Vo u Beč, vo iz Bečmena

Zatim je u podne istog dana Vojislav Šešelj na konferenciji za štampu rekao da je tog jutra na Pinku čuo da se Tomislav Nikolić sastao sa Miroslavom Miškovićem na nekom salašu…

– Gde ono beše salaš? – pitao je Šešelj glasno svoju redovnu scenografiju na konferenciji za štampu, tačnije ona četiri člana zadužena za klimanje glavom, koji uvek sede oko njega jer su im svi fikusi u stranci u međuvremenu uvenuli zbog redovnog nezalivanja.

– U Čeneju! – dobacio je član koji pamti sve detalje iz jutarnjeg programa Pinka: od toga kako su bili obučeni voditelji, do imena tajnovitih malih mesta po Vojvodini gde se u konspiraciji sastaju neprijatelji našeg društva, ali ih uvek raskrinka uzgajivač novinarskih pataka iz Železnika.

Onda je treći tabloid na naslovnoj strani objavio da se Tomislav Nikolić sastao sa Miroslavom Miškovićem na salašu u Čelarevu.

Ni urednik tog tabloida, izgleda, nikako nije mogao da se seti: je li Vučićević jutros na Pinku pominjao Čenej, Čehoslovačku ili Čelarevo?

– Bilo je nešto na Č! – rekao je urednik i na naslovnu kao mesto tajnog sastanka upisao – Čelarevo!

Naposletku je Informer objavio da im je Vojislav Šešelj ekskluzivno izjavio da se Tomislav Nikolić sastao sa Miroslavom Miškovićem u privatnom objektu, tipa salaš – u Bečmenu.

Što je Vojislav Šešelj načuo gledajući jutarnji program Pinka kad je gostovao Vučićević, samo nikako nije mogao da se seti: da li je Vučićević pominjao Čelarevo ili Bečmen?

Međutim, dok je davao izjavu Informeru, nije bio prisutan onaj stranački fikus koji ga je još oko podne podsetio da je u pitanju – Čenej.

A izgleda ni poznati uzgajivač novinarskih pataka od koga je sve i krenulo nije mogao da se seti šta je tačno pričao u jutarnjem Pinka, pa mu nije bilo čudno što Šešelj pominje Bečmen, iako njemu mnogo bolje zvuči Čenej.

– Da nije možda tajni sastanak bio u Čenti? – zapitao se svaki prosečan konzument raskošnih gluposti sa kopirajtom Dragana J. Vučićevića & Vojislava Šešelja, zato što je od svih vojvođanskih mesta na ČE, slobodarska Čenta nekako nepravedno zapostavljena.

„Zar je bitno gde je salaš ako je tamo bio Miroslav Mišković, čak iako nije bio. A ako tamo i nije bio Mišković, tamo je garantovano bio salaš“ – glavno je novinarsko pravilo koje se uči na internim kursevima za kreativno uneređivanje srpskih tabloida

Salaš sigurno neće da demantuje, mada Mišković možda oće, ali kako demantovati nešto što se raširilo po celoj Vojvodini. Ti taman demantuješ da si bio na salašu u Čeneju, a oni ti pod nos poture da si u stvari bio u Čelarevu.

– Ali ja nisam bio u Čelarevu!

– Ma nemoj! Ali ajd sad da vas vidimo: šta ste radili u Bečmenu?

I kao što srpski narod ima onaj izraz: „Vo u Beč, vo iz Beč“ kada želi da opiše nekoga ko kao vo ode negde, ali se isti takav i vrati, u srpskom novinarstvu stvorila se nova vrsta pregalaca čija je deviza: „Vo u Beč, vo iz Bečmena.“