Za šaku rejtinga: Kad ne znaš šta ćeš, udri po Romima, Albancima ili silovanim Bosankama

„Ključ za napredovanje Roma je u obrazovanju, izjavila je Zorana Mihajlović. Ne interesuje Rome ključ, već poklopac od šahta.”

Kada je u svojoj emisiji, emitovanoj 13. novembra, izgovorio ovu „šalu”, Ivan Ivanović publiku nije zasmejao više nego inače. Istina, nije je preterano ni iznenadio: „šale” o različitim nacionalnim i drugim manjinama sastavni su deo Ivanovićevog nastupa, a na Rome je posebno fokusiran od kada je u žižu pažnje javnosti ušla svadba pevačice Severine Vučković i Igora Kojića, sina poznatog pevača koji je u javnosti označen kao Rom.

Međutim, nakon što se Dragan Ristić iz grupe „Kal” javno pobunio zbog onoga što je izrečeno, stvar je dobila nešto šire dimenzije.

Pre svega, u narednoj emisiji, emitovanoj 20. novembra, Ivan Ivanović se izvinio.

„Ja se izvinjavam. Imao sam krivu informaciju, zaista. Meni je rečeno, iz dobro obaveštenih izvora, da su Romi krali poklopce od šahtova i ja sam, potpuno zaveden tom informacijom, poverovao da je to istina. Ljudi kažu da to njih silno vređa. Ja se izvinjavam što sam imao pogrešnu informaciju da Romi kradu poklopce od šahtova i ove poklopčiće od bandera, i kablove bakarne. To je jedna ozbiljna laž i ja se stvarno izvinjavam, sto puta vam se izvinjavam, molim vas – oprostite.”

Nakon toga, pošto je izvinjenje shvaćeno baš onako kao što ono i jeste – kao dodatna provokacija – Nacionalni savet Roma podneo je pritužbu za ravnopravnost, prijavio slučaj poverenici za ravnopravnost i uputio protestnu notu TV Prva.

U međuvremenu, Nenad Janković, generalni sekretar Regulatornog tela za elektronske medije, potvrdio je za Cenzolovku da su stručne službe REM-a bez prijave, po službenoj dužnosti, sačinile izveštaj o ovom slučaju i da će „na sednici koja je zakazana za 3. decembar 2015. Savet doneti odluku o eventualnom pokretanju postupka protiv pružaoca medijske usluge TV Prva”.

Mere i efekti

Naravno, koliko god sve ove mere delovale konstruktivno, pravo je pitanje na šta će one suštinski uticati i da li će to na bilo koji način promeniti stav javnog mnjenja o temi o kojoj je reč. A ako je suditi po dosadašnjoj praksi, neće se promeniti ništa.

„Čemu služi onaj disklejmer na kraju? Znači li to da neko, uz pravne ograde, može u medijima da otvoreno pozove na linč bilo koje manjinske grupe?… Koja je odgovornost televizije koja emituje emisije s takvim disklejmerom?” (Jovana Vuković)

Odluke poverenice za zaštitu ravnopravnosti jesu značajne u formalnom smislu i doprinose boljoj slici o statusu manjinskih grupa, ali na realan život – da se ne lažemo – bar zasad nemaju nikakav značajniji uticaj. Ono što ona bude odlučila, biće rado citirano u različitim izveštajima i prikazima stanja u državi, ali će se i zadržati u tom domenu.

Što se tiče stavova TV Prva, oni bi mogli da podrazumevaju ograđivanje od sadržaja autorske emisije zabavnog karaktera ili – u najboljem slučaju – neko nemušto izvinjenje.

Konačno, kada je u pitanju REM, najgore što bi moglo da zadesi Ivana Ivanovića jeste upozorenje kojim bi TV Prva bila opomenuta da ubuduće vodi računa o zabrani diskriminacije ili govora mržnje u programu.

Tako nešto Ivanoviću se već dogodilo u decembru 2014, kada je u istoj emisiji uvredio žrtve silovanja u Bosni („Od 1995. godine porastao je broj Bosanki koje rađaju pre petnaeste godine. Ko kaže da ‘plavi šlemovi’ tamo ništa nisu radili”) i pripadnike albanske nacionalnosti („Roditelji gole albanske pevačice od sramote ne žele na ulicu. Pa, realno, jeste malo blam kad ti je dete Albanka”).

Zbog ovih konstatacija, Savet je izdao meru upozorenja i pozvao TV Prva da „obezbedi poštovanje ljudskih prava, a naročito dostojanstva ličnosti”.

Zanimljivo je, međutim, da ovakva mera nije izrečena tri godine ranije, kada je izgovorio sledeće:

„Al Kaida preti da će aktivirati atomsku bombu u jednoj od zemalja EU. Jeste čuli to? To znate, a? Imam jedan predlog za njih, da se dogovorimo: evo, na primer, sačekajte da Hrvatska uđe u EU, pa onda izaberite koga hoćete.”

Savet je tada odlučio da „nije bilo govora mržnje niti elemenata kršenja Zakona o radio-difuziji”, istovremeno prihvatajući „uveravanja da, bez obzira na prirodu emisije ‘Veče sa Ivanom Ivanovićem’, ne samo da neće biti povređen Zakon o radio-difuziji i Kodeks emitera već će urednički kolegijum TV Prva ubuduće s dužnom pažnjom voditi računa da ne bude pređena granica dobrog ukusa.”

Veran sebi

Iz svega onoga što je nakon toga moglo da se čuje u ovoj emisiji, potpuno je jasno da su u pitanju bile uglavnom „fraze koje lepo zvuče”.

Nije stvar samo u tome da je Ivanović nastavio po starom, nego je u različitim situacijama pružao objašnjenja i izvinjenja koja su jasno pokazala da se on nimalo ne kaje i da je ubeđen da je u pravu.

Jedan od karakterističnijih primera tiče se već pomenutog slučaja s Al Kaidom i Hrvatima.

Nakon što je Demokratska zajednica Hrvata konstatovala da je u pitanju govor mržnje, Ivanović je izjavio:

Nije nikakvo čudo što u jednoj veb-anketi s pitanjem: Da li je Ivan Ivanović preterao? (u vezi s Romima i šahtovima), čak dve trećine ispitanika kaže da nije. Isto tako, nije nikakvo čudo što se njegova publika u studiju ne samo grohotom smeje na ovakve „šale” već i dobacuje „U pravu si!”

„Čelsi Hendler je preterala u tom smislu da u njenom humoru nema nimalo istine. Tada humor prelazi u vređanje. Možda su se iz DHZ ugledali na tu situaciju, a možda ne govore srpski dovoljno dobro pa nisu najbolje razumeli moje šale.”

Ni to, međutim, nije bilo dovoljno. Predstavnik DHZ pozvan je u emisiju „Žene”, gde ga je pet voditeljki, potpomognutih Ivanovićem lično, tako i toliko „rešetalo” da je to u svakom normalnom gledaocu budilo želju da nekako zaštiti nesretnog čoveka koji se našao tu gde se našao.

Izvinjenje u najnovijem slučaju nije potrebno posebno ni komentarisati. Jasno je kao dan da je u pitanju sprdnja, opet s ciljem da se Romi označe kao lopovi.

Čak i nedelju dana kasnije, u emisiji emitovanoj 27. novembra, sprda se – između redova doduše – s onima koji se stalno nešto ljute. Posle priloga u kojem učestvuju deca, a u kojem jedno dete imitira Aleksandra Vučića, Ivanović kaže kako su ranije roditelji dovodili i po dvadesetak dece na snimanje, a sada samo petoro.

„Kažu, nestaju deca preko noći. Ma, niko ne nestaje, šalim se. Da ne pomisle oni koji su možda nestali, da…”

Nije baš na „prvu loptu”, ali išlo se, valjda, na ono „ko razume, shvatiće”.

Jedini izuzetak u ovom smislu bila je situacija sa ratnim silovanjima, odnosno „pošalica” o trudnim Bosankama.

„Izvinjavam se svima koje je uvredilo moje obraćanje u petak. Veliki sam protivnik rata i nasilja. Očigledno ne poznajem dovoljno prilike u BiH”, napisao je na svom Tviter nalogu, da bi kasnije – nakon što je bio obasut kritikama, pa i pretnjama  u više navrata dao i nešto šire objašnjenje.

No, situacija pre i posle ovog izvinjenja pokazala je da Ivanović nije shvatio suštinu kritika: „šala” o silovanim ženama nije bilo, ali zato su mu na meti bile sve druge žene, s posebnim akcentom na neke pevačice (o Nataši Bekvalac, recimo, izgovorio je na desetine više nego nepristojnih „šala”) i neke nacije (Romi, Hrvati, Albanci, pre svih).

Tumačenja

Šta bi, dakle, ovde moglo da se uradi?

Situacija zaista izgleda prilično beznadežno. Regulatorno telo bi u nekim drastičnim slučajevima moglo da zahteva zabranu određenog programa, ali je na primeru

„Farme” postalo očigledno da na ekranu mora da se dogodi prava Golgota kako bi se to desilo. S druge strane, isti primer pokazuje da takvi zahtevi ne nailaze na dobrodošlicu kod institucija nadležnih da ih sprovedu.

REM takođe može da upozori na kršenje Pravilnika o zaštiti ljudskih prava u oblasti medijskih usluga, ali ta mera ne daje vidljive efekte: diskriminatorne sadržaje teško je kontrolisati i podložni su različitim tumačenjima, pa televizije i nakon upozorenja vrlo brzo nastavljaju po starom.

Odluke poverenice za zaštitu ravnopravnosti jesu značajne u formalnom smislu i doprinose boljoj slici o statusu manjinskih grupa, ali na realan život – da se ne lažemo – bar zasad nemaju nikakav značajniji uticaj

Čak i u štampi – gde kontrola može lakše da se sprovede i gde je sasvim jasno „šta je pisac hteo da kaže”, ponekad je teško prelomiti gde završava nepristrasno izveštavanje, a počinje diskriminacija i govor mržnje. Dobar primer za to je slučaj teksta „Samo su lopovi revnosni” objavljen u Politici u martu 2012, koji je u Komisiji za žalbe Saveta za štampu svojevremeno izazvao burnu raspravu, i u vezi s kojim članovi Komisije na kraju nisu mogli da se usaglase.

Tema je bila ista kao kod Ivanovića – Romi i krađa, a u diskusiji pred Komisijom sporno je bilo da li je za prirodu tog krivičnog dela bitno jesu li lopovi romske ili neke druge nacionalnosti (pošto Kodeks novinara Srbije dozvoljava objavljivanje nacionalne pripadnosti, ali samo u slučajevima kada je to u vezi s počinjenim delom – kao kada, recimo, Srbin ubije Albanca na Kosovu, ili obrnuto).

Ovde se, naravno, postavlja i pitanje o granici „umetničke slobode”. Čak i Ivanovićeva emisija na kraju ima disklejmer kojim se naglašava da namera autora nije da uvredi, čime se zapravo ograđuje od eventualne odgovornosti.

Ističući da je sloboda govora u ovom trenutku izuzetno ugrožena i da je zabrana govora mržnje proširena do te mere da sada sankcioniše čak i drugačije mišljenje, Jovana Vuković, koordinatorka Regionalnog centra za manjine, ipak naglašava da umetnost ne bi trebalo da ima posebnu zaštitu:

„Koja god da je forma u pitanju, bilo da je to tok šou s elementima stendap komedije, ili neki drugi umetnički žanr, smatram da šale ne bi smele da budu izuzete od sankcionisanja.”

Po njenim rečima, Ivanović podilazi ukusu i stavovima većinskog dela stanovništva i tako diže rejting, a pisanje različitih pritužbi, tome samo ide u prilog.

„Principijelno me zanima čemu služi onaj disklejmer na kraju? Znači li to da neko, uz pravne ograde, može u medijima da otvoreno pozove na linč bilo koje manjinske grupe? Na koji način se to u jednom pravnom režimu rešava i postoje li posledice? Koja je odgovornost televizije koja emituje emisije s takvim disklejmerom?”, kaže Jovana Vuković.

Posle svega, jasno je da bi Ivan Ivanović mogao da se promeni samo sopstvenom voljom, tj. u trenutku kada shvati da mu neukusne „šale” ne dižu rejting. To bi pak moglo da se desi tek kada srpski TV auditorijum bude „izlečen” od sopstvenih stereotipa.

Međutim, put do toga izuzetno je dug i podrazumeva adekvatno kućno vaspitanje, sistemski reformisano obrazovanje i kontinuirano podizanje medijske (i svake druge) pismenosti – što je za naše aktuelne prilike čista naučna fantastika.

U ovoj situaciji, nije nikakvo čudo što u jednoj veb-anketi s pitanjem: Da li je Ivan Ivanović preterao? (u vezi s Romima i šahtovima), čak dve trećine ispitanika kaže da nije. Isto tako, nije nikakvo čudo što se njegova publika u studiju ne samo grohotom smeje na ovakve „šale”, već i dobacuje „U pravu si!”

Ivan Ivanović, dakle, može da bude u potpunosti zadovoljan onim što je prikazao.

Ostali se zapravo i ne pitaju.