Vređa kad uspeh žene objašnjavaju njenom lepotom

U varljivom svetu televizijske i novinarske slave ta personalizacija emisije je najbolji dokaz toga da je uspela da se uzdigne iznad obične “postavljačice pitanja”, postala ravnopravan sagovornik svojim gostima i z najrazličitijeg spektra. Imnogima nije svejedno kada sednu preko puta nje.

Neki znaju malo da zamuckuju, neki bi da političe i rasplinjuju se, ali ona ne da, neki je se, bogami, pomalo i plaše, a ima i onih koji je izbegavaju po svaku cenu.

Međutim, u poslednje vreme joj se nekoliko puta desilo da neki od sagovornika, i to prilično specifične težine, pokušaju da relaksiraju ozbiljan razgovor upadicama gde je Minja junakinja, ali kao žena. Onomad je to uradio Saša Janković sa „morao bih da vas poljubim”, ove nedelje ministar kulture Vladan Vukosavljević, koji ju je slao na konkurs lepote. Kako na to gleda, smeta li joj to i na koji način odgovara?

– Kao što verujem da namera takve komunikacije nije bila da me uvredi ili povredi, isto tako je nesporno da je u pitanju odnos prema ženama jer sam sigurna da poljubac ili paralela sa izborom lepote ne bi bili upućeni mom kolegi Milošu Milovanoviću. Ono što je od takve komunikacije ozbiljniji problem jeste odnos u društvu prema ženama i njihovom uspehu. Zato je važno da učesnici u javnom životu vode više računa o načinu izražavanja jer svojim ponašanjem utiču na druge. Više puta sam na svojoj koži osetila kako se uspeh žene objašnjava njenom lepotom. Kao da mi žene ne radimo vredno svakoga dana, trudeći se da budemo što je moguće bolje u svom poslu i da što više napredujemo. Ispada da je dovoljno da smo rođene lepe da bismo bile uspešne, što nije tačno. To je vrlo uvredljivo i potcenjivački. Ono što je dobro, verujem da se takav pogled na žene menja.
Nekako ispade da s ovim političkim alama najbolje nakraj mogu da izađu upravo novinarke, dok je muški deo našeg esnafa kalkulantski.

Imaju li to žene u ovoj profesiji danas više hrabrosti od muškaraca? 

– Nećete me dovesti u situaciju da kritikujem rad svojih kolega i da tvrdim da postoji nešto što se zove ženska hrabrost, u šta stvarno ne verujem. U ovom poslu se mnogo više nego u nekom drugom vidi karakter pojedinca. Ne možete da sakrijete kakvi zaista jeste, posebno kada se pred kamerama pojavljujete iz dana u dan. Gledaoci vide da li se razumete u materiju o kojoj govorite, da li postavljate pravovremeno prava pitanja i insistirate na tome da sagovornik na njih odgovori. Verujem da u današnjem novinarstvu postoji i nedostatak hrabrosti i nerazumevanje suštine ovog posla. Naravno da će političari uvek težiti da od medija naprave oglasnu tablu za svoj lični PR, ali je zato na novinarima da tako nešto ne dozvole tako što će maksimalno profesionalno raditi svoj posao.

Možete li se setiti kada ste bili na klizavom terenu tokom emisije, intervjua, razgovora, pripreme?

– Veoma sam oprezna kada se radi o temama o kojima manje znam jer vodim računa o tome da ne napravim grešku i pored toga što dosta sati provedem pripremajući se za razgovor. Sećam se koliko mi je bilo teško da razumem pravnu materiju koja se odnosi na privatizaciju u sportu. Sate sam potrošila da bih bila sigurna da znam o čemu pričam.

Je li teško doći do sagovornika, s obzirom na to da većina zna da nećete biti mnogo nežni? 

– Verujem da svi znaju šta mogu da očekuju od gostovanja u „Novom danu“. Za sve važe ista pravila. Nema zabranjenih tema, nema zabranjenih pitanja. Trudim se da osujetim svaki pokušaj sagovornika da beži od teme i mog pitanja, jer mislim da je to prevashodno nepoštovanje gledalaca. Svaki gost ima fer i pravičan tretman i priliku da iznese svoju argumentaciju i stavo-
ve. Nije uvek lako doći do sagovornika jer se takav pristup vrlo često ne uklapa u planove raznoraznih pi-arova i samozvanih spin-doktora, koji svojim klijentima pronalaze načine kako da ne odgovore na neko pitanje umesto da se fokusiranju na sadržaj odgovora.

Ko uporno odbija da dođe u „Novi dan“? Ima li takvih, a koga ne biste nikad ni pozvali? 

– Ne želim da licitiram, ali ćete analizom imena gostiju lako doći do zaključka da postoje oni koji nemaju vremena za „Novi dan“. Moje je da nastavim da pokušavam da ih dovedem u studio da bih im pružila priliku da iznesu svoje stavove. Nikada ne bih u emisiju dovela nekoga za koga sam sigurna da bi gostovanje iskoristio za pozivanje na diskriminaciju, na netrpeljivost, govor mržnje.

U društvima koja imaju relativno kratku istoriju demokratije postoji čudan doživljaj slobode govora. Ona se tumači kao pravo svakoga da kaže ono što misli. Kao da je u drugom planu da li to nekoga vređa, da li ga diskriminiše. Upravo na temelju takvog shvatanja slobode govora, pre skoro 30 godina je bilo normalno medije koristiti za širenje nacionalne mržnje, koja su se pretvorila u otvoreni sukob i rat iz kojeg još nismo u potpunosti iskoračili. To najbolje vidimo iz odnosa u regionu i procesa pomirenja. Čini mi se i želim da verujem da smo tu lekciju naučili, bar u nekoj meri, ali još kaskamo na drugim temama. Tako onda sloboda mišljenja postane kada medicinske savete daje neko ko nema nikakve veze sa medicinom jer tobože ne sme se uskratiti pravo svakoga da slobodno iznosi svoje mišljenje. Onda dobijete nadrilekarstvo na društvenim mrežama i erupciju epidemije morbila.

Jeste li se nekad razočarali u sagovornika, a ko vas je pozitivno iznenadio?

– Desi mi se s vremena na vreme da mi gost upravo s onim što je u emisiji rekao promeni ugao gledanja. Sećam se da mi se to dogodilo pre par godina, kada sam radila štrajk u pravosuđu kao temu. Tada sam prvi put čula neke stvari koje nisam znala, što je u velikoj meri promenilo moju sliku o tom pitanju. Ako govorimo o razočaranjima, naravno da ih je bilo. Dešavalo se da imam velika očekivanja od gosta, a da se ta očekivanja jednostavno ne ispune. Tada obično analiziram da li sam pogrešila u proceni gosta ili u pristupu emisiji, ali to prihvatam kao sastavni deo posla. Od glume preko medicine, došli ste do novinarstva.

Doktorka u novinarstvu

Da li nekad sagovornike vidite ne samo kroz novinarsku nego i kroz doktorsku optiku, s obzirom na to da ste po bazičnom obrazovanju – lekar?

– Iskrena da budem ne, jer nemam doktorsku praksu da bih na nju mogla da se pozovem. Međutim, ono što vi sada pitate mene ja sam želela više puta da pitam Slavicu Đukić Dejanović, ali mi se, nažalost, nije pružila prilika jer sam u razgovoru sa političarima fokusirana na aktuelne teme. Uvek me je zanimalo u kojoj meri je u svom mandatu predsednice Skupštine Srbije na poslanike gledala kao političarka, a koliko kao psihijatar, i koliko joj je njena profesija pomogla da vodi sednice Narodne skupštine.

Čudan put? 

– Slažem se da je vrlo čudan, ali u mom slučaju, očigledno, jedini moguć. Još u gimnaziji sam se opredelila za medicinu jer sam želela da kroz svoju buduću profesiju pomažem ljudima. Jedno su planovi, a drugo ono gde vas život odvede. Tako je bilo i u mom slučaju, kada mi se jednog dana pružila prilika da se oprobam u radu na televiziji. Bila je to ljubav na prvi pogled.

Bili ste na nekoliko televizija, svaki put sve uspešniji. Je li ovo zenit ili postoji prostora, ambicija za još neki izazov? Vidite li sebe jednog dana možda na RTS-u? 

– Svi moji planovi su vezani za Televiziju N1. Želim da nastavim da radim na sebi i na programu koji vodim i uređujem. To su moji jedini planovi u ovom trenutku.