Yugonostalghia (9)

Beogradski tabloidi jesu dno srpskog novinarstva i jesu pouzdan znak skore propasti najpre Srbije, potom i Gutenbergove civilizacije, ali – pomislih potom – srpsko novinarstvo, kao i sve ostalo na ovom svetu, mora imati i dno i površinu; nikakve površine, zapravo, nema ako duboko ispod nje ne leži neko mračno, muljevito dno, pomislih na kraju.

O stanju novinarstva u jednoj državi, takođe pomislih, ne treba suditi na osnovu onoga što se zbiva na njegovom dnu, nego treba razmotriti stanje na površini, pa ako se pokaže – a pokazaće se, kako ćemo videti – da je površina tog novinarstva, u ovom slučaju srpskog, stostruko gora od dna, u tom slučaju treba s gnušanjem i prezirom govoriti o površini, a ne o dnu, koje u principu ne krije – niti može sakriti – da je dno. Prirodno je, pomislih, da dno bude mračno, muljevito, prepuno sedimenata, brodskih olupina, monstruoznih fluorescentnih stvorenja i leševa u različitim stadijumima raspadanja, ali je neprirodno da površina – to jest vrh – bude takav. Nije dobro kada leševi isplivaju na površinu, a pogotovo nije dobro kad počnu da vode glavnu reč. Veliki je problem ovoga sveta to što se razlika između površine i dna sve više gubi i što svet sve brže tone na sopstveno dno. Ali, pomislih potom, ovo je pali svet, šta je neobično u tome što pada sve niže, šta sam ja očekivao, a neprestano nešto očekujem, šta se, konačno, može očekivati od očekivanja jednog jugonostalgičar, dakle psihopate, to jest mene, pomislih na kraju.

Da bih potkrepio ta – nazovimo ih – razmatranja koja su mi privremeno skrenula pažnju s pometnje na benzinskoj pumpi, otišao sam do kase i kupio primerak Politike, najstarijeg, najsamohvalisavijeg i u žestokoj konkurenciji ubedljivo najbeskrupuloznijeg dnevnog lista na Balkanu, koji se već decenijama predstavlja kao vrh srpskog novinarstva, mada mislim da bih bio postupio pametnije da sam – uzimajući u obzir kratkoću decembarske obdanice, razdaljinu koju treba da pređem, moju kratkovidost i osujećenost za vožnju po mraku – nastavio put u Zagreb. Da sam nastavio put – što je svakako trebalo da učinim – izbegao bih mnoge neprijatnosti, ne mislim samo na neprijatnost listanja i površnog čitanja Politike, tobože najstarijeg dnevnog lista na Balkanu, koji na sva zvona, kao da je to nešto čime se treba hvaliti, razglašava svoju starost i koji se javno ponosi svojom staračkom demencijom, svojom staračkom sklerotičnošću, svojom staračkom impotencijom, svojom staračkom zlobom i svojim staračkim ludilom.