Priveden je u kampu u Pionirskom parku u Beogradu, tik pored glavne kuće u kojoj predsednik Srbije Aleksandar Vučić stoluje, jer je uspeo da svojim pitanjcima i propitivanjem demontira tobože studentariju, koja tu par dana već leškari i krade bogu dane, navodno se boreći da se vrati u fakultetske i školske klupe. Gospodin Šarović je odveden u policijsku stanicu u Majke Jevrosime, narod se ispred te zgrade okupio kako bi ukazao na nepravdu zbog njegovog privođenja, a naš proslavljeni novinar je već tokom dana bio pušten. Kraj vesti.
Naime, gospodin Šarović se već neko vreme vrti po internetskim sokacima i avlijama, njegovi inserti iz podugačkih reportaža imaju visoku gledanost, svi to šeruju, kikoću se, podsmevaju i osećaju neku dozu sadističke ispunjenosti, kada Nemanja postavlja pitanja ljudima po naprednjačkim kontramitinzima na koja ovi nemaju smislen i normalan odgovor.
Razumljivo je sve to, ljudima u ovom učmalom i sumornom Vučićlandu potrebno je da osete da nisu samo još jedno parčence na deponiji, pa ih tako uveseljavaju te rijalitizacije naše stvarnosti. Do sada je Šarović rovario po tim saborima sa dna kace, pričao sa sledbenicima, simpatizerima i lojalistima SNS kulta. Pokušavao na jedan šeretski način da prikaže nad kakvim ljudima, zapravo, počiva ceo taj naprednjački mehanizam. Ukoliko otklonimo našu potrebu da se osetimo superiornim u odnosu na njih, na tim snimcima ćemo videti tužne, propale, od svakog do sada sistema razlupane, osiromašene i životno slomljene ljude, kojima Aleksandar Vučić nije nikakav spasitelj, već samo uteha, da njihovi životi nisu u potpunosti bili uzaludni. I to je, ako baš želite da razumete podtekst svega toga.
No, ovo u kampusu je, ipak, bilo drugačije. Ovo je bila prva i prava demontaža naprednjačke stupice za pobunu koja se dešava već mesecima na ulicama Srbije, a doživeće svoj vrhunac 15. marta. Šarović je u kratkom vremenskom periodu, na svoj mangupski način, rasklimao i dekonstruisao sve ono što se među tim šatorima i u njima našlo, da je na kraju policija morala da reaguje.
A sada dolazimo do pravog pitanja i zenita ovog teksta. Znamo li ko je Nemanja Šarović? Tvrdokorni nacionalista koji je do juče bio pripadnik Srpske radikalne stranke, odnosno saputnik u širenju i sejanju radikalštine po Srbijatriji zajedno sa svojim saborcima: osuđenim ratnim zločincem Vojislavom Šešeljem, bivšim predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem i aktuelnim predsednikom i najmoćnijim čovekom u regionu Aleksandrom Vučićem. Naravno da su se odmah javili dežurni smatrači na tviteraškoj akademiji nauka, da ukažu kako je mister Šarović Vučićeva podmetačina, kako je on trojanski konj, ali je bilo i onih koji su ga proglasili novinarom, ustali su da ga brane i da pričaju kako je on uradio više nego bilo koji medijski radnik do sada.
Novinar po svojoj definiciji ne može da bude političar, ali ni obratno. Postoji, naravno, uslov da batali politiku i da krene da se bavi novinarstvom uz poštovanje Kodeksa novinara i novinarki Srbije. Međutim, gospodin Šarović je i lider pokreta „Ljubav, vera, nada“, koji je formirao nakon izlaska iz SRS-a.
No, braniti Šarovića od Vučićevih lisica je stvar principijelnosti, ma šta god mislili o njemu, jer ćemo na kraju, ukoliko budemo ćutali, svi se svesti na one stihove iz pesme „Prvo su došli…“. Ali istovremeno bismo morali da stavimo prst na čelo i da se zapitamo da li su naši kriterijumi toliko labavi? Uzmimo primer veoma bliske i odane saradnice predsednika Srbije, Zorane Mihailović, koja je nakon neke interne zavade počela da talasa i ide po slobodnim i nezavisnim medijima, da priča o tome u kakvoj ruini od države živimo, da bi sada opet bila jedna od najtvrđih lojalistkinja naprednjačkoj hidri.
Šarovićevo istraživačko novinarstvo kroz zonu sumraka možda je i kratkog daha, do nekih sledećih izbora, ali njegovi hokus-pokus potezi više pokazuju u kakvom besvesnom i zombifirciranom stanju se naše društvo nalazi. Društvo koje zaboravlja da je taj Šarović potekao iz legla zbog kojeg i dan-danas ne možemo da se dođemo sebi. Da je gospodin Šarović napustio Šešelja upravo zbog toga što nije ostao dosledan svojim krvoločnim planovima, nego je postao srebroljubivi pajac. I da ovakve ljude konstantno legitimizujemo samo zato što su rekli nešto protiv gospodara sa Andrićevog venca.
Izvinite, ali uopšte nije presudno da li si protiv Vučića, svi su protiv njega, osim onih mučenih ljudi koje Šarović ismeva. To što si protiv AV je otprilike na nivou osnovne higijene, ništa više od toga. Niti si mnogo hrabar, niti te to izdvaja, naprotiv, veoma si ukalupljen i ušuškan u udobnost kritičarsko-opoziciono-aktivističko-medijske pozicije. Jedva čeka autor ovog teksta da padnu Vučićevi apostoli, pa da se konačno i već jednom takozvana naša antivučićevska družina sa mejnstrim scene iskristališe, da vidimo ko je tu suštinski za promene, a ko je u stvari samo izgubio za vreme Vučića privilegije koje je ranije imao, ali i ko u tome vidi priliku da sutradan napravi novu karijeru nad ovom borbom.
Nakotilo se među našom družbom mnogo kukolja koji se u ovim istorijskim danima postavljaju kao moralne vertikale, ekspertiza i rokenrol zvezde, samo zato što koriste konkretne keywords, koje uspaljuju antivučićevske sinapse, dok su u stvari najobičnije političke neznalice i nepismenjakovići.
Kako ojačati lokalne medije i obnoviti informisanje o radu opštinskih vlasti: Britansko rešenje daje rezultate
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Filmovi o novinarima i za novinare
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.