Veljanovski: I po cenu otkaza novinar je dužan da štiti javni interes

Кada se tako ponašaju i kada su spremni da tragaju za istinom po poznatim pravilima novinarstva, da se uvek čuju obe strane, a i ona treća, neutralna, kompetentna, stručna, da se objektivnost ne sme podrediti nacionalnim, političkim ili interesima profita, biće na pravom putu verodostojnosti i dostojanstva. 

Ovo u intervjuu za Sindikat novinara Srbije (SINOS) kaže Rade Veljanovski, dugogodišnji novinar-urednik, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu i politički aktivista.

Razgovor je vođen u okviru projekta “Novinarstvo za koje se školujem” a koje je sufinansiralo Ministarstvo kuilture i informisanja. Cilj projekta je da ukaže kako studenti i profesori žurnalistike ocenjuju novinarstvo u Srbiji i kako u budućnosti vide ovu profesiju.

Istraživanje koje je SINOS sproveo na fakultetima novinarstva u Beogradu, Novom Sadu i Nišu pokazalo je da naše buduće kolege smatraju da mediji u Srbiji nisu slobodni, da novinari rade pod pritiskom, za male plate i sa labavim ugovorima, da su izloženi cenzuri i autocenzuri, ideološki i materijalno podeljeni, bez dovoljne zaštite novinarskih udruženja i sindikata.

*Novinari u Srbiji rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha, pa ipak je malo sindikata u medijima. Zašto?  

– Mi smo zemlja usporene i čak zaustavljene tranzicije. Imamo problema u ostvarivanju ljudskih prava, u pravosuđu, privredi, zdravstvu, obrazovanju… Demokratija se sporo prima na našim prostorima, modernost se suzbija tradicionalizmom i mitomanijom. U takvim okolnostima se sindikalna prava smatraju nedovoljno važnim i marginalizuju iz dva osnovna razloga. Za jedne, sindikalno organizovanje je relikt socjalističke prošlosti, a za druge, prepreka za razvoj dobrih odnosa sa investitorima i preduzetnicima koji treba da stvore profit. Razvijena društva su taj problem razrešila, mada odnos rada i kapitala ostaje kao stalna napetost. Pošto je naše preduzetništvo, pa i ono medijsko, tek u povoju i pošto vlast ne stimuliše zaštitu radnih prava u svim oblastima rada, ni novinari nisu u boljoj situaciji.

*Istraživanje koje je SINOS sproveo pokazalo je da studenti novinarstva kod nas nisu dovoljno edukovani o značaju sindikalnog organizovanja. Ima li prostora za saradnju fakulteta i sindkalnih organizacija?  

– Studenti o tome stiču osnovna znanja, ali status studenta nije isto što i status zaposlenog. Кoliko ja znam, bar studenti Fakulteta političkih nauka uče o važnosti strukovnog i sindikalnog organizovanja i to i kroz novinarske i kroz politikološke predmete. Na samim sindikalnim organizacijama je da prošire svoje delovanje i kroz adekvatnu edukaciju pojačaju sindikalnu svest svih zaposlenih pa i novinara. Suština je u tome da se omogući jasna artikulacija staleških interesa, a zatim i njihovo ostvarivanje, pre svega po principu solidarnosti. To znači da sindikati treba da sarađuju sa medijima i medijskim udruženjima.

*Кako objašnjavate da mediji koji podržavaju evropske standarde ne dozvoljavaju osnivanje sindikata u svojim redakcijma?  

– Očigledno je da se radi o tome da je materijalni interes poslodavca jači od interesa ostvarivanja sindikalnih prava novinara. U okolnostima u kakvim su naši mediji i naše novinarstvo, jednom broju novinara odgovara da bar mogu da rade po profesionalnim, evropskim standadima i to im je izvesna profesionalna satisfakcija. No, takvo stanje ne može da ostane zauvek. I vlasnici medija moraju da se privole na evropske standarde, a novinari treba da budu glasniji i dosledniji u svojim zahtevima.

*Mogu li novinari koji rade u uslovima siromaštva i straha da štite javni interes? 

– Znam da će to nekome zvučati nerealno i utopijski, ali novinari uvek mogu i moraju da štite javni interes. Uostalom to se već događalo i našim i mnogim stranim novinarima. U drugoj polovini osamdesetih i tokom devedesetih mnogi novinari su doživljavali razne oblike represije, ali nisu odustajali i nisu se predali čak ni onda kada su radili za vrlo male plate ili bez plata i kada su znali da će izgubiti posao. Žalosno je što se u Srbiji ovakve okolnosti ponavljaju i danas, ali je još gore što je danas mnogo više novinara i takozvanih novinara, spremno da gazi principe profesije da bi obezbedili stalni posao. Oni zaboravljaju da time poništavaju sebe kao novinare.

*Šta smo očekivali a šta dobili od projektnog finansiranja medija? 

– Zakonskim odredbama o projektnom sufinansiranju medija dobili smo šansu da jedan broj medija, uglavnom manjih i siromašnih, opstane, a da se ne stidi sopstvene produkcije, jer je javnim novcem trebalo podržati kvalitetne sadržaje od javnog interesa koji sami po sebi nisu profitablini. Nažalost, te su se odredbe pretvorile u svoju suprotnost jer se pod uticajem vlasti, od lokalnog do republičkog nivoa, ova sredstva daju uglavnom medijima koji su podrška vladajućim strukturama i ne sadrže nikakvo kritčko mišljenje. Nije nemoguće određenim izmenama zakona popravljati stanje, ali kao i u mnogim drugim slučajevima i ovde je problem pre svega u nedostatku volje i nespremnosti onih koji donose odluke da doprinesu ostvartivanju javnog interesa.

*Privatizacija je uništila medije na lokalu. Da li biste danas podržali ideju o osnivanju lokalnih i regionalnih javnih servisa, imajući u vidu iskustvo evropskih i zemalja u regionu?  

– Pri promeni društvenog, ustavno-pravnog i ekonomskog sistema, privatizacija je bila neminovna i u duhu evropskih standarda. Naš prvi reformski zakon, posle demokratskih promena, Zakon o privatizaciji, predvideo je privatizaciju državne/društvene svojine i nije napravio nikakav izuzetak u odnosu na medije. Tome su prilagođeni i medijski zakoni. Tadašnja vlast je neprincipijelno i nekorektno odugovlačila sa privatizacijom iz sopstevnih interesa, gubeći iz vida da je za medije i za javnost najgore ako se pri svakoj promeni vlasti menja uticaj na medije.

Dakle, nije problem privatizacija već način na koji je ona sprovedena.

*Dakle, i mediji su prinuđeni da posluju po strigim zakonima tržišta. 

– U uslovima tržišne privrede ni jednom privrednom subjektu, pa ni mediju, ne može biti garantovan opstanak, za to se treba boriti. Zakonska mogućnost za transformaciju medija u medije civilnog sektora, koju su pozdravili svi evropski faktori, iskoristilo je svega nekoliko medija. Osim toga, mnogi novinari nisu bili zainteresovani da postanu delimični vlasnici medija u kojim rade, što je ubedljivo najbolji, oblik vlasništva. Što se tiče lokalnih i regionalnih javnih servisa, kao i dosada, uvek bih podržao njihovo osnivanje, ali u okviru republičkog i pokrajinskog javnog servisa RTS i RTV, jer to je dominantan oblik finkcionisanja ovakvih javnih servisa u Evropi. Treba se ugledati na Veliku Britaniju, Francusku, Austriju, Češku, a ne na zemlje regiona koje su pošle putem koji uopšte nije dosledan. Lokalni javni servisi u Crnoj Gori, na primer, su lokalna medijska javna preduzeća kao u vreme socijalizma, kojima je samo promenjeno ime. I Hrvatska je krenula tim putem, ali se to uveliko menja.

*Da li su novinari u Srbiji bezbedni?  

– Nažalost ne u dovoljnoj meri, što je rezultat neizgrađene svesti o njihovoj ulozi i statusu koji iz toga proizilazi. Novinari su često ugroženi od pojedinaca i grupa koje su u direktnoj sprezi sa onima koji treba da garantuju bezbednost svima pa i novinarima, a to su predstavnici vlasti, odnosno institucija. U našem društvu nije sazrelo shvatanje da je kritičko mišljenje legitimno i da nema pojedinca ili institucije koji su u tom smislu nedodirivi.

*Кako biste ocenili slobodu medija u Srbiji? 

– Sloboda medija u Srbiji je na najnižim granama, računajući višedecenijski period. To je u potpunoj suprotnosti sa našim medijskim zakonima, koji nisu idealni, ali sadrže odredbe i opredeljenja demokratskog sveta. Još gore, to je u suprotnosti sa potrebama društva koje želi da se razvija i koje načelno izražava naklonost ka evropskim standardima i iskustvu. Početkom tranzicije, mi smo krenuli napred, ali su se naše unutrašnje dileme, nespremnosti, nedoslednosti, partikularni interesi, ubrzo isprečili i zaustavili demokratski razvoj medijskog sistema i medijskih, a u stvari, građanskih sloboda.

Džeremi Dir: Za nezavisno novinarstvo i dostojanstven rad neophodan kolektivni glas novinara

Zamenik generalnog sekretara Međunarodne federacije novinara (IFJ) Džeremi Dir boravio je, na poziv Sindikata novinara Srbije, od 9. do 12. novembra u Srbiji. Tokom kampanje “Kako do dostojantsvenog rada u medijima i odgovornog novinarstva u Srbiji” koju je organizovao SINOS, britanski novinar sastao se sa studentima novinarstva Filozofskog fakulteta u Nišu i posredstvom zum aplikacije razgovarao sa visokoškolcima Fakulteta komunikologije i medija Univerziteta Singidunum u Beogradu. On je objasnio da nam vremena kroz koja prolazimo govore mnogo o stanju u novinarstvu:

Pandora papiri, Panamski dokumenti, projekat Pegasus pokazuju moć nezavisnog novinarstva u javnom interesu. Oni demonstriraju moć kolektiva – saradnju i solidarnost novinara koji rade zajedno u javnom interesu. Pokazuju da novinarstvo od javnog interesa ima moć da pozove vlade na odgovornost, razotkrije prevaru, primora vlasti da deluju protiv korupcije.Ponovo potvrđuju misiju novinarstva.

Pandemija Covid-19 je pokazala vitalnu ulogu koju imaju novinari. Ali to je, takođe, razotkrilo nesigurno stanje u kojem opstaju novinari i novinarstvo. Upravo u vreme kada novinarstvo može da igra tako ključnu ulogu u promovisanju demokratskih i ljudskih prava, sloboda medija i radnička prava su sve više na udaru.

Usred krize, novinari i nezavisni mediji suočeni su sa rastućom pretnjom – od zakonske opstrukcije do fizičkih napada, od ekonomske krize do političkog pritiska i uznemiravanja na internetu – od sve nesigurnijeg posla, novinara koji pate od niskih plata, kasnih isplata plata, dugog i neregulisanog radnog vremena i zloupotreba njihovih radnih prava.

A nekažnjivost kojom se ovi napadi izvode i dalje dostiže rekordne nivoe. Ironija je da se sve ovo dešava upravo u vreme kada je pružanje nezavisnih, kvalitetnih informacija zaista pitanje života i smrti građana.

Kako kaže slogan IFJ – nema slobode medija tamo gde novinari rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha. Jedini način da se zauzmemo za nezavisno novinarstvo i dostojanstven rad bio je da se udružimo i ojačamo kolektivni glas novinara.

IFJ je posvećen radu sa sindikatima novinara u borbi protiv siromaštva i nesigurnog stanja u kojem postoje novinari u Srbiji, siromaštva koje otvara novinarstvo za korupciju i dezinformacije, straha i političkog pritiska koji rađa autocenzuru, zastrašivanje i uskraćuje građane i njihovo pravo da znaju.