Višnjina lista

Mlada i ambiciozna novinarka Politike, Višnja Aranđelović, poznata široj javnosti po tome što je branila gradonačelnika Beograda od rezultata istraživanja koje je objavio “KRIK”, napisala je u petak 08.07.2016. tekst “Evri za stare znance”, u kom se naizgled bavi domaćim projektima koji su dobili donacije iz Fonda Evropske unije za pomoć medijima. U suštini, tekst se ne bavi projektima, već targetiranjem ljudi. Novinarka Politike implicira navedena imena u kontekst “stranih plaćenika”, što njen tekst čini opasnim sadržajem. Svrha ove poternice u obliku novinskog teksta najbolje se vidi po komentarima “čitalaca”

Istine radi, informacije koje je Višnja Aranđelović napisala, o dobijenim novčanim iznosima, nisu rezultat nikakvog istraživačkog novinarstva; naime to nije tajna, sve o konkursima koje raspisuje Delegacija Evropske unije u Srbiji – javno je dostupno na njihovom sajtu, oduvek. Imajući to u vidu, nepristojno je, neistinito i zlonamerno pisati o “netransparentnosti” njihovog rada. Pogotovo na ovaj način, i izdvajajući samo medijske projekte, čija su sredstva neznatna u odnosu na svu drugu pomoć koju EU pruža Vladi, nevladinim organizacijama i građanima Republike Srbije. A nameće se pitanje i zašto se ovakav tekst objavljuje baš sada, kada su to odavno poznati podaci? Cenim da ćemo pravi odgovor dobiti ubrzo u nekom tabloidu.

Da parafraziram reči novinarke Politike iz jednog drugog njenog teksta: “Ako se slažemo da novinarstvo osim prikupljanja informacija podrazumeva i njihovu strogu proveru i etičke norme, da li je skandalozno reći da Višnja Aranđelović nije novinar?” Da je Višnja htela da pruži čitaocima potpune informacije ona bi, najpre, objasnila šta je to projektno finansiranje i dala bi odgovore na osnovna pitanja:

• O kakvim konkursima je uopšte reč; koji su bili kriterijumi konkursa, šta su teme i projektni zadaci?
• Kakve su obaveze onih koji su dobili sredstva?
• Kolika je ukupna vrednost sufinansiranih projekata? Jer, navedeni iznosi su samo deo učešća EU (ukoliko su svi tačni, a ispostavlja se da i nisu baš).
• Koliko je trajanje svakog pojedinačnog projekta, odnosno u kom vremenskom periodu su “stari znanci” trošili te “evre”?
• Koliko je ljudi angažovano na svakom projektu? Ili koliko ljudi je zahvaljujući ovim projektima dobilo posao u Srbiji?
• Koliku korist, u vidu poreza koji se sliva u budžet, imaju građani Srbije – od medijskih (i drugih) projekata koje sufinansira EU?
• Da li su svi projekti realizovani?
• Koji su rezultati projekata, odnosno da li su i kako oni uticali na kvalitet programskog sadržaja i medijskog pluralizama u Srbiji?
• Da li su građani Srbije, pored koristi od poreza, imali još neku dobit  od ovih projekata, da li su saznali nešto novo? … i tako redom.

Bez ovih podataka “Višnjina lista” je samo skup imena i organizacija koje dobijaju nekakve novce “na poklon”, kako reče od “Deda Mraza iz EU”, ili još gore: da bi bili kritičari vlasti i radili nešto protiv svoje zemlje i reformi koje se u njoj sprovode. Za ovo drugo će takođe biti zadužen neki tabloid, poznat po istraživačkom novinarstvu, poštenju i pristojnosti. Stoga ne greše oni koji Politiku često nazivaju “ženskim Informerom” ili “Informerom u rukavicama”.

“Višnjina lista” je lista za odstrel. Jer, umesto potpunih i tačnih informacija o temi, Aranđelović smatra važnijom informaciju da je novinarka Vremena i članica Izvršnog odbora NUNS-a, Jovana Gligorijević, “govorila na maršu Ne davimo Beograd ispred zgrade RTS”. Zbog čega nam je važna ova informacija? Iz ostatka malicioznog teksta odgovor je jasan: zato što je Jovana “strana plaćenica”, koja je dobila novac kao “izraziti kritičar ove Vlade”. Nemam drugo objašnjenje zašto bi ta informacija bila važna, a očito nemaju ni čitaoci, sudeći po njihovim komentarima. Slično targetiranje, ali malo više u “lopovskom maniru” stiglo je novinara Dinka Gruhonjića, koji je bio u komisiji medijskog konkursa Ministarstva kulture i informisanja. Priznajem, ja i ne znam da je bio u komisiji, niti kome su dodeljena sredstva jer rezultate konkursa čekamo već dugo (a ne znam ni ko je bio u komisiji prošlog konkursa na kom moje preduzeće nije dobilo sredstva). Ali napisati neproverenu informaciju da je čovek “pare dodelio sam sebi” zapravo je poziv na linč. Ovo nisu jedini primeri. Način na koji je pisan ceo tekst i kako su plasirane selektivne informacije, sve zajedno, imaju za cilj diskreditovanje ljudi. Ko će za to biti odgovoran? Višnja?

Da pređem na manje bitne činjenice: Aranđelović nije sasvim proverila informacije koje je objavila, pa se tako na njenoj “listi” može pročitati da je moja producentska kuća dobila 2012. godine donaciju 188.961 eur. To je netačno, jer 2012. godine ovaj konkurs za pomoć medijima nije ni postojao. Višnja ne razlikuje donaciju, projektno finansiranje i tender. Naime, te 2012. godine objavljen je tender za izvršnu produkciju televizijske serije, na kojem je učestvovalo nekoliko nezavisnih produkcijskih kuća koje su ispunjavale preduslove tendera. Moja produkcijska kuća je pobedila na tom tenderu i pružila servisnu uslugu kao izvršni producent. Na drugim, sličnim ili različitim tenderima, pobeđivali su neki drugi. Ova činjenica, da nije reč o donaciji, kuću Monte Royal Pictures spušta na neko sedmo mesto “Višnjine liste”, umesto drugog na kom se pompezno nalazi.

Mladoj novinarki trebalo bi starije kolege da objasne i sledeće: medijski konkurs EU se ne odnosi na novinare, već na medijske projekte. Da je novinarka Aranđelović ikada pročitala aplikaciju za ove konkurse, možda bi razumela da je krajnji proizvodmedijski sadržaj. Neki projekti su audio-vizuelni sadržaji (dakle tv programi, čija produkcija je najčešće skuplja od sadržaja u štampanim medijima) a neki se plasiraju u štampi. Opaska novinarke Aranđelović da moji projekti “nemaju mnogo veze sa novinarstvom” ravna je opasci običnog diletanta. Ako nemaju veze sa novinarstvom – sa čim imaju? Sa pravljenjem ajvara ili šta? Da li novinarka Aranđelović uopšte zna nešto o projektima koje smo radili? Da li je zvala da nas pita? Nije. Projekti koje sam kao odgovorno lice realizovala tiču se problema organizovanog kriminala: tema igranog filma “Sestre” (2010) bila je trgovina ljudima, a u dokumentarnom filmu “Gram.Kilogram.Tona” (2013) bavili smo se maloletnicima u organizovanoj trgovini narkoticima. Treći naš projekat koji sufinansira EU zove se “Moje pravo” (2015) i tiče se prava građana, kroz ilustracije primera iz Institucije zaštitnika građana. Reč je o informativno-obrazovnoj tv seriji od 12 epizoda, koja je upravo u realizaciji. Pa da znamo samo da kuvamo ajvar – novinarstvo u ovakvim projektima ne bismo mogli da izbegnemo. Što se videlo i u rezultatima. Ali to novinarku Politike nije zanimalo.

Ne bi bilo loše ni da novinarka Aranđelović razume i šta je glumica, a šta producent. Njena konstatacija da sam ja glumica, za tekst na koji se odnosi, važna je taman koliko i informacija da dobro kuvam ili da loše pevam. Naime, dodeljena podrška EU, koja svakako nije “poklon EU Deda Mraza” kako novinarka Politike piše – nema nikakve veze sa mojim glumačkim poslom – već isključivo sa konkretnim medijskim projektima, koje sam odgovorno realizovala kao producent i autor projekata (i kao osoba koju nije mrzelo da nauči da piše aplikacije i da razume suštinu projektnog finansiranja i evropske birokratije).

Novci koje novinarka Višnja Aranđelović prima da bi pisala ovakve tekstove, maliciozno targetirajući ljude, možda su za nju – poklon. Novci koje sama obezbeđujem, uz veliku borbu i trud, nekada i uz pomoć EU fondova – da bi mnogi ljudi radili svoj posao u ovoj zemlji u kojoj je to sve teže – za nas nisu poklon. Ni na jednom mom projektu nije angažovano manje od 70 ljudi (nekada i znatno više). Za nas je svaka dobijena podrška obaveza da naredni projekti budu kvalitetniji i bolji. I šansa da u Srbiji postoje programi sa nešto više zrna kvaliteta, zdravog razuma i programske različitosti.