnog ponižavanja i mučenja iračkih zarobljenika u zatvoru Abu Graib. Nisu ustuknuli ni kada su usledili osvetnički napadi na američke trupe na terenu. Čak je i ministar vojni Donald Ramsfeld priznao: „Rečima se to ne može dočarati.“ Slika nekad zaista vredi više nego hiljadu reči.
Skoro toliko sam ih upotrebila, a tek moram da podsetim na najgore prizore koje sam u životu videla: egzekuciju onih šest prestravljenih i izubijanih Srebreničana u režiji „Škorpiona“, sa video-snimka Nataše Kandić. Scene iz partizanskih filmova, u kojim Nemci streljaju srpske seljake prislanjajući ih uz tarabe, deluju bezmalo vojnički i civilizovano u poređenju sa onim što je u leto 2005. prikazao javni servis. A kad Azmir Ahspahić pristupi dva koraka da i sam bude ubijen, on, a ne njegov srpski dželat, podseća Srbe na „zaklani narod“ koji se isto tako bezglasno strovaljivao u ustaške jame 1941. godine.
Nekad je uznemiravanje javnosti najveći mogući javni interes.
Jesmo li mi tu da građanima čuvamo miran san?
Izvor: Nedeljnik
Filmovi o novinarima i za novinare
Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Promašila si temu. Dok traje istraga, zna se ko sme, da ako treba, da objavljuje dokazni materijal.
Kakva je ovo opaka zamena teza, g-đo Smajlović! Vi se sad već isuviše transparentno namećete kao odmena Suzani Vasiljević, u horskom branjenju lika i dela aktuelnog predsednika, izgleda da biste se tako rado prihvatili njegovog čvora na kravati. Da Vam kažem onda o čemu se ovde radi: ne o pitanju je li javni interes da se pokažu unakažena tela, nego je li javni interes da mediji podrže svaku marketinšku akciju usmerenu na jačanje kulta ličnosti jednog duboko poremećenog čoveka koji sam osmišljava te akcije i plasira ih u javnost koju sistematski sluđuje takvim baratanjem opštim stanjem duha. Pravdajući javnim interesom divljanje jednog odavno podivljalog ega (kao što ste bili i vatrani pristalica A. Tijanića, takođe ego manijaka), poredeći legitimnu odluku američkih kolega da emituju snimak davljenja Džordža Flojda, snimak koji nije na noćnoj veštičjoj seansi prikazao predsednik SAD nego su mediji došli do njega, Vi ste stvarno odustali i od kodeksa časti a i od elementarne logike. Pređite u SNS agitprop zvanično, jer Vama je tamo mesto, nemojte nam ovde glumiti meketavu sveznajuću mudricu koja imitira nekakav glas razuma; providno je i nekulturno takvo jeftino podmetanje. Pa nismo svi glupi kao prosečan SNS glasač koji je Vaša fokus grupa čitaoca/poštovaoca/obožavaoca.
A sta cemo sa pretpostavkom nevinosti prekrsenom u ovom slucaju? Sta cemo sa politizacijom istrage, i njenom instrumentalizacijom u svrhu privatno-partijskog obracuna? Sta cemo sa, cinjenicom da covek koji bi po mnogobrojnim indicijama i sam morao da bude predmet istrage u ovom slucaju, uzima sebi pravo da prezentuje i tumaci rezultate istrage? Sta cemo, sa dezorijentacijom Tuzilastva koje je objasnjavanjem ovog morbidnog performansa kao da je u funkciji istrage (navodno obracanje javnosti u cilju utvrdjivanja identiteta zrtava) koje direktno protivreci predsednikovom „vodjenju racuna da se ne obelodani identitet zrtava iz obzira prema porodici“ i kojim se uzseprtljano Tuzilastvo samo ofiralo kao politicki instrumentalizovano? I sta cemo, sa time sto je ova grupa ubica godinama predmet pomnog izvestavanja jednog novinarsko-istrazivackog portala zajedno sa njihovim vezama u vlasti, koje je sama vlast godinama ignorisala i sada je za sebe rezervisala privilegiju da nas sokira? I na kraju odakle gdji Smajlovic ideja da je u manjini, pa valjda onda i sama i nezasticena. Ona je ispred tabloidne armije Vucicevica i Ladjevica koju je za sebe organizovao rezim, koja tvrdi to isto, samo su u tome na svoj nacin, i konacno u jednoj komparaciji, mnogo posteniji.